Cvetko Ivanov o monografijama sela Planinica i Držina – pisanje kao način pobede nad zaboravom

Cvetko Ivanov, Dimitrovgrađanin rođen u Borovu, koji je dugi niz godina radio kao nastavnik u Srednjoj stručnoj školi u Pirotu, poznat je kao autor niza knjiga o selima dimitrovgradskog kraja. U drugoj polovini prethodne godine iz štampe su, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, izašle još dve njegove knjige – monografije sela Planinica i Gornja Držina. Knjiga „Gornja Držina“ napisana je na bugarskom jeziku i pojavila se u izdanju Narodne biblioteke u Pirotu, dok je izdavač „Planinice“, pisane na srpskom jeziku, Narodna biblioteka „Detko Petrov“ u Dimitrovgradu.

Prema rečima autora, obe knjige su deo projekta koji nosi simboličan naziv „Jednom na granici, uvek na granici“, s obzirom na to da su i Planinica i Držina sela koja su još od vremena turskog ropstva na neki način vezana za granicu – jedina razlika je u tome što je to najpre bila državna, granica između Srbije i Bugarske, a zatim granica između dveju opština, dimitrovgradske i pirotske.

“Još jedna zajednička karakteristika Planinice i Držine je što su u pitanju sela koja ostaju bez naroda – stari umiru, mladi odlaze, nema prodavnica, nema škola… Mislim da u Držini živi sedmoro ili osmoro ljudi, u Gornjoj Planinici ih je bilo dvoje dok sam pisao knjigu, a sada je ostao samo jedan, u Donjoj Planinici takođe sedam ili osam…”, kaže autor, svestan da je ono što je zabeleženo u knjigama verovatno jedino što će ostati iza sela koja polako i neumitno nestaju. I ovo je, kaže Ivanov, karakteristika naših sela uopšte – u svim selima Burela ukupno nema ni sto stanovnika, a pojedina sela, kao što su Prača, Slivnica, Verzar, danas su potpuno nenastanjena.

          “Planinica” je knjiga koja je zapravo obuhvatila priče o dva sela: Gornjoj i Donjoj Planinici, odnosno naselju koje je u jednom periodu državnom granicom bilo podeljeno na “bugarsku” (Gornju) i “srpsku” (Donju) Planinicu – mada je, tvrdi naš sagovornik, reč o epitetima koje selima pripajaju prevashodno ljudi sa strane, dok od samih stanovnika nikada nećete čuti nazive “srpska” i “bugarska”. Prolazak državne granice kroz selo dovodio je do toga da imanja i porodice ostaju delom na srpskoj, a delom na bugarskoj strani, te da ljudi rođeni od iste majke bivaju prinuđeni čak i da ratuju jedni protiv drugih, kao pripadnici dvaju različitih naroda. Koliko je ovakva podela državnom granicom apsurdna i besmislena, autor je pokušao da pokaže i specifičnom upotrebom jezika u knjizi:

“Knjiga ‘Planinica’ u celini je napisana na srpskom jeziku. Međutim, izuzetak postoji u pojedinim rodoslovima: tamo gde je došlo do podele, tako da je jedan brat prešao u ‘bugarsku’ Planinicu, on samim tim ‘postaje’ Bugarin, pa je i njegov rodoslov napisan na bugarskom jeziku”, priča Ivanov.

          Zanimljivost koju u vezi sa ovim selom otkriva autor knjige jeste da je, prema njegovim izvorima i saznanjima, reč o najstarijem selu u našem kraju o kome postoji pisani dokument, i to od 7. januara 222. godine. S druge strane, selo Gornja Planinica prvi put se pominje u popisu stanovništva od 1892. godine, čime postaje jedno od najmađih sela u ovim krajevima, pored Beleša i Vrapče.

          “Gornja Držina” takođe donosi priču o selu koje je tokom čitavog svog postojanja obeleženo granicom i njenim premeštanjima, s tim što je, kaže Ivanov, ovde reč o granici koja je svoj položaj menjala sa istočne i zapadne strane sela. Najpre je, kao i u slučaju Planinice, to bila državna granica, pa je Držina do Nejskog mirovnog ugovora bila u sastavu Bugarske, a nakon toga se našla u granicama Srbije.

Obe knjige su klasične monografije sela, napisane prema uputstvima SANU i BAN. U njima su obuhvaćeni odeljci o položaju sela, imenima mesta, legendama, istoriji, demografiji, privredi, poljoprivredi, stočarstvu, školstvu, duhovnosti i manastirima, a ono što sam autor uvek dodaje u svoje knjige, jer je baš to, smatra, ono što čitaoce najviše interesuje, jesu rodoslovi. 

“Naš narod ima veoma kratko pamćenje: teško se nalaze i stariji ljudi, a još teže mladi, koji znaju svoje pretke dalje od dede ili pradede”, kaže on.

Pored rodoslova, u maniru dosadašnjih monografija i “Planinica” u “Držina” su obogaćene velikim brojem fotografija, a prema rečima autora, svaka njegova knjiga sadrži između 300 i 500 fotografija.

          Podaci o Planinici i Držini su, kao što je to slučaj i sa ostalim selima o kojima Ivanov piše godinama unazad, prikupljani iz mnoštva različitih izvora, među kojima su podaci sa nadgrobnih spomenika, matične knjige, arhivi u Srbiji i Bugarskoj… Kaže da je teško odgovoriti na pitanje koliko mu je vremena bilo potrebno da pripremi materijal i napiše knjige o Planinici i Držini, jer prikupljanje materijala traje još od njegovih gimnazijskih dana. Pritom, prilikom potrage za bitnim i zanimljiviim podacima u arhivima, kopira sve ono za šta smatra da mu može biti od koristi, te sakupljene informacije obrađuje i upotrebljava kada na njih dođe red.

“Od trenutka kada unesem naslov u dokument u kompjuteru pa do izlaska knjige iz štampe nekad prođe i do pet godina, ali uglavnom je potrebno dve do tri godine obrade materijala i intenzivnog rada pre štampanja jedne knjige”, otkriva Ivanov. Takođe, dodaje da uvek, pa tako i trenutno, paralelno radi na više knjiga, kao i da su neki od faktora koji mogu da otežaju rad različita preplitanja i preklapanja kod rodova, neslaganja podataka iz crkvenih knjiga sa usmenim izvorima, kao i poteškoće prilikom obezbeđivanja sredstava za pripremu i štapmanje.

          S obzirom na mnoštvo zajedničkih karakteristika sela čije su monografije izašle iz štampe u istoj kalendarskoj godini (jedna u junu, a druga u oktobru), nekako se nametnulo kao prirodno da obe knjige dožive i zajedničku promociju – a predstavljanje “Planinice” i “Gornje Držine” održano je aprila 2017. u Narodnoj biblioteci u Pirotu. U okviru promocije o knjigama su, pored Cvetka Ivanova kao autora, govorili recenzent dr Nenad Stefanov, diplomirani bibliotekar Elizabeta Georgiev i lektor knjiga Ivan Ivanov, a sam autor tvrdi da je sa promocije poneo odlične utiske i da je bilo priličnog interesovanja za predstavljene monografije. Uglavnom, kaže, na promocije dolaze ljudi koji vode poreklo iz datih krajeva, ali je opšte pravilo da veće interesovanje pokazuju oni koji žive daleko od svog rodnog mesta. Ivanov je izrazio nadu da će “Planinica” i “Držina” u dogledno vreme biti predstavljene i u Dimitrovgradu, a ukoliko promocija bude organizovana to će, kako otkriva, biti u avgustu, kako bi događaju mogao da prisustvuje i recenzent Nenad Stefanov, naučni saradnik na Humbolt Univerzitetu koji godinama unazad živi i radi u Berlinu.

          U predanom radu na monografijama Planinice i Držine, ali i svih ostalih sela o kojima je do sada pisao i o kojima će tek pisati, Cvetko Ivanov vodi se latinskom krilaticom “Verba volant, scripta manent” – “Reči lete, ono što je napisano ostaje”. Kako sam priznaje, to mu je i osnovni cilj – da pisanjem sačuva sećanje na sela i pobedi zaborav. U čitavom tom svetu nastanka pisanih dela materijalna strana je ono što mu je najmanje bitno, a tvrdi da ga rad na knjigama ispunjava, te mu samim tim i nije težak iako zahteva punu posvećenost. Važno je, naravno, imati i dobre saradnike, kojima, na kraju, i pokloni trećinu knjiga koje odštampa. Kako ističe, za tehničku pripremu knjiga zadužen je Saša Kostov, stalni recenzenti su mu prof. dr Krstjo Mančev i prof. Spas Sotirov, te dr Nenad Stefanov, dok u oblasti jezičke redakcije učestvuju Ivan Ivanov, Elizabeta Georgiev, Albena Milev. Posebnu zahvalnost uputio je i Trufunov Mirči i Rangelov Rangelu, koji su se dobrovoljno prijavili kao sponzori za štampanje knjige o Planinici.

          Kada su u pitanju budući planovi, Ivanov otkriva da, u saradnji sa Elizabetom Georgiev i Vesnom Aleksov, trenutno radi na monografiji Centra za kulturu u Dimitrovgradu, čiji bi tekst trebalo da bude završen do kraja godine. U toku je i rad na drugom izdanju “Borova”, kao i na knjizi o selu Vlasi, koja predstavlja drugi deo već pomenutog projekta “Jednom na granici, uvek na granici”. Ipak, “Vlasi” kao drugi deo projekta nije dobio podršku na konkursu Ministarstva kulture i informisanja za šta se, prema rečima Ivanova, navode izvesni čisto formalni razlozi. Zahvaljujući sponzorima i ulaganju Udruženja građana “Burel”, knjiga “Vlasi” trebalo bi da se pojavi do kraja ove godine u izdanju Narodne biblioteke u Pirotu.

 D. Jelenkov

 Foto: Slaviša Milanov

Rubrika “Most prijateljstva” se sufinansira sredstvima grada Pirota u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja za 2017. godinu. 

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.