a

Miloš Grlica: Onaj ko pobedi sebe znaće da pobedi i protivnika

Miloš Grlica je suprug, otac, atletski šampion, trener, čovek koji za sebe kaže da je njegova misija prenošenje svog iskustva na mlade.

Rođen je 1979. godine u Čačku, kao zdrava, ali prerarno rođena beba, pa je boravak u inkubatoru učinio da njegov vid bude oštećen 95 procenata, no sudeći po svemu što je uradio kao i da nije, jer je skoro od tog momenta život za Miloša takmičenje za takmičenjem, pobeda za pobedom i uspeh za uspehom, a bitka sa izazazovima njegov život i životni stil.

Naravno da je to teško i sa mnogo napora, ali uvek postojano i uporno i toliko sistematično, da je sada njegova najveća želja pomoći drugima i svojim iskustvom i sampouzdanjem „inficirati“ mlade na borbu do pobede i preneti im shvatnje da su povremeni padovi, pa i porazi samo etape, ali i najbolje iskustvo, lekcija i inspiracija kada se prevaziđu, za stvaranje pobedničkog menatliteta.

Prema sopstevenom priznanju u ranom detinjstvu, koje je proveo u Domu za slepu i slabovidu decu „Veljko Ramadanović“ u Zemunu, Miloš je bio jako živahan klinac.

Domski život ima svoje mane, ali itekao i prednosti, pa je Miloš tako počeo od malih nogu da testira svoje fizičke i psihičke mogućnosti u zdravoj konkurenciji druge dece, koje imaju slične probleme i pod nadzorom vaspitača i nastavnika.

Tu je pala i odluka da se postane šampion ili barem atleta. Bilo je to onog dana kada su otvarane Olimpijske igre u Seulu 1988. godine. Tada je pred svom drugom decom u TV sali Doma rekao da će i on jednog dana biti učesnik Olimpijskih igara, što se kasnije ispostavilo kao tačno, ali su mnogi tu izjavu propratili podsmehom, dok je za Miloša to bila zakletva, jer je posle tih reči odmah „samoinicijativno“ počeo da trenira.

To je trajalo neko vreme dok te „treninge“ u dvorištu škole nije primetila njegova nastavnica, koja mu je objasnila da se sportisti pripremaju na sportskim terenima i svojom inicijativom i spletom srećnih okolnosti odvela ga u Atletski klub „Zemun“ na tadašnji stadion „Galenike“.

Njegov prvi trener postao je Zoran Radoja, koji je osetio Miloševu brzinu i skočnost i usmerio na sprint i skok u dalj. Miloš je počeo da trenira i takmičio se sa vodećim ljudima, odnosno pionirima i omladicima ili kako u atletici to kažu u „redovnom programu“. Tada je imao 11 godina.

Gotovo odmah je počeo da postiže dobre rezultate, koji su ga poneli da i pred decom u domu pokaže šta sve može, što je zbog njegove neopreznosti rezultiralo povredom i operacijom, koje su ga pak prebacile na petoboj i koplje. U tim discplinama je 1995. godine postao i reprezantatitivac tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Uporedo sa sportom Grlica je postizao i druge uspehe. Najpre je završio srednju medicinsku školu, a potom diplomirao na Fakuletu za fizičku kulturu u Nišu, što će mu kasnije otvoriti vrata trenerskog poziva.

Ostvario se i kao porodični čovek, srećnim brakom i sa dvoje dobre i zdrave dece.

Govoreći za FAR, on je život i sport uporedio sa slaganjem kockica pazl (puzle, pazle), rekavši – Koliko i kakve kockice složiš takva će ti biti i slika i sudbina, odnosno život.

Upozorio je da je od hendikepa u vrhunskom sportu, pa i u životu, često veći neprijatelj unutrašnja blokada koju sam čovek postavi i ima je, a nije je svestan.

Zato se osvrnuo na svoje iskustvo i rad sa sportskim psihologom Ljubicom Bačanac, koja ga je pripremila za uspeh, kako sportski, tako i svaki drugi, pošto se ispostavlja da i za dobro, pa i uspeh treba dobra priprema.

„Život je kao ringišipl ili kao vrtlog, zbog toga treba smoći snage i zaboraviti ružne trenutke, jer kakve su vam misli takvi ste i vi“, citirao je Grlica oca Tadeja.

„U životu, kao i u sportu, morate znati da izgubite da bi ste znali da cenite draž pobede“, kazao je Miloš Grlica i dodao da pre svakog uspeha morate da upoznate i pobedite samog sebe jer onaj ko pobedi sebe znaće da pobedi i protivnika.

Psihološki aspekt je jako bitan za svaki uspeh, smatra Miloš i navodi da su sport i život mnogo ispreleteni, pošto su padovi i udarci neminovnost i u životu i sportu.

Apostrofira i da je ceo njegov život vezan za sport, ali je usput trebalo uskladiti i sve druge obaveze vezane za život, treninge, porodicu i da je tu ogromnu podršku imao u supruzi Nadici.

Za sebe kaže da više i nema osećaj osobe sa invaliditetom i da je kao jedna zahuktala lokomotova, koja tutnji kroz život i pokušava da iza sebe ostavi trag, na kome će se sutra neki novi klinci naći i ugledati.

Miloš Grlica je i čovek koji reafirmiše golbal, jedan paraolimpijski sport sa zvučnom loptom u kome je nakadašnja Jugoslavija bili paraolimpijski prvak. Nastavlja i kao trener koji radi i sa decom koja imaju hendikep i sa decom koja ga nemaju.

Na pitanje kako je zadovoljan odnosom države i društva prema parolimpijcima i osobama sa invaliditetom, Grlica kaže da bi moglo biti i bolje, ali da je za to odgovornost obostrana.

On tu akcentuje nedostatak pogodnosti za invalidna lica, koja nisu sportisti, a za čije hendikepe u inostranstvu itekako imaju obzira i rezumevanja i dosta toga čine, od uklanjanja arhitektonskih barijera, pa do češčeg korišćenja brajevog pisma i upotrebe zvučnih signala za orijentaciju i upozorenje.

Miloš se takmičio u disciplini bacanje koplja u kategoriji F12, a njegovi najznačajniji rezultati su bronzana medalja na Paraolimpijskim igrama u Atini 2004, zlatna na Evropskom prvenstvu u Finskoj 2005, bronzana medalja na Svetskom prvenstvu za slepe i slabovide u Sao Paolu u Brazilu, bronzana i lični, ujedno i evropski rekord od 60 metara i 81 centimetar na Svetskom sveinvalidskom prvenstvu na Novom Zelandu 2011, srebrna medalja na Svetskom prvenstvu za slepe i slabovide u Antaliji, Turska, 2011, zlatna medalja na Evropskom sveinvalidskom prvenstvu u Holandiji 2012. i srebrna medalja na Evropskom sveinvalidskom prvenstvu u Velsu 2014. godine.

Od 2016. godine Miloš Grlica zvanično nije u takmičarskom delu bavljenja sportom, već je posvećen trenensrskom poslu, mada ponekad kao nedavno na Državanom prvenstvu u Kruševcu izađe na borilište i napravi, kao što se to desilo ovoga puta šesti rezulatat u Evropi.

Proglašavan je za najboljeg paraolimpijskog sportistu Beograda 2003, 2004, 2005. i 2007. godine, a za najboljeg sportistu Srbije i Crne Gore u istoj kategoriji 2004. i 2005. godine. Nosilac je nacionalnog priznanja i zaslužni je sportista, takođe je i dobitnik Majske nagrade.

Internet Portal FAR

Projekat “Paraolimpijci u godini korone” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Napisao/la
Bez komentara

Ostavi komentar