Sajberbuling – Ozbiljno ugrožavanje bezbednosti
Izloženost onlajn napadima može rezultirati autocenzurom, kao i brojnim simptomima sindroma sagorevanja – gubljenja interesovanja i motivacije za posao, osećaja besmisla, izolovanosti ili bespomoćnosti, prokrastinacije, preterane samokritičnosti ili ulaženja u konflikte na radnom mestu.
Novinari se sve više okreću društvenim mrežema kako bi došli do većeg broja korisnika, ali u onlajn prostoru su postali izloženiji napadima, uvredama i pretnjama nego što je to ranije bio slučaj. Iako se pridaje manje značaja onlajn napadima, oni su jačeg intenziteta i mnogo učestaliji nego fizički napadi, pretnje ili pritisci „lice u lice“.
Novinarka Jovana Gligorijević upozorava da nasilje iz onlajn sfere koje doživljavaju novinarke i novinari može da pređe i u fizičko. Uprkos umanjivanju i prihvatanju nasilja kao „sastavni deo novinarskog posla“, kao posledica nasilja kod novinara se može javiti depresija i teži oblici anksioznosti.
Magistarka psihologijem Sara Kalember ističe da su novinari nezavisnih medija ugroženi na različite načine, ali da je stvaranje adekvatne strategije za brigu o mentalnom zdravlju teško ostvarivo zbog odsustva delovanja institucija.
Komentarišući slučaj orkestriranog onlajn nasilja na društvenoj mreži X prema novinarki N1 Vanji Đurić i novinaru Nove S Željku Veljkoviću, Gligorijević navodi da u „obe medijske kuće imamo novinare koji su doživljavali fizičke napade, a da su im redakcije više puta bile okružene verbalno nasilnim ljudima“. Ističe da je cilj ovakvih sajber napada ućutkivanje i zastrašivanje novinarki i novinara. Napad na Vanju je počeo, kako kaže, od „nebitnih naloga na mreži X sa malim brojem pratilaca, a onda je svemu dao gorivo Vladimir Đukanović iz Srpske napredne stranke i tada je došlo do kulminacije“.
„I to je obrazac: ono što iz svog iskustva mogu da potvrdim jeste da kad su mi se slične stvari dešavale, bilo je podnošljivo dok se nisu uključili nekadašnji ministar Ratko Dmitrović ili savetnik za sve Nebojša Krstić. Ne bih zanemarila ni desničarske Telegram grupe gde se dogovaraju mete sajber nasilja i komanduje juriš na pojedince“, kaže Gligorijević.
Objašnjava da kad je reč o prelaženju iz onlajn sfere u fizičku postoje vrlo podrobna istraživanja da su te dve vrste napada povezane. Kada dođe do porasta onlajn napada na neku grupu, recimo, migrante sa Bliskog Istoka, dolazi kako objašnjava i do porasta fizičkih napada. Istraživači, kako Gligorijević navodi, nisu uspeli da utvrde da li govor mržnje podstiče one koji su spremni za fizički napad ili fizički napadi ohrabruju „tastatura ratnike“.
Novinari su navikli da umanjuju značaj nasilja koje doživljavaju, a to je kako kaže delom posledica stava starijih kolega kako je to deo posla, a smatra da ne treba tako da bude.
„Delom je i normalan mehanizam odbrane: ti moraš da u glavi umanjiš značaj toga, jer treba da ustaneš svakog dana iz kreveta, radiš, brineš o deci i/ili roditeljima, da ne dozvoliš da te to usisa“, kaže Gligorijević.
Neki od mehanizama zaštite koji su uspostavljeni pored SOS telefona za novinare kojima je ugrožena bezbednost jesu i Stalna radna grupa za bezbednost novinara i Vladina grupu za bezbednost novinara. Gligorijević navodi da je problem što tu grupu možemo da podelimo na dva dela.
„Jedan čine predstavnici medijskih udruženja i stručnjaci za medijsko pravo koji zaista izgaraju u pokušajima da unaprede mehanizme zaštite. Drugi deo te grupe su tužioci, a bar na osnovu svog iskustva, nemam mnogo lepog da kažem o njima i mislim da su spori i nezainteresovani, čast izuzecima“, navodi Gligorijević.
Trpljenje nasilja u opisu posla
Redakcije mahom nemaju razvijene protokole i mehanizme kojima bi odgovorile na ove vrste napada, Gligorijević smatra da je to zbog toga što su su starije generacije novinara normalizovale „nasilje nad samima sobom i ubedili sebe da je to deo posla“.
„Ponavljam: ne dolazi u obzir da je to normalno. Ako pokažeš strah ili da su te pretnje na bilo koji način psihički poremetile to se tumači kao tvoja slabost, a ne normalna reakcija. Stariji novinari su se osećali isto, ali su se anestezirali alkoholom. Sad smo došli mi koji znamo da to nije rešenje i koji govorimo o posledicama koje to ostavlja, čačkamo im rane i oni se opiru čak i da nas čuju. Mislim da redakcijama pre bilo kakvih protokola i mehanizama treba razumevanje za kolege i koleginice, poznavanje posledica koje nastaju u ovoj situaciji, osnovno ljudsko razumevanje. Tek onda možemo da pričamo o protokolima i mehanizmima“, kaže Gligorijević.
Sara Kalember smatra da je važno raditi na osnaživanju novinara koji proživljavaju napade uz podrška kolega i prijatelja, kao i psihoterapeuta, ali da to nije dovoljno i da mehanizmi zaštite novinara od bilo kakvog oblika nasilja treba da budu zakonski regulisani. Međutim, pitanje je kako kaže kako sprovoditi zakon u slučaju kada vlast generiše nasilje i govor mržnje.
„Zbog toga, prvi korak u rešavanju bezbednosnog pitanja novinara mora biti bar aktivna podrška javnosti. Sajber nasilje ima širok spektar potencijalnih posledica. Novinari koji su izloženi onlajn nasilju često razvijaju teške simptome anksioznosti i/ili depresije. Simptomi se mogu izražavati kroz nepoverljivost prema okolini, iščekivanje opasnosti i preteranu opreznost, sumnju da su praćeni ili prisluškivani“, navodi Kalember.
Naviknuti na muku
Izloženost onlajn napadima, kako kaže, može rezultirati autocenzurom, kao i brojnim simptomima sindroma sagorevanja gubljenja interesovanja i motivacije za posao, osećaja besmisla, izolovanosti ili bespomoćnosti, prokrastinacije, preterane samokritičnosti ili ulaženja u konflikte na radnom mestu. Takođe, može se narušiti granica između privatnog i profesionalnog života i ugroziti porodične i prijateljske odnose. Istraživanje koje je sprovela o sagorevanju novinara na poslu pokazalo je da se novinari neretko susreću sa nerazumevanjem porodice i prijatelje zbog nerazumevanja prirode posla koji obavljaju.
Kada je bezbednost novinara ugrožena ili osećaj bezbednosti grupna terapija za novinare je kako tvrdi vrlo korisna da bi uvideli da i druge kolege imaju slične ili iste probleme i da nisu sami u tome i da je to kako se osećaju normalno.
„Mislim da novinari kod nas nisu u nekom normalnom položaju i ne mislim da je to nešto na šta mogu i treba da se naviknu. Kao da žrtvi zlostavljanja kažete da se navikne da živi sa svojim zlostavljačem. Treba dizati svest o tome“, smatra Kalember.
Virtuelna mizoginija
Na mrežama se novinarke suočavaju i sa rodno zasnovanim nasiljem, dobijaju pretnje seksualnim nasiljem, komentariše se njihov izgled, nacionalnost, kulturna pozadina, više nego sam sadržaj njihovog rada. Baze napada na novinarke i novinare koje prikupljaju udruženja nisu još uvek kategorisana po polu, a prepreka je utvrđivanje kriterijuma za karakterisanje napada kao rodno zasnovanog. Kalember kaže da novinarke doživljavaju specifičnu vrstu nasilja o kojoj se ne priča i da se to ostavlja po strani.
„Novinarke manje prijavljuju napade i mislim da je to zbog toga da se ne ispostavi da su slabe, da se žale jer su žene, jer dobijaju komentare ‘šta ti izmišljaš, hoćeš da obrate pažnju jer si žena, a u stvari nisi dovoljno jaka i kompetentna da radiš svoj posao’. Njihova redakcija mora da ih motiviše da progovore o tome i prijave svaku vrstu zlostavljanja. I dalje živimo u društvu koje smatra žene manje kompetentnim, i koje postavlja pitanja kako će ona da se bavi istraživačkim novinarstvom, kako će da bude reporterka itd. Zbog takvih stavova kako one ne bi potvrdile da nisu slabe, trpe“, kaže Kalember i ističe da je zbog toga jako bitno da postoji jaka podrška javnosti i kolega kako bi novinarke o tome progovorile.
Kalember navodi da kada novinarke dele međusobno ono što doživljavaju jeste neki korak, ali nije dovoljno da bi se izborile već da o rodno zasnovanom nasilju mora javno da se govori kako bi se videlo koliko je zapravo zastupljeno.
Vlast kao epicentar svega
Gligorijević ističe da s obzirom na to da institucije ne reaguju javnost jeste najbolja zaštita. O važnosti prijavljivanja pretnji navodi da ne može ništa da kaže jer je među onima koji više nikad neće prijaviti pretnje.
„Uprkos svoj podršci koju imamo od onog prvog dela Stalne radne grupe, ja pravosuđu ne verujem više i nemam nameru da gubim vreme na pokušaje niti da se nadam da će nešto uraditi. Vidite, kad sam dobijala pretnje od osobe koja se nešto zbunila pa se izdivljala na meni, ali nije povezana sa političkim strukturama, ekspresno je nađen i osuđen. Kad god su pretnje dolazile iz političkih struktura, onaj koji mi je pretio nekim čudom nije mogao da bude nađen na adresi godinama, iako ima politički pokret u kom sedi svakog dana. Mene kad neko tuži zbog teksta, vrlo lako me nađu u redakciji. Dakle, ne želim da me prave budalom“, kaže Gligorijević.
Smatra da je ono što je neophodno jeste da se promeni ceo sistem iz korena.
„Možemo sad da razlažemo na sitna crevca i da pričamo o strožim kaznama, bržim reakcijama policije i tužilaštva… Nema od tog posla ništa, dok ne dođe do smene ove vlasti koja je epicentar iz kog dolaze svi napadi, direktno ili indirektno“, zaključuje Gligorijević.
Dejana Cvetković
Izvor: NUNS
Foto: pixabay.com
