Ја нес`м по Цариброд ама знам да се одавна неје чуло нити видело да по главнуту улицу мине голем духов ученичесћи оркестар да буди град`т, и да док трепнеш по њега се створи т`лпа од деца која се устуцују уз њега и отворе се готово свите прозорци а на балконите излезну човеци да га поздраве.
Не кажем.. знам да и са има деца која свире у трубе, флигорне и баритони и знам да имају убав успех и чак свире по Софију, Ниш и Белград на големи концерти и у големе хале. Одма да се разберемо таја деца можда боље свире него што је ученичесћијат оркестр свирил било ка. Ама без убиду. Това, неје това.
Нема пет кларинета, шес флејте, пиколо, саксофони, пет-шес флигорне, бас флогорне, алтове, хорне, тромбони, баритони, басове. Нема ђу батеријата са све чинелете и тријангалат, ни таја сила и склад ка дуну сви да се све протресе и да се пробуди цел Цариброд. Нема ђи ни теје корачнице, ни маршеве, свите, егзерцир парчета, ни пултовете с ноте закачени на инструментите. Нема га ни Шукарев преди оркестрат да диригује и децата да иду по њега.
Неје исто, уопште неје исто Бреговић и Гуча и Монти чардаш, Болеро и Космос, Тих бел Дунав, Билећанка, Марш хероја или ка затребе да Свеци марширају, Шопенов или Лењинов посмртни марш. Овова првото је за веселбу или кавену а второто је да се најежиш и погордејеш.
И најважно. Оваја деца су морала да напишу на тупанат Дувачки оркестар Цариброд. За онија ученинчесћијат се је одма знајало да је из Цариброд, понеже друђи теквија на близа неје имало. По онова кво је работил он си је бил у Цариброд или барем симбол на Цариброд. Свирил је на бакљаде, карневали, државни и партијни празници, по селата, на Мајсћи срешти, на кермеси и друга увеселенија, свирил је ка њим је требало и на комшије-Пирот и Ниш, а једнуш и на Тито у Лесковац. Свирил је и на погребенија.
Бил је Цариброд и по това што су се у њега заучували и свирили ученици на гиманазију и некигашњу учитељску школу, ама и деца која су се спрајала за работници или земеделци. Имало је човеци који заврше училиште, почњу да работе, ожене се и па си свире. Текваја је наслада и зараза оркестарат или музиката, ко су ђу Цариброџање по често окали, бил.
А знајете ли ко је све почело и ко је до това дошло!
Иљадо осамстотин и деведесе и некоју у Цариброд се је настанил 26. Драгомансћи полк, напрајене су големе казарме, а с полкат је дошла и воена, то јест духова музика, коју је командувал капелник. Кој је бил прв капелник не знам, ама Цариброџање а и музичка литература су најзапамтили Тодора Наумова. Наумов је бил роден у Велес, деншња Маћедонија, Конзреваторијум завршил у Букурешт, а прво поставление му је било у Цариброд.
Штом дош`л одма дек`л у работу и полека-лека од Царибродсћијат оркстар напрајил јед`н од најсилини у т`гашњу Б`лгарију. И не само това. Осетил да оркестрат не требе да буде само военен него и градсћи и почел да прави изјавленија; а на Павлиончето, а на казармете, а на Ширинту, а на Паметник, а у т`гашњијат театрален салон заједно с театарат и црковнијат хор. И на Цариброџање се арексало това и почели му приоде и тека научили нотно пеене, да чету нотни запис, а мнозина од њи и да свире.
И на Наумова се арексал Цариброд па му посветил марш, а на Нешков вис и Нишаву, кока и по свиту. И тека било до 6. ноември 1920. Ка је Цариброд припојен на Југославију. Наумов заминул за Б`лгарију и Ћустендил, кој га још помни, новете власти си с`што довеле свој оркестар и своју војску на казармете и животат се па врнул у нормалу у Цариброд.
Убаво, ама чепката на Наумова се приватила и Цариброд си вече имал много силан свој оркестар на чело с`с Жоржа Гајдарова. Окал се је Червенијат џаз. Освен што је имал доста напредан репертоар, имал је за това време и непредне политичће идеје за које му и името казује. Тија, а не военијат оркестар су обељували образ на Цариброд по т`гајашње соколсће среште, а запомнено је да је свирил и на Свесловенсћи соколсћи сабор у Љубљану 1936.
Нед`лго по това, па војна, и Цариброд па станул бугарсћи. И Б`лгарете си у гимназијуту која се т`ги окала Књаз Кирил довели свој персонал. С њега је стигла и професорка Галина Нејкова. Одма по њу стигал и камион с инструменти.
Тека је станул зародишат на Цариброскуту ученическу-духову музику. Нејкова је била вредна и способна жена и доста брзо од учениците је напрајила свирџије који несу свирили само маршеве и корачнице, него и оркестар кој је имал силу и знание да с`провежда оперету Павел Иванов.
Нејкова је остала у Цариброд до 1944. ка ђу командирују за Софију, ама оркестрат и хорат у гимназијуту , који је оставила се несу угасили понеже га обдржавају друђи професоре и ентузијасти, све док негде после 1948. неје предаден у руће на Георги Шукарева кога су стари Цариброџање окали од милос Бај Ђора.
С Бај Ђору наступа златно доба за ученическуту музику! Макар и без много формално образование понеже је бил флејтист кој је занајатат пекал по парижћите синамаскопи и оркестрат на Легију странаца, Георги Шукарев приоди на работуту с неописив ентузијазам и војничку дисципину. Бил је човек с јако богату биографију и животан пут кој га је водил од малечак Цариброд, преко големе хотелсће, биоскопсће и концертне дворане по Париз, па све до крајње забити на Сахару и Северну Афику, по Алжир, Либију, Мароко или Мали.
И ко карактер је бил необичан. Једанпут сприхав и једанпут добар и справедљив. Ка га наљутиш нешто бегај… свашта че ти накаже, ама ако случајно згрешиш до там да сакају да те искарају из гимназијуту, он че те одбрани. Или пак ако требе белешка да ти се попраји, он че това издејствује. Ко тек`в је остал у успомену на моју генерацију, а прочуте су и анегдеоте с њега.
Русћијат марш Рабочие, окаше Работници, работничћи, Марш хероја окаше Нашите хора, а рок музику, џазова музика и против њу беше до крај. Прочута је случаката мислим од Мајсћи срешти, ка ни укачеоше на провизорну бину од цевће за грађевинсће сћеле, без људсће степенице за искачување и без било кикву ограду. Кико формацијата на оркестарат беше; прв ред флејте, па друг кларинети, трећи ред саксофони, четврти трубе… батеријата односно; тупанат, барабанат, басовете и чинелите додеоше скроз на крај, а у случај на Мајсћите срешти на крај на бинуту. Бината је била у Паркат и узмалечка, а музиката је требала заједно с т`ги јако популарну нишку рок групу „Рубинси“ да одсвири неколко парчета.
И почњу. Бај Ђора диригује ама овија из „Рубинси“ се урипају и децата из музикуту се почела измацињују камто крајат на сценуту. И у јед` момент… бум пљас тата-рат-ам, јед`н од басаџијете се сурева и пада од бинуту. Шукарев зауставља оркестрат и почиње се вајка.
-Але ле детето, але ле детето..
У следваштијат момент, тија што је падал гребе одоздоле и се искачује на сценуту ама без басат, а Шукарев се тормози на нов начин.
-Але ле нов бас, але ле нов бас…
Ипак онова што сам најтопло запомнил од њега је с к`в почит и разбирание се је односил к`м сиромашка или селска деца. Они су били његови фаворити и никико неје давал да имају слабе или да повтарају.
Теке је било до седамдесе и четврту или пету ка отиде у пензију. Цариброџање су говорили Бај Ђора нема да може без музикуту. И стварно тека и би. Не мину се ни година д`на и он умре. Испратила га је њиговата музика, саставена од све генарације, а у чаршијуту неје имало од народ дека петопорац да врљиш.
Е са да будем искрен, ученическата музиката си остаде и по њега, ама никиш си неје врнула силуту из њигово време. Тека се пол`к и постепено и угаси, ама Бај Ђориното остаде! 
Остаде у човеци који је учил да свире и да буду човеци.. при Васила Гелева, професора на Акедемију и једнога од најсилини кларинетисти у сагашњуту и бившу државу, при Петра Ранчева професора и сјајнога кларинетисту, при Деска и Ацу Бинча брајћа од чичеве који су били трубачи у најбољи оркестри по Југославију и Б`лагарију, при Велевскога јако доброга цуг-тромбонисту, при Душицу Цветков и Славицу Јовановић, које си по Софију дипломираше флејту, при Воткана…. кој по Огулин у Хрватску још учи деца ко се свири труба. Остало је ако очете и при Тричков Шпиру или Мики Мледенова који и без Акедемије само од школуту на Шукарева перфектно владеју својите инструменти.
Имало га је и још га има и при Слободана Панајотова- Коколана и при Герги Станулова-Тасу и брата му Преслава и при човеци за који ден`шњи Цариброџање уопште не знају да су свирили.
Е са да си не грешим душу има га и у тија што су свирили у музикуту после Шукарева. Тек`в је меџу друђите и Петар Виденов-Бата Пека, кој је одговоран за „Фар“, тек`в је и Саша Васов, кој је до кавал стигал преко крне, тек`в је и Владан Божић-Шукарин, кој је наставил мисијуту на деду си Ђору, тек`в је Љупче Ђукић-Ђуза и теквија су сигурно још мнозина за који вечим не с`м мог`л да знајем ка су свирили.
Остало је и при мнођи друђи који не свире. Остало је и при мене. Најмного је ипак остало при онија који оче да у Цариброд оформе интернационалан фестививал на дувачћи оркестери кој че понесе името на Георги Шукарева и кој че проба да вазв`рне енергијуту за поновно формирање на Цариброску-ученическу духову музику и отварање на музичку школу.
Слободан Алексич Кьоса
Фото: От албума на С. Панайотов, Д. Тодоров, Ц. Илиев и П. Виденов
