Male mace, umiljati pas, domaćini na kapiji, krajolik pun zelenila i tišine, prvi su nagoveštaj harmonije i nenameštene ljubaznosti, koja vas čeka u domu porodice Jančić – Miroslava parolimpijca i Rade, njegove životne saputnice već više od 50 godina.
Ostalo što sledi prati smer prvog utiska. Od energičnog stiska ruke domaćina, iskrenog osmeha i veselosti u očima domačice, pa do uzorne čistoće okućnice i kuće i pogleda koji seže daleko preko Dunava u Bačku ili na drugoj strani do Čota, vrha i predajnika i najlepšeg dela Fruške gore, jer je njihov dom, čini se, posađen na jednom od najlepših mesta u Sremskoj Kamenici.
Zatim sledi jako čudna situacija. Miroslav, za koga još od ranije znate da je slep čovek, pretiče svoju suprugu u donošenju ponuda i gotovo trčeći po avliji objašnjava gde se šta nalazi, pa u jednom momentu pomislite da ste pogrešili dvorište i došli kod nekog drugog Miroslava, koji vidi i koji se uprkos svojih šezdeset pet ili šest godina, kreće i snalazi kao da mu je duplo manje.
A onda iluzija nestaje. Sedate na sto pod vinovom lozom i počinjete da razgovarete sa zaista slepim čovekom koji vas gleda pravo u oči.
To je verovatno zbog toga što je taj čovek video do svoje šestnaeste godine, pa je navika videćeg da netremice prati sagovornika ostala za ceo život.
Na sreću, ali ne i začudo, trauma i šok koje je tada doživeo, pošli su putem duševnog očvršćivanja i prihavatanja onoga što mu je život doneo. To mu je darivalo iskrenost u suočenju i upornost u radu, a opet svega toga ne bi bilo, da nije bilo jedne obostrano uzvraćene ljubavi.
Zapravo bilo je to ovako. Miroslav je posle jednog septembarskog kupanja na bazenu u Inđiji dobio infektivni menengitis, bio je četiri dana u komi, ostao živ, ali je ostao i bez vida.
Ubeđivanja da će se stvari popraviti i vid vratiti nisu ga uljuljkala i on je krenuo u školu za slepe i slabovide „Veljko Ramadanović“ u Zemunu. Tu je počeo da se priprema za poziv telefoniste.
Kako sam kaže, za te momenete bila je presudna pomoć i razumevanje prijatelja, drugova i komšija. Ipak, najodsudnija i najveća bila je pomoć jedne tinajdžerske simpatije. Ta simpatija je njegova sadašanja supruga Rada.
I tako dok je Miroslav bio u Zemunu, Rada je išla u školu u Staru Pazovu. Družili su se samo vikendima u Inđiji, a ljubav se prvo javila, pa onda rasla i porasla toliko da su odmah po završetku srednjih škola stupili na posao u Novom Sadu i potom odlučili da se uzmu. Zajednički život su počeli kao podstanari, a ubrzo je došla i prva prinova, odnosno rođenje prve od njihove dve ćerke.
Bila je to polovima sedamdesetih prošlog veka u tada, pa donekle i sada, dobrostojećem Novom Sadu, kada je SOFK-a obraćala pažnju na svaki segment društva i svakako i na svoje, kako se tada neeufemistično govorilo invalide i invalide rada.
Za Miroslava, nekadašnjeg živahnog dečaka koji se spremao za golmana, sa urođenom sjajnom motorikom, to je bila šansa za povratak na teren, odnosno u sale i bazene, koje su sportski savezi obezbeđivali.
U početku nije mogao da se opredeli šta će, jer je mogao gotovo sve. Plivao je, trčao, skakao, a na sve treninge morao je neko i da ga vodi. Logično, da je to bila njegova supruga Rada.
Ubrzo su stigli i sportski uspesi, medalje i priznanja. Najpre pokrajinski, pa republički, pa državni. Zatim i međunarodni. Danas kao dokaz toga Miroslav Jančić ima pun kofer medalja, gotovo pun zid pehara i priznanja. Ima i ono što je posredni dar sporta. Puno predivnih uspomena, puno pravih prijatelja i neponovljivih iskustava. Ima i mnogo savladanih izazova.
Miroslav Jančić je osvajač 11 medalja na Paraolimpijskim igrama, evropskim i svetskim prvenstvima. Verovatno je jedan od najtrofejnijih i najboljih paraolimpijaca koje je Srbija ikada imala.
Osvajao je medalje u Holadiji, Bugarskoj, Kanadi, Koreji, SAD, širom Evrope i sveta. Bio je petobojac, bacao koplje, trčao sprinetrske displine, skakao u dalj, čak je osvojio paraolimpijsku medalju i u brzom hodanju. No ono što ga čini jedinstvenim, možda čak i u čitavom svetu, je što se okitio medaljama u dva potpuno različita sporta ili sportske discipline – atletitici i golbalu.
Kako je sam rekao pred kamerom FAR-a, u golbal je ušao zbog praznih hodova i pauza u takmičenjima u atletetici, i jer mu je golbal koji se igra zvučnom loptom sa praporcima i na terenu odbojkaških dimenzija, služio za održavanje forme. Međutim upravo zato Miroslav Jančić je postao jedan od najboljih igrača golbala, a nekadašnja Jugoslavija gotovo nepobediva u tom sportu.
Onda smo o životu sa Miroslavom odlučili da porazgovaramo sa njegovom suprugom.
Na pitanje, ko je u svemu bio motor ili duh pokretač, Rada Jančić je kao iz topa odgovorila, pa Miroslav, dodajući odmah, da on i sada ne miruje, igra zvučni pikado, peče rakiju, majstoriše u svojoj radionici i može mnogo više od puno onih koji vide.
Rada je govorila i o teškim trenucima u njihovom životu i načinima kako ih prevezići, ali najviše je govorila o Miroslavu, o zajedničkom životu, ljubavi i razumevanju i obostranom davanju. Po njoj sport je i to na neki način ojačao.
Približavajući se kraju razgovora, ekipa FAR-a je sve više sticala utisak da je bila u gostima kod jedne zaista stabilne i srećne porodice.
Naravno da nije pitala koji je recept za sreću, jer ga verovatno i nema, ali je na kraju isto kao i na početku posete, na ispraćaju sa psićem u Miroslavljevim rukama i srdačnim – vidimo se, bila gotovo sigurna da se sreća nalazi negde između uzajamnog poštovanja, ljubavi i razumevanja, koje daje snagu i rađa hrabrost i energiju da se prevaziđu sve teške životne situacije.
Miroslav Jančić rođen 1955. godine u Somboru, zajedno sa suprugom Radom živi i ni jednog trena ne miruje u Sremskoj Kamenici. Sem što je osvajač brojnih medalja, laureat je nagrade „Jovan Mikić Spartak“, kojom se nagrađuju najbolji pojedinci i sportski kolektivi u Vojvodini i nosilac je nacionalne penzije.
Internet Portal FAR
Projekat “Paraolimpijci u godini korone” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
