Da li ste, poput mene, imali često prilike da slušate izjave funkcionera/kinja iz-našeg-kraja ili ste čak imali privilegiju da prisustvujete trenucima nastajanja tih izjava?
Kada funkcioner/kinja iz-našeg-kraja treba da nešto izjavi za javnost, to i ne zvuči baš toliko loše ako je osoba imala vremena da se za izjavu temeljno pripremi.
Ako vremena nije bilo ili ga nije bilo dovoljno, pa je izjava ostala nepripremljena, onda nastaje nevolja. Nevolja obično nije u vezi sa sadržajem izjave. Nevolja je u tome što slušalac ni ne dođe do sadržaja, zato što se nepripremljene izjave često sastoje od a): rečenica koje su naglas započete ali nisu naglas i dovršene, b) rečenica koje su započete u glavi, a glasno završene, c) rečenica koje, u stvari, čine samo njihovi nabrojani sastojci. Sve to uz sasvim malo d) dobro sastavljenih rečenica. Ispočetka je zabavno da slušaš takve ispade, a onda ti bude žao tih osoba koje se tako muče, a onda te bude stid zato što i tebe nešto povezuje sa tim osobama.
Sledeći korak je pitanje koje postaviš sebi. Pitaš se, naime, zašto sve te osobe ne učine nešto da poprave svoje javne nastupe. Očekuješ da će pokazati volju da napreduju… Avaj, ništa od toga. Jedino objašnjenje do koga uspevaš da stigneš jeste da te osobe neko ili nešto u tome sprečava.
Tako je. Koliko smo puta čuli kako publiku iz-našeg-kraja nije briga za kvalitet javnih nastupa državnih službenika/ca i sličnih… Prema tome, zašto bi državni službenik/ca ulagao/la svoj napor da bi postigao/la nešto što neće biti prepoznato i ocenjeno? Pa, zato što je, kako kaže dosetka, retko ko tolika budala da ne primeti da ga neko pravi budalom. Ako publika ne želi ili ne ume da izrazi nezadovoljstvo, ne znači da ne primećuje ništa. Ravnodušnost je odobravanje? Nije.
Koliko smo puta čuli i prozivanje njihovog novinara koji našem čoveku namerno postavlja nezgodno pitanje znajući da upitani neće umeti da odgovori… Neće to proći, pošto mi znamo ko stoji iza tog novinara. Činjenica je da iza novinara niko ne stoji, osim drugih novinara. Ostali sede u udobnim foteljama. Mnogo je novinara koji su samoinicijativno izbacili etičke norme iz svog posla. Mnogo ih je, ali i dalje postoje oni novinari koji to nisu učinili. Ali, kako god, manjak etičnosti u novinarstvu nije opravdanje kada je čovek koga plaćaju poreski obveznici bespomoćan pred novinarskim pitanjem.
Postoje, naravno, i one osobe iz sveta politike koje kažu kako su njihova izlaganja samo za one koji mogu da ih razumeju. Oni koji se žale da ne razumeju to što im je rečeno, to su loši đaci koji su sklopili zaverenički savez protiv odlikaša. To bi čak možda bilo bar donekle prihvatljivo, da je osoba koja negoduje protiv nekadašnjih loših đaka u međuvremenu postala pisac/spisateljica ili filosof/kinja. Ili alternativni muzičar/ka što svoja neslušljiva ostvarenja naziva muzikom za odabrane. Izjava ličnosti iz sveta politike ne bi trebalo da bude muzika za odabrane, nikako. A ljudi od pera neka sednu pred tastaturu i kucaju.
Šta bi uopšte bio kvalitetan javni nastup? Ljudi prepričavaju to što su čuli od političara/ke, ali to ne znači da je nastup bio dobar. Nastup je dobar onda kada uspeva da, možda i neznatno, utiče na ponašanje ljudi, i to tako da ljudi to i ne osete.
Čuli ste nedavno tako nešto? Možda i jeste, ali niste svesni toga. U tome i jeste stvar.
(ps Jezik je politikantima omiljena vreća za boksovanje. Dobar primer je istovremeno insistiranje na rodno neutralnim toaletima i na tome da sve imenice koje označavaju vršioca radnje imaju oblike i za muški i za ženski rod. Tekst koji ste, ako ste došli dovde, pročitali, pokušava da se šegači sa potonjim insistiranjem, bez prevelikih simpatija za pojavu.)
Ratko Stavrov
Foto: pixabay.com
