Samo me ne ubeđuj. Uzmi novac, šta god, to što ćeš smatrati privilegijom, samo više ne izmišljaj gluposti kojima pravdaš svoju prazninu koju ni tvoja pohlepa ne može da savlada. Reci da mi poklanjaš to što si bio oteo od mene. Odgovoriću ti da sam srećan a da si ti još srećniji, a onda ću otići, što dalje, sešću na klupu u parku i gledaću devojku kako pokušava da se ogleda u lokvi, nameštajući naočare, gledaću je kako po refleksu koji nikako da prođe rukama hvata vazduh, ili majicu, umesto kose koju je odsekla… Samo me poštedi svojih laži. Strašnih svojih laži, koje su kod ljudi koje si lagao stvorile iluziju, onoliko lepu koliko je to najviše moguće. Ti nisi ni bio svestan šta si uradio, nikada te nije ni bilo briga. Rekao si ljudima kako imaju takva i takva prava, ne mareći za bol koji će osetiti kad shvate da si ih lagao, kad shvate da si bio čvrsto ubeđen da nisu sposobni ni da razumeju tvoje reči. A ljudi su ih razumeli i poverovali im. Tačnije, poverovali su i tvojim rečima i tebi, ne znajući koliko ste lažni, i ti i tvoje reči. Neću skrivati da je posmatram, a ona neće obraćati pažnju na mene. Ne znam šta će uraditi u sledećem trenutku i zato je volim. A još više je volim zato što je toliko daleko, na manje od deset koraka ona je sasvim dovoljno daleko od mene a još više od tebe. Ne ubeđuj me, obrati se svojim ekipama i njihovom odvratnom svetlom pivu. To će ti ići. Za bliske žrtava iz Grenfell Towera nisam siguran. Nemoj da se njima obraćaš, nemoj da pređeš i tu granicu. Jednu odvratnu granicu si već prešao. Naterao si ljude koji su preživeli najgore stvari da postanu karikature svoje patnje, da bi time postigao… šta? Gledam je, daleku.
Ratko Stavrov
Foto: Ratko Stavrov
