O “medijskoj reformi”, višejezičnim medijima i još ponečem
Ove se godine navršava pola decenije otkako su mediji koji su bili u javnom vlasništvu – ušli u proces privatizacije, u okviru čuvenog “povlačenja države iz medija” koje je predvideo Zakon o javnom informisanju i medijima, usvojen u avgustu 2014. godine i pozdravljen od međunarodne zajednice. E sada, svima je jasno da se država, tačnije vladajuća stranka, proteklih godina nije povukla iz vlasništva u medijima, već je – kako to obično ovde biva – od pomenutog Zakona i njegovih ključnih odredbi napravila karikaturu. Ne samo da su neki mediji opstali kao državni (Tanjug, RTV Kragujevac, npr), ne samo da je velika većina privatizovanih medija dospela u vlasništvo paradržavnih i/ili parastranačkih struktura nego su i neki privatni mediji u međuvremenu postali državno-partijski, a u te svrhe je iskorišćen, a čiji drugi do novac građana.
Najdramatičniji primer je do neba drečeća akvizicija televizija sa nacionalnom pokrivenošću, obavljena sredstvima Telekoma Srbije, preduzeća u većinskom državnom vlasništvu. Novi vlasnik je samo zastupnik državno-stranačkog kapitala u ovim medijskim kućama. U procesu privatizacije najveći broj javnih glasila kupili su stranački tajkuni. U Srbiji se, dugo već, pokazuje da nema tog savršenog zakona na kojem loši vlastodršci ne mogu pronaći rupetine. A jasno je da su medijski zakoni iz 2014. daleko od savršenosti.
Pojedine su se medijske i novinarske organizacije borile da se problemu manjinskog i višejezičnog informisanja, u okviru “medijske reforme”, priđe sa dužnom pažnjom, oprezno, uz široku javnu raspravu, uvažavajući kompleksnost ove oblasti. Polazile su organizacije od premise da oblast manjinskog i višejezičnog informisanja nije samo pitanje medijskih sloboda i ljudskih prava: način na koji je ona uređena ima ozbiljne reperkusije na celo društvo. Većinska i manjinske političke elite odlučile su, međutim, da se ovo pitanje ne rešava u saradnji sa medijskim i drugim ekspertima, kroz otvoreni dijalog, već međusobnim partijskim nagodbama. Stvar je sečena sekirom. Ispostavilo se tako da recimo višejezični mediji nisu potrebni niti jednima niti drugima, i da su praktično pušteni niz vodu.
Manjinske elite su se zadovoljile time da u potpunosti kontrolišu jednojezičke medije kojima su, posredno, osnivači nacionalni saveti, i još poneki pride. I manjinske programe na RTV. Sa druge strane, većinska elita je zadovoljna ako je manjinskoj sve potaman i ako se ne meša u većinske političko-medijske stvari. Podelili su međusobno zabrane, i to neprikriveno. Setimo se da je funkcioner SVM-a Balint Pastor na sednici Narodne skupštine Srbije rekao da će glasati za medijske zakone jer su iz njih uklonjene – na zahtev najveće mađarske stranke – odredbe kojima se uvodi zaštita uređivačke autonomije medija nacionalnih saveta. Oko još jedne stvari su se izgleda složili – interkulturalnost nije potrebna ovom društvu. Neka svako kontroliše svoju sferu interesovanja i svoje medije – i biće sve u redu! Mirna koegzistencija, bez međusobnog dodira. Svako nek’ vlada svojim plemenom, uz pomoć kontrolisanih medija dakako.
Da bi sačuvali višejezične medije i interkulturalne sadržaje u procesu privatizacije i nakon nje, pojedini medijski stručnjaci su se, uz podršku međunarodnih organizacija, zalagali da se interkulturalnost, koja podrazumeva dinamičnu razmenu informacija i vrednosti među različitim kulturama – nađe među definisanim javnim interesima u krovnom medijskom zakonu, Zakonu o javnom informisanju i medijima. Delovalo je, na početku, da to ne sme da bude problem iz prostog razloga jer je značaj interkulturalnosti za multikulturalna i multijezička društva kakva je Srbija – neupitan. No tako je samo u teoriji. Ubrzo su se pojavili otpori, da bi na kraju ova reč bila proterana iz medijske legislative. Teško je proceniti da li je za to zaslužna većinska ili manjinska politička elita, ali je fakat da se niti jedna zbog toga – malo je reći – nije bunila. Može se u javnim interesima naći informisanje na jezicima nacionalnih manjina i očuvanje manjinske kulture i jezika, ali ne i ono za društvo važno vezivno tkivo koje povezuje manjine i većinu, i manjine međusobno, koje omogućava komunikaciju između drugačijih mišljenja i ideja, i koje se bori protiv getoizacije i autogetoizacije, promovišući međusobno ispreplitanu različitost kao okrepljujuću vrednost. Vezivno tkivo koje je posebno važno za društva opterećena ksenofobijom i nacionalizmima raznih boja, društva koje su ranjena izašla iz ne tako davnih krvavih inter-etničkih sukoba.
Interkulturalnost je bilo potrebno definisati kao javni interes ne samo zbog njenog nedvosmislenog značaja već i stoga jer su medijski zakoni predvideli da država na svim nivoima putem javnih konkursa finansira “javni interes u sferi javnog informisanja”. Država bi se tako obavezala da će novčano podsticati interkulturalnost, odnosno da će u mnogo većoj meri voditi računa o onim medijima i medijskim sadržajima koji obezbeđuju komunikaciju između nacionalnih zajednica. Time bi višejezični mediji – koji su bili ili bi mogli biti ključni interkulturalni punktovi – dobili na ceni i bili na neki način “zaštićeni” i u procesu privatizacije. Odnosno, bili bi “atraktivniji” za kupovinu, jer bi novi vlasnici mogli da računaju na održivost uz pomoć sredstava iz državnih fondova. Pored toga, zakonopisac je mogao predvideti i razne druge stimulacije za višejezične medije i, generalno, interkulturalne medijske sadržaje, a ne treba mnogo objašnjavati da bi to imalo lekovito dejstvo u društvu u kojem nacionalne zajednice – kako se to obično kaže – žive jedna pored druge, a ne jedna sa drugom, što može biti rezervoar za međusobna nerazumevanja, pa čak i sukobe.
Privatizacija medija – to se već sada može konstatovati – imala je katastrofalne posledice po višejezične medije i, posledično, na interkulturalnost. Po svemu sudeći, u narednom periodu posledice će biti još i gore. Šta podaci govore? Od ukupnog broja medija koji su bili u vlasništvu države, odnosno lokalne samouprave, a koji su bili predmet privatizacije (50), čak 43 su imali sadržaj na manjinskim jezicima, odnosno bili su višejezični mediji. Od toga je jedna trećina (14) već ugašena, a pojedini višejezični mediji su u međuvremenu postali jednojezični ili su program na manjinskim jezicima sveli na simboličku meru. Neki su manjinski program sveli na puko prevođenje vesti sa srpskog jezika, što je manje-više besmislena aktivnost i u suprotnosti je sa konceptom interkulturalnosti. Vlasnici medija su imali zakonsku obavezu da u roku od pet godina od privatizacije održe kontinuitet programa od javnog interesa (među kojima se nalazi i informisanje na manjinskim jezicima), ali ovu zakonsku obavezu niko nije preterano ozbiljno shvatao, tim pre jer je za kontrolu bilo zaduženo Regulatorno telo za elektronske medije (REM), koje se uglavnom ne bavi svojim poslom.
Ali, iako krhka i nedostatna, ova zakonska obaveza je ipak postojala. Kada ona istekne – a ističe polako u narednom periodu – novi vlasnici medija neće imati ama baš nikakvu obavezu da proizvode programe i sadržaje na manjinskim jezicima, koji svakako nisu komercijalni, odnosno predstavljaju skupu “zanimaciju” koje će se mnogi vrlo rado “rešiti”. Posledica privatizacije medija i primene medijskih zakona je sledeća: opstaju i profitiraju mediji na srpskom jeziku koji su pod kontrolom naprednjačke vlasti – opstaju i profitiraju mediji na manjinskim jezicima koji su pod kontrolom manjinske političke elite. Građani, profesionalno i objektivno informisanje nisu bitni. Interkulturalnost je višak u društvu koje živi u “bunkerima” kojima nekontrolisano vladaju “age i begovi”.
Šta raditi sada kada smo ostali ili ostajemo bez većine višejezičnih medija i kada su interkulturalni sadržaji tako “nepopularni”? Neki procesi su ireverzibilni i svakako nikada više neće imati tako veliki broj višejezičnih medija kao što je to bio slučaj do pre pet-šest godina. Ali, od promocije interkulturalnosti se ne sme odustati. Dobra vest je da se u novoj Medijskoj strategiji, usvojenoj početkom ove godine, preporučuje da se kao poseban segment javnog interesa prepozna proizvodnja medijskih sadržaja kojima se promoviše interkulturalnost. Ukoliko zamislimo da se konkursno sufinansiranje nekada zaista pretvori u podršku kvalitetnom a ne podobnom medijskom sadržaju, i ukoliko ova odredba pronađe mesto i u novim medijskim zakonima, preostali višejezični mediji bi mogli “profitirati”. Možda bi čak neki jednojezični postali višejezični, ko zna. Ali to svakako nije dovoljno, potrebne su još neke stimulativne akcije.
Država bi mogla da stimuliše, odnosno obezbedi jednokratne ili višekratne finansijske injekcije za višejezične medije, prevashodno radijske stanice koje su se u pogledu višejezičnosti, pa interkulturalnosti, pokazale najžilavije. Naravno, tu su i novi mediji, internetski portali, mada treba imati u vidu da su pripadnici manjinskih zajednica, zbog starosne strukture, više okrenuti tradicionalnim platformama. Podrška iz državnih fondova bi mogla da budu upotrebljena za razvoj infrastrukture medija, ali i za povećanje kapaciteta za povlačenje sredstava iz drugih fondova. Višejezični mediji bi, sa razvijenim kapacitetima, mogli – pojedinčano ili umreženi – da povlače sredstva i iz međunarodnih, odnosno evropskih prekograničnih fondova, koji su posebno senzibilisani za interkulturalnost. Problem sa kojima se suočavaju „manjinci“ u Srbiji je i konstantan odliv kadrova, pa bi država mogla da predvidi i fondove koji bi podsticali edukativne programe i zapošljavanje mladih u manjinskim i višejezičnim medijima… Ima tu i drugih ideja koje dolaze iz medijske zajednice, ali da bi one bile realizovane, morala bi postojati tzv. politička volja, bez koje i zakonske i podzakonske odredbe ostaju mrtvo slovo na papiru.
Treba se boriti za interkulturalnost i višejezične medije, ali treba biti iskren – tendencije nisu ohrabrujuće. Onima koji odlučuju odgovara da se međusobno ne razumemo. Izbacivanje interkulturalnosti iz zakona nije bila slučajnost. Makar nagonski, naši je se političari plaše, jer ona podrazumeva sve ono čega u našem društvu nema – otvoreni dijalog, suočavanje ideja, međusobno poštovanje i razumevanje… Ona je suprotnost autokratskim sistemima koji vladaju i u većinskoj i u manjinskim zajednicama. Bez interkulturalnosti se lakše vlada, vazda je tako bilo.
Piše: Nedim Sejdinović (izvor: forumzainterkulturalnost.org)
Foto: Stefan Pavić
