Неје лоше ка си имаш Манастирче

Точно поди Калето, за који мнозина не знају ни да га има, у валогуту меџу Мртвинуту и Бучумет је Манастирчето, једно од места која Цариброџање нај-много обичају.

Напрајил га је некој си деда Мада, за кога кажу да је бил колар, бездетан, некоји кажу и да је бил Градинчанин, кој па једну ноч с`нувал црквиште на местото дека требе да застроји манастир.

Показало се да га с`нат не излагал, наш`л стари темеље и напрајил онова што обрекал на с`нат.

Напрајил оброчан манастир, ама толко малечак, колко му силете и ћисијата давали, та одма меџу народат станул Манастирчето.

Това је било још у турско време, ама не много преди 1870. годину, од ка знајемо да у Манастирчето имало училиште. Исто онова које је годину по рано отворил Бај-Цветко у `анат у Строшену чешму с учитеља Живка Ропотскога, кој се па немог`л спраји ни с писмо, ни с четмо, а камо ли с учење на деца.

Наследник му станул Гога Стаменов Шушејин. Он предавал и писмо и четмо и сметане и Божју реч и пеене и рукоделие. Некоји су казували да је знајал и френсћи, што ми се чини за л`жу, ама бил куде–куде по грамотан од Живка, а бил и зет на Бај-Цветка. Тека се училишето изместило од Строшену чешму, поди Бучумет и децата почела редовно да иду на „школо“.

Кво је одма после това било, нема записано, ама след освобожденио од Турците Цариброд си получил школу по редован „терк“, а Манастирчето стануло, ко што си је обречено, место на веру дека столувале калуџерће.

С`што тека никој неје записал ни ка је Манстирчето толко омилело на Цариброџање да су скоро сваку веселбу, уранак, или повечето од расходћете прајили до њега.

Ја сам чул некоје старе прикасће. Једна је за Агу Џаџинога, боема и  сина на Санду Џаџинога, чији пак башта држал митницуту на Обреновсћи анове, та су били најбогата фамилија у Цариброд.

Ага, макар че је из Џаџин дом (дека нема кво нема), чим се заубави времето или пак ка му ћумне. Дамаџанете, друштво, Цигањето и право на Манастирчето.

Песме, свирће, пијењце, једењце, а ако се омали виното, најмладијат из компанијуту, трк у чаршијуту с дамаџанете и белешку дека Ага пише на башту си:

„Мили тате Сандо. С белото, лањшњото да нап`лниш малуту дамаџану, а с црното големуту! С уважение Ага“.

Једнуш се арне запили та овија малијат  пе` шес` пути спредзал нагор-надол с дамаџанете. Ка последњијат пут се врча, скоро да трчи уз врлото и папљасал дава дамаџанете на Агу. Ага ђи узима, веди дака су празне, ама ђи истриша. Из по малуту испада белешка на коју пише:

„Мили сине Аге. Мац вечим вино! С уважение Санда“.

Другата је за квартет „Ла Кампанела“, куде су Ђенћа Цеков, Кола Бардил, Гоша Жоља, Момелата и Гага, на јед`н првомајсћи уранак свирили на госјете укачени у дрвата. Једино Момелата не мог`л да исп`пли басат ни уз једно дрво.

Последњата и неје прикаска. Она је спомен за Емила Соколова-Цоцу, кој напраји пут до њега и реновира га, с`што ко Строшену чешму, Гробиштата и напраји крововете сас станове на зградете у чаршијуту.

Од ко ја помним са је Манастирчето најприодно, најсредено и најубаво. И да неје текова ја би си га обичал, ама је много убаво ка знајеш да је некој с кога си провел младосту, ко и мнођи друђи Цариброџање осечал за Манастирчето исто што и ти.

Море, уопште неје лоше ка си имаш Манастирче!

Слободан Алексић Ћоса, Белград

Фото: Петар Виденов

About Slobodan Ćosa Aleksić 298 Articles
Iako rođen u Pirotu 1955. godine, svojim rodnim mestom smatra Dimitrovgrad (Caribrod), gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu i gimaziju. Filozofski fakultet diplomirao u Beogradu. U novinarstvu od novembra 1982. godine, najpre u Beogradu 202, zatim u Radio Boru, pa na kratko u Studiju B, da bi od avgusta 1984. godine poceo da radi u Beogradskoj hronici, kasnijem Beogradskom TV programu. Od leta 1987. u Radio Jugoslaviji, a u Televiziju Beograd vraća se decembra 1995. Trenutno radi kao novinar na sajtu RTS-a. Osim na radiju i televiziji, sarađivao i u novinama, nedeljnicima i periodičnicima: “Danas”, “Vreme”, “Republika” na srpskom i “Balkanite”, “Bratstvo” i “Most” na bugarskom jeziku. Radio i na filmu i oko filma i bio jedan od pokretača i mentora radionice antropološkog dokumentarnog filma “Pametnik”, koja se održala na Staroj planini 2008. i 2009. i u Kanjiži 2010. godine. Priredio 2003. godine knjigu “Beskompromisni Dudov” u izdanju Doma kulture “Studentski grad”, koja govori o životnom putu i filmskoj poetici Zlatana Dudova, velikana sedme umetnosti.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*