Planinarsko društvo “Preslap” iz Niša, izvelo je 29 i 30.juna 2019. godine, jednu od najmasovnijih planinarskih akcija nekog sportskog udruženja iz Srbije, u susednoj Bugarskoj. Samo nedelju dana od velikog, istorijskog uspeha i prve decenije održavanja međunarodnog uspona na Ruj, vodiči Planinarskog društva “Preslap” zakoračili su na Vitošu i Rilu u Bugarskoj, na ove dve nestvarno lepe planine poveli osamdesetak planinarki i planinara iz Niša, Žitorađe, Vladičinog Hana, Leskovca, Vlasotinca, Surdulice, Vranja, Batočine, Jagodine, Smedereva, Kraljeva i Ušća.
Na talasu svih epohalnih dostignuća planinarskog pokreta juga Srbije u prvoj polovini 2019. godine, posle akcije u Vrmdži, koja ima realne izglede da na kraju godine bude i najmasovnija u Srbiji, posle najveće akcije ikada u Trnskom i Jablaniškom ždrelu, posle dve planinarsko-rekreativno-edukativne akcije u okolini Niša, posle uspona na Pangeo i Falakro u Grčkoj, posle uspona na Jastrebac, posle nezaobilaznog i veličanstvenog Ruja, posle novih svetskih poduhvata Zorana Pavlovića Paće i njegovih “družina snova” na Akonkagvi, u Peruu i na Elbrusu – i sve ovo – za samo prvih šest meseci ove godine, na red je došao još jedan visokogorski izazov, u sportskom pogledu, ali i izazov da Planinarsko društvo “Preslap” na pravi način, onima koji prvi put ovde dolaze, predstavi planine Vitošu i Rilu, da predstavi istoriju i kulturu Bugarske, da predstavi rađanje, razvoj i za mnoge još uvek nezamislivu snagu planinarskog sporta Bugarske, da se korača stazama Aleka Konstantinova i Ivana Vazova!
Prvi dan akcije bio je predviđen za uspon na Vitošu, tu visoku i veliku planinu, koja je istovremeno i gradski park Sofije, večnog grada, koji hiljadama godina unazad stalno raste, a nikada ne stari. Vitoša je za planinare Balkanskog poluostrva kultno mesto, prvo odredište jedne ikada izvedene planinarske akcije, koju je velikan Aleko Konstantinov izveo 27 i 28. avgusta 1895.godine, od (tada) oboda Sofije do Černog vrha na Vitoši. Danas je mesto odakle je ta akcija otpočela, zapravo, jedan predivan park, plato ispred jednog od najvećih hramova kulture u ovom delu Evrope – ispred Narodnog pozorišta Ivan Vazov, koje – eto podudarnosti – nosi ime po velikanu književnosti, pravne materije i poput Aleka, rodonačelnika planinarskog pokreta.
Samo, sada nije bilo potrebno polaziti iz Sofije, već od hiže Aleko, planinarskog doma iznad kvartala Dragalevci, koji se nalazi na 1840 metara nadmorske visine. Najviši greben Vitoše istovremeno je i granica dva sliva, Crnomorskog i Egejskog. Prvi deo uspona obavljen je područjem odakle se potoci i rečice slivaju ka reci Iskar, koja je pritoka Dunava. S druge strane, jugozapadno od Černog vrha, malo ispod glavnog grebena Vitoše, izvire reka Struma, pritoka Egejskog mora, jedna od najvećih reka u Bugarskoj. Od hiže Aleko takođe počinje i evropski pešački put E-4, koji preko Vitoše, planine Verile, planine Rile, planine Pirin, planine Slavjanke, planne Olimp u Grčkoj…vodi sve do krajnjeg juga poluostrva Peloponez! Ovim putem su planinarke i planinari, pod vođstvom Planinarskog društva “Preslap”, krenuli na uspon na sedam vrhova Vitoše, koji su svi viši od 2100 metara. Prvi vrh do koga su došli bio je Malk Rezen (2182 m), stenovita formacija iznad skijališta na Vitoši. Nedaleko od njega nalazi sedi Goljam Rezen (2277 m), koji je po visini drugi na Vitoši. Lagana staza uskoro izlazi i na Černi vrh (2290 m), najviši vrh Vitoše i najviši vrh administrativne oblasti Grada Sofije. Na Černom vrhu izgrađena je 1932.godine meteorološka stanica i zaslon (sklonište) “Kukavičje gnezdo”, koji i danas rade. Zbog blizine Sofije i zbog ogromne popularnosti planinarstva u Bugarskoj, svakog vikenda je na stotine, pa i hiljade ljudi na Vitoši. To se dogodilo i ovoga puta, naročito uzevši u obzir da je vreme bilo kao iz bajke, sunčano, toplo. Na Černom vrhu, vodiči su svoju družinu podelili na dva dela, jer bilo je i onih koji su trebali da sačuvaju snagu za sutrašnji uspon na Musalu, koja je kao najviši vrh ovog dela Evrope, u sportskom pogledu, značajniji cilj. Polovina učesnika, pak, nastavila je dalje, po nešto neravnijem grebenu Vitoše, izašla na vrhove Skoparnik (2277 m), koji je i najlepši vidikovac prema Sofiji, zatim Karačair (2208 m), Kupenu (2196 m) i Jarlovski kupen (2173 m), koji, onako stenovit, i izolovan na krajnjem jugozapadnom delu Vitoše, deluje kao hrid koja izviruje iz mora. U povratku, učesnici su koristili znatno lakšu i udobniju transverzalnu stazu, koja prolazi i kraj potočića koji čine izvore reke Strume. Neki od izvorišnih potoka Strume su i kaptirani. Voda se, naravno, može piti.
Nedelja je takođe donela izuzetno lepo vreme. Valjalo je to iskoristiti, obodriti učesnike i postaviti cilj da svi izađu na vrh Musala (2925 m) na planini Rili. A od Musale, u prečniku od hiljadu kilometara, više tačke nema!
Polazna tačka akcije (ne i uspona) bio je Borovec i poznata stanica žičare. Sa 1320 metara, žičara razvozi sve do 2369 metara, do vrha Jastrebec, gde valja malo zastati, fotografisati, duboko disati, uživati, sve ovo i zbog lepote predela, ali i zbog aklimatizacije na naglo dobijenu visinu uz pomoć žičare.
Ne zna se, teško je opredeliti se, da li je lepši istočni deo Rile, na kome dominira greben oko Musale, ili zapadni, sa grebenom Maljovice i čuvenih Sedam rilskih jezera. Oko Musale nalazi se sijaset visokih, stenovitih vrhova: Deno (2790 m), Ireček (2851 m), Malka Musala (2902 m), Alekov vrh (2713 m). Sve se to jasno vidi već sa Jastrebeca, odakle vodi i najlakši pristup vrhu Musala. Najpre se dolazi, ravnom stazom, bez uspona, do hiže Musala (2389 m), koja je od žičare udaljena 3 kilometra. Oko hiže Musala nalaze se i tri Musalenska jezera, a iz jednog od njih ističe i reka Musalenska Bistrica, koja se kod Samokova uliva u Iskar. Tek kod hiže Musala uspon postaje onaj pravi, izazovan. Na sledećoj, kraćoj deonici, treba savladati skoro dvesta metara visinske razlike, a teren je onaj pravi visokogorski, kamenit, neravan. Ipak, staza je odlično trasirana, dovoljno je vijugava da bude sigurna, bezbedna, da planinari ne moraju da se pridržavaju rukama. Posle ove strmine izlazi se na plato oko Alekovih jezera, a u gornjem jezeru fantastično se oslikava vrh Musala. Popularni “krov sveta”, i njegov odraz u plavičastoj vodi “gorskog oka” kakvo je Alekovo jezero, dodatno će inspirisati planinare, da u narednih sat vremena zakorače na samu Musalu.
Splet visokih vrhova i “gorskih očiju” karakterističan je za planinu Rilu, na kojoj je više od stotinu vrhova viših od 2000 metara nadmorske visine, i više od stotinu “gorskih očiju”. Sneg koji se zadržao oko Musale, u žljebovima, daje dodatnu notu kontrasta u ovom krajoliku.
Zavšrna etapa uspona na Musalu počinje kod zaslona Ledeno ezero, na visini od 2721 metra. U zavisnosti koliko snega ima na steni Musale, ide se ili letnjom – lakšom i lepšom stazom, ili zimskom, koja je pravolinijska, strma, po neravnom kamenjaru, i gde se svako mora držati za metalnu sajlu. Vremenski uslovi, ovoga puta, dozvolili su kretanje letnjom stazom, i to je bio onaj završni impuls da se euforično, kako i dolikuje vrhu koji se nezvanično smatra “krovom sveta”, izađe na Musalu!
Pogled sa Musale je, ipak, drugačiji! Ima nečega u toj odrednici “krov sveta”. Osećaj zadovoljstva, radost sportiste, pitanje – “šta dalje?” – sve to lebdi nad suncem okupanoj Musali. Do pre sat vremena krov sveta je bio u vodi, njegov odraz u Alekovom jezeru privlačio je i osnaživao. Sada je krov sveta na nebu, a sve “gorske oči”, pa i Alekovo jezero, svi potoci, i svi okolni vrhovi, sve ovo poređano u savršenu kompoziciju – kao da sa divljenjem odaju priznanje Musali, najvišoj od svih tačaka u okruženju od hiljadu kilometara.
Na Musalu je izašla i šestogodišnja Irina Jeremić, članica Planinarskog društva “Preslap”. Irina, i još dosta dece iz Bugarske, pružili su podjednako lep ugođaj na Musali, kao i priroda planine Rile.
Miroslav Dokman
Foto: Petar Ratković / Goran Ćopić / Miroslav Dokman / Miloš Stamenković
