Planinarsko društvo „Preslap“ je zbog nepovoljne epidemiološke situacije, otkazalo izvođenje uspona na planinu Oblik i planinu Grot, u okolini Vranja. Umesto akcije koja je bila predviđena za 11. juli 2020. godine, i posle koje bi svakako bila napisana još jedna lepa priča o ovim vulkanskim planinama, čitaocima dvojezičnog portala „Far“ ostavljamo da uživaju u priči koja je napisana posle uspona na Oblik i Grot, održanog 20. maja 2020. godine. Priča je nazvana „Jedna priča o dva vulkana“. I kada nema zvaničnih planinarskih akcija i manifestacija, snagom pera na pravi način promovišemo prirodne lepote juga Srbije:
Hoćemo – nećemo? Možemo – ne možemo? Znamo – ne znamo? Ovo je priča o odlasku na dva vulkana na jugu Srbije. Priča je složena, sadrži dileme, oslikana je bojama neodlučnosti. Na zalutale putnike ličili smo kada smo došli podno zidina Markovog kaleta, pred Malom rekom, više Vranja. Odatle se vulkani ne mogu još uvek videti. A jug Srbije, ima ih dva, veoma blizu jedan drugoga – Grot i Oblik.
Sa vidikovca na ostacima nekadašnje kultne kafane iznad naselja Belo Polje u Surdulici, na padinama Čemernika, preko dana lepo je posmatrati panoramu Surdulice, kotline u kojoj je smeštena, i planina i brda koje je okružuju. U smiraj dana, sa ovog vidikovca zalazak sunca predivno je gledati, a sunce će zaći iza planine Kukavice. I kada već dolina Južne Morave utone u mrak, poslednji snop sunčevog svetla, pre nego što i taj snop i taj dan kome je sunce udahnulo život – samo toga dana i nikada više – sada zauvek nestati – jedna savršena kupa, nalik Fudžiju u Japanu, svetleće barem par trenutaka duže od doline koja je u tami. To je vrh Oblik, čije ga naizgled jednostavno i bezidejno ime savršeno opisuje. Kao što planina Fudži ima samo jednu dimenziju – visinu, i ne prostire se ni u jednom drugom pravcu, osim ka nebu, tako je i Oblik – vrh u obliku kupe. I ništa drugo ne možemo zapaziti i spoznati, sem oblika Oblika?! Kadgog nekog, susretnemo, vidimo ili upoznamo, a taj ne ostavi čak ni najslabiji utisak na nas, teško ćemo upamtiti njegovo ime i nazivaćemo ga – čovekom. Nasuprot tome, velikana na koga se možemo ugledati, osim njegovim imenom, zvaćemo i – Čovekom.
Takav je slučaj i sa Oblikom, koji je mnogo više od običnog „oblika“. Severno od Vranja, u središtu oblasti koju oivičavaju reka Južna Morava na istoku, reka Veternica na zapadu, visoravan Poljanica na jugu i zapadu…u pravoj liniji sa planinom Kukavicom, koja je severnije, kao i varoš Vladičin Han…uzdiže se planina Oblik, vrh Oblik, kupa Oblika, vulkan Oblik. Planina koja se samo uzdiže, a nikakvo prostranstvo ne poseduje. Čini se kao da je Oblik samo trenutno tu gde jeste, da će iščeznuti. Prostor oko njega, njemu ne pripada. Njegovo je nebo.
I, kao što se Oblik može uočiti iz udaljenih krajeva – iz Surdulice, sa planine Vardenik, sa planine Besne kobile, ili iz doline Južne Morave, tako se i sa Oblika savršeno vidi dobar deo juga Srbije.
Južno od Oblika još je jedan davno ugašeni vulkan. Planina Grot, vrh Grot, kupa Grota, vulkan Grota. Visok je 1327 metara. Po obliku, Grot i Oblik su preslikani. Jedan od drugog udaljeni su samo par kilometara. Grot se ne može videti sa našeg vidikovca iznad Belog Polja, niti se sa vrha Grot može bilo šta uočiti. Odavno uspavani vulkan Grota pod gustom je, stoletnom šumom.
Naša prva želja bio je vrh Oblik („mi“ smo Marina i ja). Da li ćemo se penjati iz pravca Vranja, ili iz pravca Vladičinog Hana? Da li se uopšte možemo popeti? Neko je rekao da su staze neprohodne. Drugi su probali čak i biciklima da se odvezu do podnožja Oblika, a puteve nisu našli. Što iz Vranja, što iz Vladičinog Hana – do Oblika se ne može?! Slušajući ove priče, želja je splasnula. Možemo mi i da se probijamo kroz rastinje, ali da li to želimo? Da li će naredni dani doneti optimizam, i da li će nas neko uputiti na stazu kojom se do Oblika ipak može stići? A kada smo već na Obliku, stidljivo poželesmo i na obližnji Grot da se popnemo. Samo, niti znamo odakle, niti kuda, niti kako? Okolina Vranja – staze su urasle?! Iz sela Tesovišta – isto. Sa Raskrsja– i ne pomišljajte. Nikada ranije kod Marine nisam video toliku želju da se negde krene i stigne, kao na Oblik…a i na Grot! U željama je ne mogu pratiti, ali uporno pokušavam.
Konačno, posle više dana čekanja i razmišljanja, iz Vranja nam stiže poziv: staza je potpuno prohodna, staza na koju niko i nije obraćao pažnju.
Staza koja će nas odvesti na Oblik i Grot počinje iznad Vranja, na putu ka prevoju Goč, malo ispod ostataka utvrđenja Markovo kale. Iako je narod ovu tvrđavu nazvao po Marku Mrnjavčeviću – „kraljeviću“ Marku, tvrđava je izgrađena jedan vek pre nego što je Marko obitavao na ovim prostorima. Sada je od tvrđave ostao jedan zid i deo kule. Nas će staza voditi uz potok Mala reka, koji se u blizini Markovog kaleta spaja sa Devotinskim potokom, i ova dva potoka stvaraju Vranjsku reku.
Marinu i mene, put Oblika i Grota, vode Jasminka, Dragana, Maja i Zlatko, naši prijatelji i izvrsni planinari iz Vranja. Već je jutro sparno i toplo, ali ulaskom u stoletnu šumu koja okružuje Malu reku, odmah nastaje svežina. Uživali smo lagano hodajući uz Malu reku. Mala oaza zelenila, tako potrebna u sparini, koja je nalik letu, a ne proleću, i žubor Male reke, osvežavaju nas u svakome trenutku. Zelenilo nam odmara oči, a i misli, koje su nam možda i nepotrebno bile okupirane brojnim dilemama oko odlaska na Oblik. Pod nogam šušti lišće, opalo ko zna kada, a pucketa i koja grančica koju nagazimo. Uz Malu reku se hoda oko sat i po, i prelazi se četiri i po kilometra. Potom se izlazi na zaravan koja će nas odvesti do podnožja vrha Grot. Zbog toga što Grot poseduje samo jednu dimenziju – visinu, njegova kupa i vrh čine se mnogo višima nego što stvarno jesu. Grot u prvom delu dana zaobilazimo, najpre ćemo se penjati na Oblik. Oko Grota su brojne staze i šumski puteljci, koji ga zaobilaze, a završni uspon na njega, već sada nam o tome govore – neće biti lak. Ali, mi polako zaobilazimo Grot. Dosta je izvora u ovom kraju, najpoznatiji su Mirkov kladenac i Tri buke. Za našu trasu pogodnije je zalihe vode obnoviti na Tri buke, kraća je deonica od glavne staze do izvora. Voda je prava planinska, ledena. Vraćamo se na stazu i kroz gustu šumu prelazimo nešto dužu deonicu do podnožja Oblika.
Završni uspon na Oblik traje dvadesetak minuta. Ima deonica koje su veoma strme, ali odmah posle njih staza se izravnava, što koristimo za odmor. Sve vreme smo u gustoj, stoletnoj šumi. Tek pred samim vrhom, na pedesetak metara od njega, izlazi se iz šume i tada se otvara vidik prema istoku. Slikovnica, razglednica sela, gradova, planina, dolina, ukazuje se pred nama.
Istom stazom vraćamo se do u podnožje Grota. Puteljci i kozje staze odakle god da se krene, vode do Grota. Naši prijatelji biraju najprohodniju moguću stazu, uz upozorenje – nema nijedne ravne deonice. Strmo, strmije, najstrmije! I deonica je znatno duža od one na Obliku. Nema druge, nego lagano, nogu pred nogu. Raspoloženje koje lagano raste tokom celog dana, ne popušta ni na ovoj zahtevnoj deonici. Oko četredeset pet minuta je potrebno da se izađe na sam Grot. Za nas koji prvi put dolazimo ovde, završetak se ipak odigrao prebrzo. Iznenadila nas je oznaka vrha Grot, usred guste šume, pored velikog hrastovog stabla. Vrh koji to jeste, ali vrh koji ne izgleda da to jeste.
Vulkani na jugu Srbije, Oblik i Grot. Lepo je spoznati da i njih imamo.
Miroslav Dokman, Niš
Foto: Planinarsko društvo “Preslap” – Niš
