Nenad Živković: O autoimunim bolestima novinarstva u Srbiji i kako ih lečiti

Novinarstvu u Srbiji, čak više od „klasičnih opasnosti” koje stižu iz „otuđenih centara moći” – a to su politički pritisci, ucene, pretnje, cenzura, sudski procesi, fizički napadi i druge metode i modeli ugrožavanja bezbednosti, zakulisne igre, uskraćivanje oglašavanja, dirigovano konkursno sufinansiranje, interesi vlasnika-tajkuna ili korporacija u medijskom biznisu – prete autoimune bolesti.

Otkad je sveta, veka i žurnalizma, spoljašnji uticaji su prirodni neprijatelji profesionalnog novinarstva, nešto kao neizbežni pratilac i sveprisutna uhoda slobode javne reči, i to je konstanta na koju treba da računa svaki početnik od trenutka u kome prvi put sedne pred beli ekran.

Dejstva sila iz spoljnog sveta nisu, dakle, nešto što bi trebalo da nas preterano čudi; zabrinjavajuće je to što gotovo da ne postoji odgovor, što izostaje ujedinjena i organizovana reakcija novinarskog esnafa.

Perverzni proces „dvosmerne saradnje” je kompatibilan – ofanziva osvajača jača, a novinari se svojevoljno odriču legitimnog prava na samoodbranu; uljeze čak uz dobrodošlicu puštaju u svoj peterac, pa režimlije, korporacije i lobiji osvajaju medije bez otpora; kao posledica, u javnosti se stvara poželjna i često lažna slika sveta…

Nasuprot zemljama u kojima medijski pluralizam zaista postoji, kao i odgovornost za javno izgovorenu ili napisanu reč, u srpskom mejnstrim novinarstvu – na veliku žalost, ali i sramotu naše profesije – prečesto se pojavljuju, njime, zapravo, dominiraju, duše na prodaju, „kolege” i „koleginice” spremne na „saradnju sa okupatorom”; ta lica na stalnom ili povremenom radu u žurnalizmu, dobrovoljnom i naglašeno fleksibilnom kooperativnošću, ne samo da, iz perspektive profesionalnog novinarstva, urušavaju sopstveni ugled i renome medija u kome rade ili ga uređuju, ne samo da ozbiljno obezvređuju standarde i ruše dostojanstvo profesije nego nanose i nesumnjivu štetu zdravlju društva.

Izgleda, dakle, da su novinarstvo pretežno, natpolovično, skoro potpuno, nepotiskivo… zauzeli poslušnici i „nečiji ljudi”. Zbog kojih interesa oni nude na prodaju svete principe profesije?

Svakako ne zbog ideologije, jer ko se više spori oko ideologije kad je nema, kao ni političke filozofije, društvenih vrednosti i „crvenih linija”. Medijska moć i veliki novac mogu da budu dovoljno jak motiv za vlasnike, direktore, menadžere i urednike; ali zašto u tome učestvuju ostali novinari, oni koji svojim radom daju pogonsko gorivo i legitimitet opisanom setingu?

Zašto kolege pristaju da za par stotina evra budu „topovsko meso”, kad se toliko para može zaraditi i na nekom čestitom poslu, ubacivanjem letaka u sandučiće, recimo? Zato što se poslušništvom otvaraju perspektive napredovanja? Zar je to dovoljan motiv? A gubitak čistog obraza i mirnog sna plativa cena?

U toj sistematizaciji poremećaja „unutrašnje novinarske etike” posebna mesta zauzimaju autocenzura, jer ona nije pokazatelj silništva moćnika, nego odsustva elementarne kuraži samih novinara; pokušaji podmićivanja, jer u tom trulom odnosu učestvuju najmanje dve strane, od kojih je jednoj (promenljivoj) to uobičajena forma ostvarivanja ciljeva, a druga je, po pravilu, novinarska; i, najgora od svih pošasti – odsustvo uzajamnosti i kolegijalne solidarnosti.

Nedostaje nam saosećanja i koordinirnih poteza koji bi uspostavili protivtežu, zaustavili slobodan pad zanatskih i moralnih normi i obuzdali pomahnitalu medijsku manipulaciju.

Ako neka akcija i dobije zamah širi od redovnih aktivnosti novinarskih udruženja, Medijske koalicije i Grupe za slobodu medija, ona bude kratkog daha i nekonzistentna, kao što je to bilo sa protestom „Novinari ne kleče”; ili se akteri vrlo brzo rasloje na „pokretače inicijative” i „one koji su se priključili inicijativi”, kao što je bio slučaj sa združenim delovanjem nevladinih organizacija i medija tokom kampanje „Stop medijskom mraku”.

U tom smislu, novinari u velikim gradovima, pre svega u Beogradu, imaju krucijalnu odgovornost, moralnu obavezu i kolegijalnu dužnost da ne posmatraju medijske aktere u celoj Srbiji beogradocentrično, nego da gde god mogu i kako god mogu, pomognu kolegama i koleginicama u „unutrašnjosti”.

Jer ta sprega politike, biznisa, policija i kompromitovanog novinarstva još se lakše uočava i detaljnije sagledava u manjim sredinama, u kojima nije potrebna društvena lupa da bi svi mehanizmi degradacije profesionalnog novinarstva bili belodano vidljivi.

Ključno pitanje jeste kako i čime osnažiti profesionalce unutar novinarskog esnafa, kako pomoći pokret otpora i proširiti raspoloženje za odbranu temeljnih načela profesije?

Protivnapad u lokalnim sredinama novinari treba da počnu od definisanja dodirnih tačaka i pronalaženja minimalnih zajedničkih interesa; dakle, od malih, jednostavnih i besplatnih gestova, od ustanovljavanja nepisanih pravila, praktikovanja manira takoreći.

  • Počnimo od toga da se skupa radujemo kada koleginica ili kolega dobiju nagradu ili priznanje i da se zajedno oprostimo od nekog iz našeg kruga kada se preseli na onaj svet.
  • Hajde da uzajamno koristimo resurse i da nesebično otvaramo i ustupamo prostor jedni drugima.
  • Zašto ne bismo formirali neku vrstu pula kroz koji bi redakcije svakodnevno razmenjivale informacije opšteg tipa, o unutrašnjem funkcionisanju mreže, kao i o seminarima, stručnim praksama, studijskim putovanjima, konkursima, konferencijama, stipendijama, kursevima…
  • Bilo bi korisno da organizujemo debate, okrugle stolove, predavanja, savetovanja o stanju u našoj branši, proteste kada zatreba.
  • Od suštinske je važnosti rad sa mladim novinarima i upućivanje u tajne zanata na osnovu vrednosti koje su potpuno suprotne „izveštavanju” o tome kojoj su pevačici „sevnule gaćice” i da li „Stoja ima strije”.
  • Javnost treba glasno obaveštavati o pritiscima na redakcije, o uslovima u kojima radimo, o neprimerenom tretmanu i nipodaštavanju novinara, ali i javno kritikovati kolege koje se ne pridržavaju zanatskih i etičkih standarda, čime obezvređuju poziv.
  • Treba da pažljivo analiziramo očigledne malverzacije u proceduri odlučivanja o raspodeli novca iz budžeta namenjenog za konkursno sufinansiranje medijskih projekata, ali i partnerski aplicirati na te javne pozive.
  • Zajedništvo bi se moglo pokazati i sinhronizovanim objavljivanjem istih tekstova istog dana, koje bi pisali autori iz više redakcija, i uzvratnim postavljanjem banera i linkova na sajtovima.
  • Na kraju (a u stvari, na početku), scena se pravi tako što treba da prestanemo da se prebrojavamo ko je koliko veliki i ko ima više lajkova, tako što treba da potisnemo pomisao da smo konkurenti, jer smo pre svega kolege; i da širimo svest o tome da se, uprkos razlikama i različitostima, bavimo jednim vrlo ozbiljnim poslom: čuvanjem demokratije.

Drugim rečima: novinarsku profesiju (kao ni bilo koju drugu) ne može da uništi niko izvana, to mogu da učine samo sami novinari iznutra. Kao što samo mi možemo i da je obnovimo.

Piše: Nenad Živković

Foto: Snežana Ćuruvija

(Izvor: Cenzolovka / Pančevo.city)

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*