Jedan od učesnika okruglog stola „Informisanje na bugarskom jeziku“, koji je održan 2. juna u Dimitrovgradu, bio je i predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović. Novinar, književnik i esejista koji živi i radi u Novom Sadu, Sejdinović je i glavni i odgovorni urednik informativnog portala Autonomija.info i glavni urednik izdavačke kuće „Cenzura“, te autor knjiga „Hodočašće viška“, „Zatvorski sindrom“ i „San svakog upaljača“. U razgovoru za portal „Far“ podelio je utiske sa okruglog stola u Dimitrovgradu, ali i svoje viđenje stanja i važnih problema novinarstva i manjinskog informisanja u Srbiji danas.
Na okruglom stolu na temu „Informisanje na bugarskom jeziku“ bili ste jedan od moderatora. Kako ocenjujete organizaciju ovog skupa i sam okrugli sto i kakav je, prema Vašem mišljenju, značaj jedne ovakve diskusije za dalji napredak i rešavanje problema u oblasti manjinskog informisanja?
Ispostavilo se da je ova debata bila izuzetno potrebna, kao i da je o brojnim medijskim i drugim problemima bugarske nacionalne zajednice neophodno stalno razgovarati. Tokom diskusije sam se uverio da postoji još mnogo tema za istraživanje, analiziranje, diskutovanje – i da se mnogo stvari trpa pod tepih, što nikada nije dobro. Naime, ako nema javnog dijaloga, i ako se ne barata argumentima, već isključivo utiscima i strastima – uvek se rađaju problemi i stereotipi koji ničemu dobrom ne vode. Zaključak sa kojim su se svi složili – bar je takav moj utisak – jeste da je potrebno vršiti konstantni monitoring medijskih sadržaja na bugarskom jeziku, kako bismo ubuduće znali o čemu tačno razgovaramo: koji su mediji odista mediji, a koji su bilteni raznih vladajućih struktura; ko drži do profesionalizma i medijskih sloboda, a ko novinarstvo doživljava kao uslužnu delatnost.
Na skupu je, međutim, bilo govora i o drugim važnim medijskim problemima. Bilo bi, naime, interesantno napraviti analizu o tome kako je bugarska zajednica predstavljena u medijima koji izveštavaju na većinskom jeziku, kao i onima na bugarskom i drugim manjinskim jezicima. Još jedno važno pitanje čeka na odgovor: kako mediji mogu potpomoći interetničkoj i interkulturalnoj komunikaciji, kako mogu da promovišu kao neospornu vrednost različitost u kojoj svi živimo. Ta pitanja nisu samo medijska već i kulturološka i politička.
Kakva je slika o stanju u sferi informisanja na jeziku bugarske nacionalne manjine koju ste stekli na osnovu izlaganja i rasprava iznetih na ovom okruglom stolu i šta biste izdvojili kao najbitnije zaključke koji su proizašli iz pokrenutih tema i diskusija?
Na prvi pogled, čini se da postoji značajan broj medija, a medijski poslanici zaklinju se u svoju profesionalnost. To je inače česta situacija na okruglim stolovima. Upravo je stoga važno da neko spolja uradi stručnu analizu medija i medijskih sadržaja, pa da vidimo ko je tu pravi novinar, a ko partijski poslušnik sa maskom medijskog radnika, ko jeste medij, a ko ima samo takvu formu. Informisanje na manjinskim jezicima veoma često prati tendencije onoga što se dešava na većinskoj medijskoj sceni, a na većinskoj se dešava – ogroman pritisak na medijske slobode. Političari kod nas, naime, medije doživljavaju kao svoje PR ispostave, a ako profesionalno i kritički izveštavaju – onda ih proglašavaju za neprijatelje koje treba uništiti. Trebaće izgleda mnogo vremena, mnogo godina, da političari shvate da je glavna uloga medija u demokratskom društvu da, profesionalno izveštavajući, budu društveni i politički korektiv i da, u interesu građana, kontrolišu vlast. Ako ikada shvate.
U kakvom su položaju manjinski i višejezični mediji u Srbiji u odnosu na one koji izveštavaju na srpskom jeziku – kakav je njihov značaj, koje su odgovornosti koje im se nameću, ali i kakva im je budućnost?
Stiče se utisak da većinski centri medijske moći apsolutno ne brinu o manjinskom informisanju, ono im – kao uostalom i same manjine – deluje kao nešto egzotično, a ponekad bogami i neprijateljsko. Upozoravali smo, svih ovih godina, da se pitanju informisanja na manjinskom jeziku mora prići sa velikom pažnjom, jer to nije samo medijsko nego i pitanje manjinskih prava koja proističu i iz mnogobrojnih međunarodnih dokumenata koje je Srbija ratifikovala. Donosioci odluka su, međutim, bili zabavljeni svojim poslovima: kako pokupovati medije i staviti ih pod kontrolu, kako razviti razne medijske biznise, kako da ovaj klan pobedi onaj klan… a manjinsko pitanje su konstantno ostavljali po strani, „kreirajući politiku“ na liniji SNS-SVM ili kroz „dilove“ sa bošnjačkim liderima. U tim pregovorima stradalo je i manjinsko informisanje, a tzv. male manjine su posebno oštećene.
Zainteresovali su se donosioci odluka malo više za manjinsko informisanje tek kada se pokazalo da su posledice ignorantsko-politikantske politike strašne, i da to postaje međunarodni problem Srbije, da je mnogo manjinskih i višejezičnih medija ugašeno. A i sada, kada su se zainteresovali, nemaju apsolutno ideju šta treba da učine i opet ponavljaju istu grešku, verujući da će kroz međupartijske i unutarpartijske dogovore stvar rešiti, a medije i novinare i dalje prepoznaju samo kao instrumentarij.
Ne vredi sada podsećati da smo svojevremeno, kao NDNV, tražili i da se interkulturalnost i višejezični mediji prepoznaju kao poseban javni interes, i da je to bilo jedno od najznačajnijih medijskih pitanja u mnogim lokalnim sredinama u zemlji, koje pritom i te kako ima i povratno dejstvo na društvo. U tome su nas podržale i međunarodne organizacije, ali Beograd je bio zaokupljen igrom moći i uticaja, i jeftinih trgovina. Stiče se utisak da će opet u svemu ovome gubitnici biti i profesionalno i objektivno izveštavanje i medijski pluralizam.
No, ne vredi plakati za prolivenim mlekom, ja mislim da mediji civilnog društva i drugi novi mediji, koristeći razne tehnološke platforme, mogu popuniti nastalu prazninu…
Kako biste opisali ulogu medija civilnog sektora, među kojima je i dvojezični internet portal „Far“, u današnjem društvu? Kako ocenjujete rad i koncepciju pomenutog portala, koji na srpskom i bugarskom jeziku izveštava nešto više od godinu dana?
Portal „Far“ je izuzetno dobra vest, i zbog toga što je medij civilnog društva, i zbog toga što je dvojezičan, i zbog toga što ima otklon od politike i političara. Važno je i da država i lokalna zajednica i stručna javnost i međunarodne organizacije podrže ovaj projekat, koji može biti model i za druge sredine. Mediji civilog društva, kako rekoh, mogu da popune prazninu u informisanju zajednica, a veoma je važno da kroz izradu Medijske strategije i promenu medijskih zakona – obezbedimo stimulativne mere za ovu vrstu medija, pored onih koji već postoje u aktuelnom zakonodavstvu. Trenutno su se u Srbiji medijske slobode i kvalitetno novinarstvo, u velikoj većini, preselili na internet i u medije civilnog društva. U mnogim lokalnim samoupravama je na delu potpuni medijski mrak, odsustvo kritičke misli i javnog dijaloga, pa bi bilo i važno i logično da se i u njima, kao odgovor na te depresivne procese, civilno društvo aktivira u sferi informisanja, da se ojača link između novinara profesionalaca i samih građana.
Kao što ste na okruglom stolu istakli u okviru svog uvodnog predavanja o javnom interesu u informisanju lokalne zajednice, sloboda i objektivnost medija su podjednako važni faktori kao i njihova održivost i stabilno finansiranje. Kako ocenjujete slobodu mišljenja i uređivačke politike kada su u pitanju manjinski mediji kod nas i konkretno mediji koji informišu na bugarskom jeziku? Da li se i na koji način mogu pobediti politički pritisci i ostvariti objektivno i nepristrasno informisanje?
Kada se govori o manjinskom informisanju, najčešće se govori samo o finansiranju i održivosti medija. Da se razumemo, smatram da to jeste važno pitanje i da država ima obavezu da podržava kroz različite programe informisanje na manjinskim jezicima. Čak ja to ne bih smatrao nikakvim troškom, već investicijom, a nadam se i da će se iznosi koji se u tu svrhu izdvajaju stalno povećavati. Ali, to je samo jedan segment priče. Mi moramo da znamo i za šta se taj novac izdvaja, kako se troši i, najvažnije od svega, šta građani imaju od toga. Da li je novac mogao biti bolje upotrebljen, kako bi građani bili dobro informisani i na osnovu pravih činjenica donosili životne odluke, ili je iskorišćen kako bi se političari slikali, a novinari bivali „držači mikrofona“. Paralelno sa pričom o finansiranju, mi moramo razgovarati i o medijskom profesionalizmu, slobodi izražavanja i medijskom i političkom pluralizmu. Jer, te stvari idu uvek u paketu, ako ćemo da budemo ozbiljni. Tačno je da nema profesionalnog informisanja bez novaca, ali isto tako novci, sami po sebi, ne znače da će građani ostvariti nekakav benefit od toga što će se veći novac izdvajati u medijsku sferu. A građanin mora biti u centru pažnje, ako ni zbog čega drugoga onda zbog toga što govorimo o njegovom novcu.
Kakav je, iz Vašeg ugla gledano, uticaj procesa privatizacije na rad medija, posebno kada su u pitanju mediji u manjim mestima i oni koji informišu na manjinskim jezicima?
Mislim da sam na ovo pitanje već delimično odgovorio. Svakako mislim da je bilo neophodno da država izađe iz vlasništva u medijima, ali nikako na ovaj način – kroz divlju, partijsku kupovinu medija, bez ikakve kontrole i sa puno kriminala. Najbolje bi bilo da su sami zaposleni postali vlasnici svojih medija i za to smo se godinama zalagali, ne samo kao NDNV već i kao Medijska koalicija. Nije to bila nikakva demagoška priča, već jednostavna logika, zasnovana na iskustvu zapadnih zemalja, koja kazuje da su mediji u vlasništvu zaposlenih –mnogo bolji za zajednicu nego oni tajkunski. Novinarskom vlasništvu su se, međutim, protivili i sami novinari, odnosno zaposleni, i neke tzv. medijske organizacije, i partije, i vlast… Svako iz svog razloga: zaposleni da bi sačuvali „državni posao“, vlast da bi sačuvala uticaj na medije i koristila javna medijska preduzeća za zapošljavanje svojih kadrovika. Pokazuje se da su mediji koji su uspeli da budu prodani na aukciji – praktično samo fiktivno privatizovani, odnosno da se i dalje favorizuju po raznim osnovama od strane lokalne samouprave. Dakle, svi ciljevi izlaska države iz vlasništva su promašeni, a nije isključeno da ćemo opet prisustvovati i reetatizaciji medija. Grdno greše oni koji misle da je cilj reetatizacije – očuvanje medija.
Šta biste izdvojili kao najvažnije kada je u pitanju projektno finansiranje, putem kojeg danas opstaju mnogi mediji, i koji bi trebalo da budu primarni kriterijumi na osnovu kojih se dodeljuju sredstva?
Iako i dalje smatram da je dobro zamišljen, najvažnija vest je da ovaj proces ne samo što nije profunkcionisao nego se pretvorio u svoju karikaturu. Jedina pozitivna stvar jeste ta da su odnosi između vlasti i medija postali jasniji, kao i da je bar jedan deo novca koji država uliva u medije postao vidljiviji. Podsetimo da je osnovni cilj sistema konkursnog sufinansiranja bio da se onemoguće imaoci vlasti da novac građana arbitrarno dele „svojim“ medijima, pretvarajući ih u svoju PR službu. Cilj je dakle bio da se finansira javni interes, interes građana, a da stručnjaci odlučuju o tome koje medijske sadržaje treba finansirati, uvažavajući pored javnog interesa i profesionalne i etičke standarde. Nažalost, u praksi vlast ovaj mehanizam izvrgava ruglu, u komisijama mahom sede ljudi koji su u sukobu interesa i koji samo sprovode odluke „odozgo“, dajući novac skoro isključivo medijima bliskim vlasti, pa čak i onima koji konstantno i dramatično krše Kodeks novinara Srbije, raspamećujući građane. Konkursno sufinansiranje je još jedna priča o nepoštovanju zakona i o tome kako mi kao država nikada nećemo biti deo civilizovanog sveta ukoliko, za početak, ne budemo poštovali vlastite zakone.
Kako komentarišete poslednje pretnje upućene Vama i Vašem kolegi iz NDNV Dinku Gruhonjiću i napade koji vas optužuju kao „neprijatelje države“ i „kontrolore medija“?
U pitanju je dugogodišnja kampanja koja se vodi protiv NDNV-a, a nas dvojica smo samo personifikacije našeg udruženja. Vlastima smeta očigledno naš rad, jer – bez lažne skromnosti – oko sebe okupljamo ono što je najbolje u novinarstvu u Vojvodini. I što ti novinari obavljaju svoj posao na savestan način, a to je da profesionalno izveštavaju, odnosno da ne okreću glavu na ovo što se dešava oko nas, a ne dešava se mnogo toga dobroga. Smešno je to što nam govore da smo kontrolori medija, i to predstavnici vlasti koji su skoro sve medije u Srbiji stavili u službu stvaranja kulta ličnosti, iskrivljavanja stvarnosti i gušenja svake alternative. Podsetimo da ovi koji danas prete jesu isti oni koji su pretili i devedesetih i koriste potpuno isti rečnik.
Kako, kao predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine vidite stanje u oblasti manjinskog informisanja u Vojvodini i kakva je situacija u ovom delu zemlje u poređenju sa stanjem na jugoistoku Srbije, sa kojim ste imali prilike i da se bliže upoznate?
Situacija sa manjinskim informisanjem u Vojvodini unekoliko je bolja, ali ne mnogo. Medije kojima su osnivači nacionalni saveti – Pokrajina finansira značajnim sredstvima, poštujući obaveze proistekle iz onog perioda kada su na nacionalne savete prebačena osnivačka prava nad ovim medijima. U pitanju je zaista impozantan iznos od nekoliko stotina miliona dinara. Problem je, međutim, u tome što pokrajinska administracija arbitrarno, šac-metodom, određuje kome će dati koliko novaca, odnosno kriterijumi praktično ne postoje. Ovaj način finansiranja morao bi ubrzo da postane prošlost, odnosno moraju se iznaći drugi mehanizmi koji će obezbediti stabilno, predvidljivo i kontinuirano finansiranje ovih medija. Istovremeno sa tim, moraju se obezbediti mehanizmi koji će garantovati i nezavisnost uređivačke politike ovih listova, koji su sada uglavnom bilteni manjinskih elita i u kojima se često guši sloboda izražavanja. U pojedinim medijima smenjivani su glavni urednici i otpuštani novinari samo zato što nisu bili politički podobni. To jednostavno mora da se zaustavi, s obzirom da ovi mediji u manjinskim zajednicama imaju ulogu koju javni servisi imaju na nacionalnom i pokrajinskom nivou. Tačno je da ćemo teško uvesti slobodu i red u manjinsko informisanje kada je stvar sa većinskim tako katastrofalna. Ali, to nije alibi da se ništa ne radi. Odnosno, na tim stvarima treba raditi paralelno.
D. Jelenkov
Foto: Toni Aleksov
