Miroslav Dokman, ekonomista zaljubljen u planine: “Na svakom planinskom vrhu u svetu sam potpune dobrote”

Miroslav Dokman, poreklom iz Surdulice, po struci je diplomirani ekonomista koji živi i radi u Nišu. Ipak, ono što je umnogome odredilo njegov životni put jeste i ljubav prema prirodi i planinarenju – jedan je od osnivača i predsednik Planinarskog društva “Preslap” iz Niša, učestvovao je u brojnim ekspedicijama i usponima na planinske vrhove u zemlji i inostranstvu, a čitaoci Internet portala FAR često imaju zadovoljstvo da kroz njegove reportaže i sami osete deo atmosfere sa različitih planinarskih akcija.

Za svoja dosadašnja postignuća nedavno je odlikovan i od strane Sportskog saveza opštine Surdulica, koji mu je dodelio priznanje za sveukupni doprinos u razvoju sporta na području ove opštine. Tim povodom, o ljubavi prema ovom lepom i inspirativnom sportu, o dosadašnjim uspesima i budućim planovima razgovarali smo sa istaknutim planinarom Miroslavom Dokmanom.

Kada ste počeli da se bavite planinarstvom i koji je bio Vaš prvi planinarski podvig?

Da je dečja igra na padinama planina Vardenik i Čemernik u okolini rodne Surdulice početak bavljenja planinarstvom, kao dete niti sam znao ja, niti prijatelji sa kojima sam odrastao u Surdulici. Možda je to i najlepši početak – kroz sreću, igru, maštanje, u savršenom prirodnom okruženju Surdulice i Vlasine.

Planinske vrhove kao ciljeve počeo sam da posmatram znatno kasnije, i moj početak ozbiljnog bavljenja planinarskim sportom usledio je relativno kasno, sa 32 godine života, septembra 2005. godine. Sećam se da je prvi ozbiljan vrh koji smo osvojili bio Veliki Strešer (1876 m), najviši vrh Vardenika, opštine Surdulica i Vlasine. Na toj prvoj ozbiljnoj akciji koju smo osmisili, učestvovala su moja dva brata, Vladimir Trapara i Aleksandar Trapara. Taj prvi korak ka višim planinama bio je najteži, ali i presudan za dalje bavljenje planinarstvom i uspehe u našim profesionalnim karijerama. Pokisli smo i proveli 12 sati na Vardeniku, jer smo išli dužom stazom ka Strešeru, uz Romanovsku reku, ali smo odmah po povratku kući shvatili – ovo je pravi početak.

Vrlo brzo od tada penjali smo se i na Besnu kobilu, Midžor, Šar planinu, Rilu. Možda je i prvi planinarski podvig pomogao da brat Vladimir postane doktor političkih nauka i jedan od vodećih evropskih stručnjaka za rusko-američke odnose. Aleksandar je priznati profesor engleskog jezika i književnosti. Obojica žive i rade u Beogradu. Ja sam izgradio i još uvek gradim karijeru državnog službenika u oblasti javnih finansija, javnih nabavki i upravljanja projektima.

Koje uspone i akcije smatrate svojim najvećim uspesima do sada? Koji je najviši vrh na koji ste se popeli i postoji li neka konkretna odrednica ka kojoj su usmereni Vaši planovi za buduća osvajanja?

U sportskom pogledu, ako posmatram sebe kao učesnika ekspedicija, za sada je najveći podvig koji sam ostvario uspon na Elbrus (5462 m), najviši vrh Evrope i Rusije, jula meseca 2016. godine, pod vođstvom – a koga drugog – do Zorana Pavlovića Paće, najboljeg sportiste juga Srbije i najboljeg planinara i planinarskog vodiča u Srbiji, po mnogima i svih vremena. Osvajanje Elbrusa uvrstilo me je među članove svetskog kluba “7 summits” i među nosioce nacionalnog priznanja “vrhunski sportista Srbije”.

Godinu dana posle Elbrusa učestvovao sam i na ekspediciji u Japanu, kada smo se popeli na Fudži (3776 m), čudesnu planinu, sveto mesto za Japance, i jedno od najupečatljivijih mesta na celom svetu. Izdvojio bih i podvige na Julijskim Alpima u Sloveniji, na Olimpu u Grčkoj, na Prokletijama u Crnoj Gori, na Komovima u Crnoj Gori, Visokim Tatrama u Poljskoj i Slovačkoj, Karpatima u Rumuniji, Šar planini u Makedoniji, Korabu u Makedoniji… Popeo sam se na skoro sve planine Srbije i Bugarske.

A kada sve što je ostvareno posmatram iz ugla planinarskog vodiča, onda sam najponosniji na velike međunarodne uspone na jugu Srbije koje smo stvorili počev od 2010. godine, nadograđivali njihovu sadržinu svake godine i za par godina sve ove manifestacije postale su najmasovnije, najkvalitetnije i najsadržajnije na Balkanskom poluostrvu (međunarodni uspon na Ruj, međunarodni vlasinski uspon, međunarodni uspon na Crnook, uspon na Radan u čast Ivana Kosančića, zaplanjski uspon, akcija u selu Vrmdža kod Sokobanje, uspon na Oštru čuku kod Sokobanje – “1 vrh, 2 planine”, prelazak Poslonskih planina od manastira Svetog Romana do Ražnja, akcija “Planine Aleksinačke kotline”. Kao vodič, svake godine redovno vodim visokogorske akcije na Rili, Pirinu i Vitoši u Bugarskoj.

Moj glavni cilj za 2018. godinu je učešće na alpskoj ekspediciji Zorana Pavlovića, kada ćemo se, verujem čvrsto u to, popeti na Mon Blan (4810 m), najviši vrh Alpa i zapadne Evrope.

U narednim godinama, od odredišta u “dalekom svetu”, planiram da odem na Ande i popnem se na Akonkagvu (6962 m), najviši vrh južne i zapadne polulopte naše planete, Kilimandžaro (5895 m), najviši vrh Afrike, i Lenjinov vrh (7163 m) na masivu Pamir u Kirgistanu.

Da li se i kako pripremate za planinarske poduhvate u kojima učestvujete?

Najviše pažnje poklanjam psihološkoj pripremi za akcije i ekspedicije, bez obzira na to da li sam vodič ili učesnik i nevezano za to da li se ide na vrhove ispod 1000 m nadmorske visine ili najvišu planinu Evrope. Upravo su ove lakše akcije i redovno učešće na njima najbolja fizička priprema za one najteže poduhvate.

Dobra psihološka priprema izgradiće u svakom planinaru veliku i snažnu veru u sopstvenu ličnost, u sopstvene mogućnosti, svest o tome koliko još uvek mnogo toga ne znamo, i postaćemo svesni na čemu moramo raditi, šta da učimo, šta je još potrebno spoznati da bi put ka uspehu bio tek malo lakši. Lično upražnjavam puno odmora, sna i apslutno izbacivanje stresova i briga pred planinarske akcije. To mi pomaže i kao učesniku i kao vodiču, naročito u ovoj drugoj ulozi, koja je odgovorna i naporna, ali sam vremenom izgradio tehnike opuštanja, i uz pomenuti odmor i svežinu na samoj akciji lakše prolazim kroz izazove koje ona nosi.

Koji su Vaši idoli i uzori u planinarstvu?

Po karakteru sam individualac i nemam idole i uzore ni u jednoj oblasti života, tako ni u planinarstvu. Šta god da se odigrava, odluke koje su važne u mom životu i u bavljenju planinarstvom, na kraju donosim lično ja, uz detaljnu analizu svih činilaca.

Ponosan sam na prijateljstvo sa Zoranom Pavlovićem Paćom, u Srbiji, saveti koje on daje vode ka uspesima. Moja najveća podrška, ne samo u planinarstvu, je Marina Stanković, takođe vrhunski sportista Srbije i istaknuti planinar. Podrška ovakvih ljudi još je izraženija u onim oblastima života koje su važnije od planinarstva, bar ih ja poimam kao važnije – kao što su stalno usavršavanje i napredovanje u profesionalnoj karijeri, lična sreća i zadovoljstva koja život pruža.

Planinarenje Vas je vodilo u različite krajeve Srbije, ali i susednih, pa i zaista dalekih zemalja. Koji su najudaljeniji delovi sveta u koje ste se zaputili u misiji osvajanja planinskih vrhova, i koje biste krajeve koje ste obišli zahvaljujući planinarstvu izdvojili kao najlepše i najupečatljivije?

Japan je zemlja koju sam odavno želeo da posetim, a zahvaljući ekspediciji na planinu Fudži, avgusta 2017. godine, uspeo sam da uživam u svakom kamenčiću tog savršenog mozaika boravka u zemlji izuzetno lepe prirode, uspona na vulkan planine Fudži, obilaska Japana uzduž i popreko i neposrednog iskustva možda i najbolje uređene države i društva na svetu. Pre odlaska u Japan dosta sam knjiga pročitao o istoriji Japana, o japanskoj kulturi, književnosti, umetnosti, mitologiji, naravno i literaturu o uspesima savremenog Japana, i bio, makar teorijski, potpuno spreman za boravak u Zemlji izlazećeg sunca. Obilazeći Japan, gradove Japana duž ostrva Honšu (Tokio, Kavasaki, Kamakura, Nara, Osaka, Kjoto, Nagoja, Hirošima) i ostrva Šikoku (Nagasaki), otvorili su se preda mnom listovi knjiga koje sam ranije čitao. Ekspedicija u Japanu je meni najvažnija, bez obzira na to što je sam uspon na Fudži lakši od mnogih planina Srbije ili Bugarske. Stavljam je na svoju listu ispred ekspedicije na Elbrusu, jer je imala i mnogo više sadržaja i ponela je poruku znatno dublju od čisto sportske. Jednostavno, u Japanu se spoznaje šta znači biti pošten, posvećen, tolerantan, savršeno dobro organizovan, uspešan, najuspešniji. Naredni put ću se potruditi da u Japanu boravim i znatno duže.

Ipak, kako naš narod kaže – “svuda pođi, svojoj kući dođi”, najlepši su mi predeli juga Srbije i Bugarske. Na mene je Bugarska ostavila najsnažnji utisak, iz mnogo razloga. Priroda Bugarske je jedna od najlepših na svetu. U Bugarskoj sam stekao mnogo pravih, iskrenih prijatelja. Bugarska je kolevka evropske pismenosti, obrazovanja, kulturne baštine. Odnos bugarskog naroda prema planinarstvu i boravku u prirodi je takav da Bugari po tome prednjače u Evropi, jer u Bugarskoj se bavljenje planinarstvom podrazumeva, čitave porodice odlaze vikendom na neko od planinskih odredišta, sve staze su izvanredno uređene i obeležene, a planinarskih domova i zaklona ima na teritoriji cele Bugarske, planski izgrađenih tako da na svaka dva sata hoda planinari nailaze na neki objekat.

Najzad, ono što smo mi, planinari juga Srbije i prijatelji iz Bugarske postigli oranizovanjem velikih međunarodnih manifestacija – na najbolji način je ostvarenje vizije velikana Aleka Konstantinova i Ivana Vazova, koji su utemeljili planinarski pokret Balkanskog poluostrva. Preko naših planina, izgradili smo nevidljive, ali snažne mostove prijateljstva, saradnje i dobrosusedstva.

Šta biste izdvojili kao naročito pozitivne osobine planinarstva kada je u pitanju njegov uticaj na ljudsko zdravlje (ne samo na fizičko, već i na psihičko stanje)? Kako planinarenje utiče na Vas lično?

Planinarenje je izrazito netakmičarski sport, pre svega životno zadovoljstvo, i planinarenjem se mogu baviti svi, bez ograničenja u smislu uzrasta, zahtevnosti, ne postoji imperativ osvajanja vrhova. Većina akcija planinarskih društava i klubova su lokalne akcije, na kojima mogu učestvovati i rekreativci. Planinarske staze kojima koračamo samo su usputne, pomoćne staze, u uspešnom koračanju onim najvažnijim životnim stazama. Lično, posle svake planinarske akcije, Gradska uprava Grada Niša, u kojoj sam zaposlen, dobija još boljeg i spremnijeg službenika.

Podsetimo, u sistemu takmičarskog sporta, samo jedan procenat sportista može živeti od bavljenja sportom, a takvim sportom mogu se baviti do svoje 30. ili 35. godine. Šta posle toga? Šta je sa ostalima koji ne spadaju u taj jedan procenat najboljih na svetu koji mogu sebi obezbediti egzistenciju od sporta? Zato je od velike važnosti da mladi ljudi ne zapostave školovanje, da studiraju na najboljim fakultetima, kasnije budu vrhunski profesionalci na svojim radnim mestima. Život, pun izazova, stalna potreba za napredovanjem, neminovno stvara i potrebu da čovek svoje slobodno vreme provodi u prirodu, u aktivnom odmoru i fizičkoj aktivnosti. Planinarstvo će, zato, najbolje ispuniti i ojačati život savremenog čoveka.

Jedan ste od osnivača i predsednik Planinarskog društva „Preslap“ iz Niša. Koliko dugo postoji ovo društvo i koje su najznačajnije akcije koje je do sada organizovalo? Kakvi su planovi za predstojeću godinu?

Planinarsko društvo “Preslap” osnovano je maja meseca 2017. godine, a njegovi osnivači i vodiči praktično su nastavili sve one velike i razvojne aktivnosti na jugu Srbije, koje su pokrenuli kada su formalno bili članovi nekih drugih udruženja. Planinarsko društvo “Preslap” počiva na uspešnom minulom radu svojih osnivača i članova, na odličnim rezultatima i programskim aktivnostima koje se ostvaruju u sadašnjosti, i na ostvarivim planovima i vizijama za budućnost. Sve ono što se i tokom 2017. godine odigralo na jugu Srbije, a uspeli smo u tome da nastavimo niz da svaka godina bude najuspešnija u istoriji planinarstva juga Srbije – odigralo se sa snažnim pečatom Planinarskog društva “Preslap”.

Sa druge strane, Planinarsko društvo “Preslap” imalo je svoje predstavnike na ekspedicijama u Japanu i visokogorskim akcijama na Komovima, na Visokim Tatrama, na Olimpu u dva navrata i na Julijskim Alpima; organizovalo je visokogorske akcije na Rili i Pirinu u Bugarskoj. Ipak, najveći organizacioni uspeh Planinarskog društva “Preslap” je pokretanje manifestacije jesenji uspon na Rtanj, koja je oktobra meseca 2017. godine okupila preko 400 planinara iz Srbije i Bugarske na čudesnoj planini, kakva je Rtanj. I sve je proteklo apsolutno besprekorno, bezbedno, uz ogromno zadovoljstvo svih učesnika. Izdvajamo i međunarodni uspon na planinu Vardenik, koji smo organizovali novembra meseca 2017. godine, a koji je okupio preko 130 planinara iz Srbije, Bugarske i Makedonije i najmasovnija je akcija na planini Vardenik, koja je, ruku na srce, teža za uspon od Gramade i Čemernika, te je ovaj uspeh time i veći.

Planovi Planinarskog društva “Preslap” za 2018. godinu veoma su ambiciozni. Imaćemo troje predstavnika na ekspediciji na Elbrusu, jednog na Mon Blanu i dvojicu na ekspediciji u Japanu, sve pod vođstvom Zorana Pavlovića Paće. Osim jesenjeg uspona na Rtanj, organizovaćemo i uspon na planinu Seličevicu, u neposrednoj okolini Niša, u čast oslobodilaca grada Niša, kao i akciju prelaska Niševačke klisure i obilaska Prekonoške pećine, za koju nam je podršku pružila opština Svrljig.

U planinarskim akcijama koje organizuje Planinarsko društvo „Preslap“, ali i prijateljska udruženja iz drugih gradova Srbije, uglavnom učestvuje veliki broj planinara. Koja je bila najveća grupa sa kojom ste išli u neki planinarski pohod, i da li ste se možda oprobali u suprotnoj varijanti – samostalnom osvajanju nekog vrha (ili imate želju da ovako nešto probate)?

Jedna od najmasovnijih akcija na Balkanskom poluostrvu je međunarodni uspon na Ruj, na kojoj preko 1300 planinara sa srpske i bugarske strane izlazi na granični vrh i sanja svojih “1706 snova”. Već smo odredili i slogan devetog uspona na Ruj, koji će se održati 23. juna 2018. godine, a planinari će ka Rakitskom kamenu i Ruju ići stazama koje su “tradicija za budućnost”. Želimo da svetu predstavimo ono najbolje i najsadržajnije iz bogate istorije Lužnice u Srbiji i Znepola u Bugarskoj, a da oba kraja snažno zakorače u budućnost, za koju želimo da protekne u znaku blagostanja i bude primer kako komšije jedan drugoga vole i poštuju.

Imao sam i to zadovoljstvo da nekoliko puta učestvujem na manifestaciji povodom Dana bugarskih planinara, uvek zadnje nedelje u avgustu mesecu, u čast Aleka i Vazova, i da posmatrama kako se desetak hiljada planinara sa celog Balkana penje od planinarskog doma “Aleko” do Černog vrha na Vitoši.

Što se tiče samostalnog osvajanja vrhova – to nipošto ne preporučujem, jer nije nimalo bezbedno. U društvu dobrih ljudi i prijatelja, složićete se, sve je mnogo lepše.

Kakvo je, iz Vašeg iskustva, interesovanje ljudi za planinarenje kod nas? Koliko smo spremni da se trgnemo iz sve „popularnijeg“ sedećeg načina života i zakoračimo u avanture prirode i planinarstva?

Još uvek zaostajemo za susednim zemljama i alpskim zemljama. Činjenica je da se, na primer, u Sloveniji ili Bugarskoj planski razvijao planinarski sport, i taj razvitak je počeo još pre sto dvadeset godina. Ulagalo se još tada u planinarsku infrastrukturu – domove, uređenje staza. Važna tema u svakoj porodici u ovim zemljama je i aktivni odmor i boravak u prirodi, školske aktivnosti sadrže odlaske u planinu. Pomaka i u Srbiji ima, a lično mislim da će ovakve velike manifestacije na jugu Srbije učiniti da se o planinarstvu govori i da se isto upražnjava. Naravno, zahvaljujemo medijima za podršku koju dobijamo, a uloga dvojezičnog portala “Far” je ogromna, za povezivanje ljudi iz dve susedne zemlje, za stvaranje uslova da svi živimo zdravije i bolje.

Po struci ste diplomirani ekonomista, ali pored redovnog posla uspevate da nađete vremena, volje i snage ne samo da se aktivno bavite planinarstvom, već i da uređujete stranicu „Tradicionalni uspon na Ruj“, sarađujete sa pisanim i elektronskim medijima u Srbiji i Bugarskoj, a čitaoce portala FAR često radujete zanimljivim repotažama sa različitih planinarskih avantura. Odakle crpite energiju za ovako raznovrstan i aktivan život, ili drugačije rečeno, šta je ono što Vas motiviše da napredujete?

Dobar ekonomista mora da nauči da raspolaže svojim vremenom, jer pametni ljudi odavno su utvrdili da je “vreme novac”.

Odričem se svega lošeg i prolaznog, a posvećujem se svemu što iziskuje stvaralačku energiju i svemu što ima prizvuk večnog. Ponekad, i ne obratim pažnju na nešto što nije dobro, a što možda privuče pažnju većine ljudi, koji potom upadaju u zamku stresova, ugrožavaju nesvesno svoje zdravlje. Kada je čovek posvećen idealu lepog – na dobrom je putu da sve što poželi – ostvari.

Pišete planinarske priče i putopise, a znamo da svoje tekstove planirate da objedinite i u zajedničku knjigu. Dokle ste stigli sa njenom pripremom i kada možemo očekivati da ova zbirka bude dostupna čitaocima?

To je jedan segment u kome malo kasnim, zbog brojnih obaveza, ali obećanje da će knjiga biti izdata mora biti ispunjeno. To dugujem poštovaocima, prijateljima, i onima koji će planinskim stazama hodati posle nas.

U okviru manifestacije proglašenja najboljih sportista Surdulice za 2017. godinu nedavno ste dobili pehar i specijalno priznanje za ostvarene planinarske rezultate, promociju Surdulice i zasluge za razvoj surduličkog sporta. Šta ovo priznanje predstavlja za Vas, Vaš dosadašnji i budući rad u oblasti sporta i planinarstva?

Kažu naši ljudi – najteže je biti priznat u sopstvenoj kući. Kao rođeni Surduličanin, ovo priznanje koje mi je dodeljeno od strane Sportskog saveza opštine Surdulica smatram najvećim i najdražim koje sam dobio do sada, a teško da ću bilo koji drugi uspeh moći da stavim ispred priznanja rodnog grada. Svoj rodni grad nisam zaboravio, stalno mu se vraćam, a kao planinar vraćam mu se i stvaralački. Posle osvojenog Elbrusa, shvatio sam da je i najviši vrh Evrope na koji sam zakoračio tek početak nečeg novog, boljeg, lepšeg. Tako će i ovo priznanje i srebrni pehar koji tako ponosito sija u vitrinama, svoj sjaj pretočiti u nove inspiracije za moje prijatelje i mene.

I na kraju – kakav je osećaj osvojiti jedan planinski vrh, i kako biste iz sopstvene perspektive objasnili smisao planinarenja?

Zadnjih nekoliko koraka koji nas dele od planinskog vrha su najlepši. U njima staje sve i tada se pobude najdivnija osećanja – ostvarenosti i ispunjenosti. Odvojen od svega što bi mi možda zasmetalo i opteretilo me, na svakom planinskom vrhu u svetu sam potpune dobrote.

D. Jelenkov

Foto: Iz arhive Internet portala FAR