Купање, реката, бумбаците и вадете – Бомба, ласта и прелом

Летото је у п`лн разгар. Ама Свети Илија и Преображање још малко па че почњу да га ломе и гасе. Ја  не обичам ка си отоди. Обичам ка гори, ка ти игра в`здухат пред очите, ка бос по земљуту једва можеш да одиш, ка тражиш сеновиту собу дека по обед да се одмориш, и сечам се ква је детинска радос било летото у Цариброд. Гледам педесе деца се једва пријавила за школу пливања на базените. Неплувци значи. А са преди вечим  много године, и без безени и без инструкторе у Цариброд, скоро да неје имало дете које неје знајало да плива.

Почнеомо  од  пролет од ка се расц`фти и напупи гората и ка ванемо да прајимо пишталће од врбу и да њим бајемо:

– Иде летоооо брбулетоо, пушти бабо мазгу на дупе…. ооо.

И вечим после школу се договарамо, збирамо се и по ауто-пут правац  у Лукавачку реку. Док одимо гледамо лимузине које мињују и која, која је марка. Нај ђи знајеоше дипл. инг.  Миомир Златковић, звани Мома Муфлон и др Георги Аспарухов, звани Ђура Мурџа. Говорили  смо и за музику. Тука су најспец били Георги Манов-Кокоштака или по к`сно бубњарат, Иван Еленков-Бајћинијат и Марјан Станчић-Скаргљи. И тека  у орату стидзамо на Лукавачку и се канимо кој че се прв „огрози“. Најхрабар је бил Марта Шоферат покојни. Он  без да се много искањује гмуркаше  се  у снеженицуту и почиње ни зајеба…а.

– Ајде бе рипајте, знајеш ква је убава!

И ни му се пол`ка прикључујемо.

Таја прва пролетна купања су била „радикалска“, то јест, без гаче, да ни не познају нашти да смо се купали. 

Ко времето отопљава на Лукавачку, која је много  по топла, ама плитка, смењујемо за „нашту реку“ – Нишаву. А Нишава је била измислена за купање. Релативно тесна, обрасла с врбе, с малко брзаци и много места дека је била по д`лбока од метар и по. За по малите најпопуларно место је била „Вртања“. Имало је додуше две: Велика и Мала или Горња и Дољња. На Горњуту имаше одесечен брег за врљање, од страну на чаршијуту, а у Долњу беше направена скакаоница и имаше  много незгодан ћутук у водуту, од кога се пазеомо да се не „парнемо“. „Вртања“ је била тачно преко пута на последњуту ижу на Градинсћи пут (Софијска улица), преди да се  излезне на ауто-путат.

По нагоре, по д`лбок, ама много по незгодан за приодење је бил Мали јаз. Това је било царствие на Строшеночешменци. Тука сам гледал ко су по старите играли „гоњеницу“.

Мика Жабата, Станко Ајбули, Шабан бубњарат, Иван Буза, Паја Воденичарат, Стојан Шилото, Ратко  Певачицата, бата Веско уметникат… су били мајсторе на, ко ја мислим, само царибродску игру. Штосат на гоњеницу је бил да се све дешава под водуту. И тија што гони, док не ване некога, и гоњените су скоро па стално под водуту и „штуцају  у место“  да се не чује и да се не види.  Ако некој излезне т`ги га уплискају и он па „штукне“ (зарони).

Моја генерација је играла гоњеницу и по суво и по мокро (и у воду и на обалете). Најбољи по суво је бил дипл. инг. Панов Синиша, звани Сика Сабата, а по мокро Рангелов Блажко, звани Чога Бабарога. Сабата се качеше по највисоће врбе и од там се „џиткаше“ ка га некој подгони,  а Џога се је провирал на човеци к`рз нође.

Но все пак  царибибродсћи „Сен Тропе“, или најубаво место за купање је бил Јаз.  Са га више, ко и скоро све осталото нема,  а бил је по малко од  500 метра нади последњете куће у Сателит, тамо дека је била браната  и почињала вадата за воденицуту на Ђоку Мајмуна. Обалете су му биле одсечане и од  њи су почињале ливаде,  а  рекате је била  малко стеснена, тека да је било д`лбока да „штукнеш“ (преко главу), на повече од сто метра.

Ка се летото засили на Јаз је излазила сва царибродска младиња. Од најубава девојчетија, до малечка деца која се заучују да пливају. Заучували су ђи по старите у плиткото, а имало је и едет да  врље детето  у  д`лбокото. Оно прпешка  ко куче, или док се малко по не наг`лта воду, па га изваде, или што је много по често било, док не научи да се одржава на водуту. Е од текваја деца су после стањували мајстори за гоњеницу и „врљање“ (скокови).

Од онија што ја памтим најубаво су се врљали проф. Слободан Цветков, звани Клен и Кола Клобукат, а од највисоко се је врљал, дипл. инг.  Сабата. Имало је три начина да се врљиш – бомба, ласта и прелом.

У туја посоку  је имало још убава места. Нади Јаз, вечим у градинско је  бил Црн понеделник, па Градинсћи, па Бачевсћи јаз. Тука је суде било убаво за купање, само што су по далеко од град па је имало по малко народ.

Са ка се сечам за купање много малко ђи има у успоменуту  тија из Јовшину и  Долњу малу (поди Долљу рампу).  Закво? Затова што су си  имали своји плажове. Грцину бању, дека је умрел један видан Цариброџанин, мислим да се окал Глигор Стојанов-Грца, кој је бил социјалис још у б`лгарско време и  по кога је това место добило име.  Грцина  бања је била тачно зади хотел „Амфору“. Имали су и „Саставак“, односно  устието на Лукавачку реку у Нишаву, дека се данска плива за крсат и заједно с Лукавчање су имали и Џонин мос, одма до Цецинуту кавену, или ко се званично каже“ Капица“ у Лукавицу.

Закон за долњомалсћи и јовшинсћи плажове су били: др Марко Шукарев-Мацето, покојни  Вака Ђаволат, што беше директор на Царину, Петар Попов-Пека, Лозан-Цвак, Тоћур стари и Тоћур млади, покојни Александар Златанов-Курта капитенат,  Лаза Чангата,  Мали Цици, Пепи Барабата, Рала Шпец, Гошко Иванов-Кљоха и наравно по старијат му брат Асен Иванов-Р`ња, кој је заједно сас Србу Караџуту и бата Веска уметникатога, најубаво ловил рибе с руће у Цариброд.

Ка смо при Караџуту и Пепи Барабуту, тек  је њина  генерација, родена  од 1930 до 1945, имала прилику у да ужива у царибродско лето и купање. Имали су вадуту за Централуту на Браћа Царибродсћи и имали су брану „Савакат“ и право малечко језерце дека су се возили с лотће у центарат  на градат. Това је смазано још 1958.  тека да ја не помоним туја убавињу, а на таја места су са Ткачницата и дел од Салуту у Паркат. Вадата се још види, ама боље да се не види.

Кико су главнете слиће уз това писание од албумат на покојнога Гошка Гоцева, сами че можете да видите с кву су се насладу купали, он,  Таса (Георги) и Преслав Истаткови, Педа, Воткан и мнозина друђи који  ђи нема на слићете, или вече не су с нас…

И за това за крај очу да цитирам двојица Слободановци. Слободан Цветкова, биолога  и Слободана Сотирова, художника.

Слободан Цветков ми је говорил:

– Једно време ка погледнеш Цариброд од Паметник, видиш сињуту линију на рекуту, обраслу с врбе, растенија и зеленину, а са ка погледаш, видиш канал, троскот, једну застојалу  воду и блатиште.

А Слободан Сотиров је говорил тека:

– Ја Цариброд помним најмного, а тека га и с`њујем,  по рекуту, по брзаците, бумбаците, вировете, мренете, кркушете, раците и врбете нади њу. Красота… коју кока, некој нарочно сасипа и смаза.

Ја не знам да ли је нарочно, али реката је претворена у канал „као део никад завршеног пројекта „Морава 2“, на крај на седамдесте и начало на осамдесте на 20. век .

За това Цариброд може по новите пројекти да стане и лука, ама  при убаву реку нема реку,  а нема ни „Савакат“, вадете, „Вртању“, Јаз, мренете, раците, врбете… И сваку годину има по педесе  деца, која скоро, па требе да ђи  молиш,  да дојду у Паркат  да ђи науче да пливају.

 Слободан Алексич Кьоса

 Фото: от албума Гошко Гоцев и Александър Сашко Тодоров