Zar nije posao svih, a ne samo novinara, da stvaraju društvene uslove u kojima javna reč neće povlačiti posledice po onoga koji ih je javno izrekao, pitao je danas sociolog Srećko Mihailović na predstavljanju istraživanja o aktivističkim kapacitetima novinara.
„Ako je tačno da sve u Srbiji ide iz goreg u još gore – a za to ima nekih argumenata – onda je stanje u medijima dobro ili barem bolje danas nego što će biti sutra“, rekao je danas sociolog Srećko Mihailović predstavljajući rezultate istraživanja aktivističkih kapaciteta medijskih radnika, objavljeno u knjizi „Pasivni aktivizam novinara“.
Mihailović kaže da su istraživanjem želeli da utvrde da li novinari pokušavaju nešto da urade kako bi promenili svoj loš položaj i da ustanove kakvo je stanje novinarskog aktivizma, odnosno koji su kapaciteti čoveka da se suprotstavi prekarizaciji – procesu koji dovodi do nesigurnosti kada su u pitanju zaposlenje i umanjenja radnih prava.
„U Srbiji je na snazi klasno srozavanje, pa i ljudsko propadanje. Novinari su među onim socijalnim grupama koje se karakterišu socijalnim srozavanjem i prekarizovanim radom i životom“, ističe Mihailović.
Ne sme biti posledica za javno izgovorenu reč
Od novinara se traži da budu istinoljubivi, hrabri, pametni, kritični, da budu zastupnici javnog interesa, da kažu ono što drugi ne smeju jer se podrazumeva da je to njihov posao. Mihailović se pita zar nije posao svih da stvaraju društvene uslove u kojima javna reč neće povlačiti posledice po onoga koji ih je javno izrekao.
„Ukoliko to ne učinimo, svi ćemo postati žrtve prekarizacije kao procesa prisilnog kreiranja poslušnika i doušnika, udvorica i beskičmenjaka, marioneta i statista.“
U knjizi „Pasivni aktivizam novinara. Istraživanje aktivističkih kapaciteta medijskih radnika“ predstavljeno je trogodišnje istraživanje fenomena prekarnosti i procesa prekarizacije. Ova knjiga je nastavak višegodišnjeg istraživanja, čiji su prvi rezultati objavljeni pre godinu dana u prvoj knjizi „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“.
Istraživanje je sproveo Centar za razvoj sindikalizma, a opšti zaključak istraživača jeste da nema solidarnosti između profesionalnih udruženja novinara i sindikata, kao i da je mali broj novinara u Srbiji zainteresovan za bilo kakvu vrstu aktivizma.
Osvrnuvši se na proteste „Novinari ne kleče“ i „Podržimo RTV“, novinarka NIN-a Vera Didanović rekla je da je istraživala razlog malog prisustva novinara na tim protestima. Najjači utisak na nju ostavila je izjava koleginice Jasminke Kocijan, koja joj je rekla da su novinari u strahu da ne izgube i taj „buđav lebac“ koji imaju, i da je to glavni razlog zašto se ne solidarišu sa kolegama u borbi za vlastita prava.
Mala grupa novinara ima neku energiju
Iako su anonimni upitnik slali na dosta adresa i apelovali na kolege da ga popune, dobili su samo 303 odgovora iz kojih su ustanovili da su isti ljudi koji su dolazili na proteste bili motivisani i da odgovore na pitanja.
„Iz istraživanja se vidi da se radi o jednoj istoj, maloj grupi ljudi koja ima neku energiju“, kaže Vera Didanović.
Ona podseća da se nakon ovog istraživanja pojavila i neformalna grupa „Za slobodu medija“ koja je, prema njenom mišljenju, prošle nedelje u Tirani svojim aktivizmom postigla ozbiljan rezultat. Delovanje grupe je potpuno promenilo tok konferencije, smatra Vera Didanović i očekuje da će naredno istraživanje pokazati šta kolege misle o tom obliku udruživanja.
Zasad se najčešće govori o sindikatu kao novom obliku udruživanja za koje novinari smatraju da je potrebno. Iako je postojala ideja da se osnuje nekakva vrsta nadtela koje bi davalo licence za rad, od nje se odustalo jer su u diskusiji došli do zaključka da je ona opasna i kontraproduktivna, tako da je priča o sindikatu ostala kao glavna ideja, naglašava Vera Didanović.
Miroslav Ružica mišljenja je da budućnost leži na novim socijalnim pokretima jer se proboj ne može očekivati od političkih partija i od sindikata.
Svađe među sindikatima i udruženjima
Jedan od glavnih utisaka za novinarku Tanju Jakobi jeste da su profesionalna udruženja dosta snažnija od sindikalnog udruženja novinara. Iako profesionalna udruženja imaju puno članova na papiru, ti članovi nisu aktivni.
Ona podseća da su udruženja bila sagovornici vlasti u trenutku kada je pravljena prethodna medijska strategija, a da ova vlast, kada ne može da privuče za sagovornike institucije, ona pokušava da napravi svoje. U ovom trenutku, pisanje nove medijske strategije možda će moći sa lakoćom da se napiše bez udruženja novinara.
„Iz projektnog finansiranja vidimo da je moguće napraviti razna druga udruženja koja će igrati ulogu legitimnih udruženja koja mogu da zamene ova o kojima govorimo i koja znamo.“
Uprkos tome što je položaj novinara sve gori i gori, ne postoji značajna klica saradnje ne samo između novinarskih udruženja već i između udruženja koja okupljaju i izdavače, zaključak je novinarke Jakobi.
Srećko Mihailović podseća na 300 sindikata u medijima koji su u međusobnom sukobu, na nekoliko medijskih udruženja koja su manje-više u sukobu i na retke stvari oko kojih postoji saglasnost.
Ideja istraživanja bila je da se inicira razgovor između sindikata i udruženja. Nejasno je zašto u listu Politika ima više sindikata, dok ih u Ringijeru nema – osim u NIN-u, gde je nedavno osnovan. Pitanje je da li je sindikat zabranjen i ako jeste – ko ga brani, kaže Mihailović.
U istraživačkom projektu koji su realizovali Centar za razvoj sindikalizma, Fondacija za otvoreno društvo Srbija i Dan graf, učestvovali su sociolozi i novinari. Rezultati istraživanja predstavljeni su kao knjiga u četvrtak u Medija centru.
Izvor: cenzolovka.rs / Jasmina Dobrilović
Foto: cenzolovka.rs / Perica Gunjić
