130 godina pozorišta u Dimitrovgradu: Od caribrodskog Glumačkog društva do međunarodnog „Balkan teatar festa“

Amatersko pozorište „Hristo Botev“ u Dimitrovgradu ove godine navršava tačno 13 decenija postojanja i rada. Pod rukovodstvom glumca i reditelja Delče Gigova, koji je na poziciji rukovodioca poslednjih dvanaest godina, osnovna ekipa od dvanaestak stalnih glumaca amatera uspešno se predstavlja na lokalnoj sceni, ali i u drugim gradovima Srbije i susedne Bugarske.

A sve je počelo davne 1888. godine, kada je grupa učitelja i drugih intelektualaca u malom mestu, koje je u to vreme brojalo svega oko 2000 stanovnika, odlučila da osnuje Glumačko društvo. Kulturom za kulturu – možda bi se mogla nazvati misija ovih pozorišnih začetaka u Dimitrovgradu, jer je ideja Glumačkog društva bila da sredstva prikupljena od predstava uloži u osnivanje biblioteke, odnosno čitaonice. Prve predstave koje je dimitrovgradska publika imala priliku da vidi bile su drama „Ruska“ i komedija „Zla žena“, a ulogu scene u to vreme imale su lokalne kafane. (Pravu pozorišnu scenu dimitrovgradski teatar dobija tek 1949. godine, kada biva izgrađen Dom kulture, projektovan od strane arhitekte Vere Lukanske, u kome Pozorište i danas radi.)

Naredne godine po osnivanju, Glumačko društvo biva preimenovano u Kulturno-prosvetnu grupu „Hristo Botev“, a pored ovdašnjih intelektualaca, u njegov rad uključuje se i sve više radnika.

Nakon prekida kulturne delatnosti za vreme Prvog svetskog rada, pozorište u Dimitrovgradu nastavlja svoj razvoj – iz tadašnjeg Caribrodsko-jugoslovenskog nacionalnog omladinskog kluba izrasta Kulturno-umetničko društvo, koje posebno razvija rad dramske, muzičke i folklorne sekcije.

Brigu o pozorišnom radu preuzima carinik Stojan Kasalović, poreklom iz Bosne, zajedno sa Istatkom Stanulovim, a njih dvojica ostaju među najzaslužnijima za rad dimitrovgradskog pozorišta i u periodu nakon Drugog svetskog rata.

Iako kroz dugu istoriju lokalnog teatra s vremena na vreme dolazi do „kriznih perioda“ u njegovom radu, deluje da se uvek našao neko ko bi obnovio posustali elan – tako krajem pedesetih godina prošlog veka novi talas entuzijazma u ovdašnji pozorišni rad unosi profesor srpskohrvatskog jezika u tadašnjoj Gimnaziji „Josip Broz Tito“ Ljubiša Đorđević, koji među već iskusne dovodi i mlade glumce amatere iz redova učenika, a u narednom periodu aktivna je i dramska sekcija Gimnazije pod rukovodstvom Vlastimira Vaceva; sredinom šezdesetih Sreten Igov obnavlja rad Omladinske scene Amaterskog pozorišta „Hristo Botev“; Istatko Stanulov ne odustaje od pozorišnog rada ni u sedmoj deceniji života, zastoj početkom sedamdesetih godina prekida Meta Petrov, niz predstava na scenu postavlja Slobodan Aleksić…

 

 

U prethodnih 130 godina na sceni dimitrovgradskog teatra oživeli su pozorišni komadi velikog broja srpskih, bugarskih i svetskih pisaca – od Branislava Nušića, Sterije, Petra Kočića, Branka Ćopića, Sremca i Bore Stankovića, Mihiza i Dušana Kovačevića, preko Jordana Jovkova, Antona Strašimirova, Georgi Karaslavova, Hrista Bojčeva, Stanislava Stratieva… do Vjekoslava Kaleba, Mrožeka, Molijera, Čehova, Sartra, pa i Agate Kristi. I sve ovo u specifičnom za ovaj lokalni teatar susretu jezika i dijalekta, karakterističnom i za sam kraj. Naime, ansambl dimitrovgradskog Pozorišta predstave je izvodio i izvodi na srpskom i bugarskom jeziku, kao i na lokalnom govoru, što mu, kaže rukovodilac Delča Gigov, daje posebnu vrednost i čini ga jednim od retkih pozorišta u svetu u kome isti glumci igraju na više jezika. „Žensko carstvo“, „Kiko pisar Tričko ne se oženi sa princezu Ćitu s ćitku zaćitenu“, „Zbogom sirotinjo“, „Nišan“, „Neče Tasa da glasa“, neke su od komedija izvedenih na autentičnom lokalnom govoru dimitrovgradskog kraja.

Pored izvođenja na lokalnoj sceni, Amatersko pozorište „Hristo Botev“ dugi niz godina uspešno učestvuje i u brojnim festivalima u Srbiji i Bugarskoj. Kao neke od najznačajnijih Gigov izdvaja Pregled amaterskih pozorišta Srbije, gde su se dosta puta predstavljali i na republičkoj smotri, a u susednoj Bugarskoj – Međunarodni festival amaterskih pozorišta „Velko K’nev“ u Topolovgradu, kao i pozorišne festivale u Kavarni,  Lomu i Staroj Zagori, sa kojih se, kako kaže, u poslednje vreme ne vraćaju bez nagrada.

Dimitrovgradsko Amatersko pozorište može se pohvaliti da je jedino kome je pošlo za rukom da na festivalu u Topolovgradu čak tri puta osvoji glavnu nagradu – „Zlatnu kamilu“, komedijama „Nišan“, „Nema dade nema bate“ i „Ženidba“.

Jedno od najvećih postignuća u istoriji Pozorišta svakako je veliki uspeh predstave „Profesionalac“ Dušana Kovačevića u režiji Borislava Grigorovića, koja je na Republičkoj smotri amaterskih pozorišta Srbije u Vranju 1992. godine osvojila drugo mesto, a Slobodan Aleksić poneo nagradu za najbolju mušku ulogu. Ostvarivši dalji plasman, „Profesionalac“ je na 38. Festivalu dramskih amatera Jugoslavije odlikovan bronzanom plaketom, a nagrade za glumačka ostvarenja poneli su Slobodan Aleksić i Aleksandar Zlatanov.

Za uspešno predstavljanje na sceni na različitim festivalima nagrađivani su i Sadik Hamidović, Angel Krstev Georgijev, poznat pod nadimkom „baba Raka“, Natalija Kolica Rangelova, Nikolina Rančeva, Nikola Andonov, Momčilo Andrejević, Aleksandar Aleksić, Delča Gigov, Slavča Dimitrov, Nadica Ivanov, Slavča Antov, Sonja Videnov… Neki od pomenutih – Momčilo Andrejević, Aleksandar Zlatanov, Slobodan Aleksić, Natalija Kolica Rangelova, kao i Blagoje Stojanov, svojevremeno su za svoj pozorišni rad i doprinos kulturi poneli i Septembarsku nagradu Dimitrovgrada. Veneta Rangelova, Slobodan Sotirov, Sreten Igov kao scenograf, Slobodan Nikolov kao režiser, još neka su među brojnim imenima koja su ostavila trag u istoriji dimitrovgradskog pozorišta.

Pozorište „Hristo Botev“ dva puta je bilo nosilac Septembarske nagrade Dimitrovgrada – 1967. i 1994. godine, a 1990. dobija i Orden bratstva i jedinstva, koji mu je dodeljen ukazom predsednika SFRJ.

U okviru Amaterskog pozorišta „Hristo Botev“ izvesno vreme funkcioniše i dečja scena. Iako je još početkom sedamdesetih postojala ideja o osnivanju lutkarskog pozorišta, teatar namenjen deci započinje svoj rad tek 1995. godine, predstavom „Pipi Duga Čarapa“. Ovaj prvenac dimitrovgradskog pozorišta za decu postiže i značajne uspehe – na međuokružnom takmičenju u Lebanu iste godine biva proglašen za najbolju predstavu, a Pipi – Nadica Ivanov, za najbolju glumicu.

Od 2005. godine ljubitelji pozorišta u Dimitrovgradu uživaju i u međunarodnom festivalu „Balkan teatar fest“. Na scenu dimitrovgradskog Pozorišta BTF svake jeseni dovodi niz teatara mahom iz Srbije i Bugarske, mada je u 13 godina dugoj istoriji festivala publika imala priliku da pogleda i predstave iz Rumunije, Makedonije i Bosne. Pored redovnog učešća komšijskog Narodnog pozorišta iz Pirota, u okviru „Balkan teatar festa“ na pozornici dimitrovgradskog Centra za kulturu zaigrali su i glumci iz Niša, Beograda, Kragujevca, Sofije, Vrace, Pazardžika, Bukurešta, Štipa…, a ukupno 135 pozorišnih komada u okviru festivala do sada je videlo između 4 i 5000 gledalaca.

„Balkan teatar fest je postao nerazdvojni deo caribrodske kulture, dobio je vrlo visoko mesto na kulturnoj mapi našeg grada i ljudi ga sa nestrpljenjem očekuju. Mislim da je dobra organizacija takođe doprinela da BTF bude jedna od najuspešnijih kulturnih manifestacija ne samo u Dimitrovgradu već i u regionu“, kaže rukovodilac Pozorišta Delča Gigov.

Kakvo je kroz njegovu istoriju bilo interesovanje ovdašnje publike za pozorište, pokazuje i podatak da je, iako je kapacitet pozorišne sale bio 700 mesta, za premijeru drame „Svekrva“ bugarskog pisca Antona Strašimirova 1951. godine prodato više od 1000 ulaznica! Osim u Dimitrovgradu, ovdašnji glumci često su gostovali i u okolnim selima, gde su njihove predstave takođe bile rado gledane. A ako je broj izvođenja merilo popularnosti među poštovaocima teatra, podaci govore da među najomiljenijim komadima u izvođenju  Pozorišta „Hristo Botev“ prednjači komedija „Nišan“ autora Srbislava Minkovića i u režiji Slobodana Aleksića. Na lokalnoj sceni, ali i u drugim gradovima, ova predstava igrana je četrdesetak puta – a iako je premijeru imala pre 12 godina, još uvek je na repertoaru.

Dimitrovgrađani definitivno vole pozorište, tvrdi Gigov, a publika u Dimitrovgradu je edukovana i aplauzima nagrađuje samo ono što je istinski kvalitetno, kaže. Iako posebno uživaju u komedijama, ovdašnji ljubitelji pozorišta odlično prihvataju i druge žanrove.

„Klasično urađene drame u kojima je prisutna doza smeha, ali koje u isto vreme nose i ozbiljniju priču uglavnom imaju najviše uspeha među gledaocima“, primećuje, i naglašava da se dimitrovgradsko Pozorište uvek trudilo da predstave prilagodi publici i da pritom zadrži kvalitet izvođenih komada.

„Nažalost, i sudbina pozorišta sledi sudbinu grada, iz dana u dan se menjaju ekonomska i društvena situacija, brojčano nas je sve manje, tako da imamo osetno osipanje publike – ali ne u kvalitetu, samo u kvantitetu“, ističe Gigov.

Iako tvri da su predstave i dalje dobro posećene, jasno je da posećenost ne može biti onakva kakva je bila pre više decenija, kada su pozorište organizovano posećivali radnički kolektivi lokalnih fabrika „Slobode“ i „Gumare“, i kada je grad imao mnogo veći broj đaka u osnovnoj i srednjoj školi, dodaje rukovodilac Pozorišta.

Iako je postojala ideja da cela 2018. godina bude u znaku 130 godina Pozorišta u Dimitrovgradu, kao i 120 godina Biblioteke, zbog radova na renoviranju Centra za kulturu urađeno je mnogo manje od planiranog, kaže Gigov. Ipak, najavljuje da će se od septembra krenuti sa radom na novoj predstavi, a na kraju godine 130. godišnjica biće svečano obeležena gala priredbom kojoj će prisustvovati glumci i ljubitelji teatra, a najzaslužnijima biti dodeljene zahvalnice i diplome za dugogodišnji rad i zalaganje.

D. Jelenkov

Foto: iz knjige „Svetlosti dimitrovgradske pozornice“ autora Slobodana Krstića / arhiva Amaterskog pozorišta „Hristo Botev“ / iz albuma Dejana Todorova / arhiva Internet portala FAR

Tekst je objavljen u okviru projekta „Dimitrovgrad – Kragujevac – Pančevo: Kulturno nasleđe i multikulturalnost”, koji partnerski realizuju udruženja Emblema iz Dimitrovgrada, Šumadinka iz Kragujevca i Omnibus iz Pančeva na sajtovima www.far.rs, www.glassumadije.rs i www.pancevo.city.

Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.