Drugi svetski rat

Na današnji dan pre 80 godina počeo je Drugi svetski rat, najkrvaviji, najstrašniji i, kao i svi ratovi, potpuno besmislen. Odnosi u grob preko 50 miliona ljudskih života, među kojima je bilo mnogo sabraće Nikole Tesle, Džona Atanasova, Pjotra Kapice…

Pridružujući se svim miroljubivim i pravdoljubivim ljudima ovog našeg jedinog sveta, redakcija portala FAR Vam predlaže jednu antiratnu pesmu bugarske pesnikinje Ljiljane Stefanove:

DVE I DVE
U spomen na poratnu Moskvu

Devojke su plesale u parovima, po dve,
u starim platnenim haljinama.
Plesale su na širokom podijumu
u parku,
same –
dve i dve,
dve i dve, –
plesale su dok im se ne bi zavrtelo u glavi,
korak napred – ponovo nazad,
svake aprilske večeri –
dve i dve –
i suknje, skrojene u vidu zvona,
kružile su,
treptale
do kasno u noć,
kao tužno cveće
pod hladnim nebom.

Momci su spavali
kraj Harkova, Orela, Žitomira
dug san, večni san.
U beloruskim raženim poljima
sanjali su tanke devojke
u predvečernjem času,
plesali su sa krhkim devojkama
prvi valcer –
u mrtvim selima,
u smrtno stradalim gradovima…

Šarene haljine su kružile
na podijumu u parku
same
dve i dve,
dve i dve.

Samo ja sam došla
s mojim Bugarinom
snažnim, crnokosim.
I javi se u ranjenim pogledima
strašno pitanje,
i kroz valcer,
kroz ritam
ja videh kako streljaju oči,
videh prekor
i zavist,
i ljubomoru,
i glad da izbija.

Dve i dve,
dve i dve.
Tanke potpetice. Dunavski valcer.
Osećala sam tešku krivicu.
Neizmernu krivicu.
Samo sam ja
na snažnu ruku
oslonila hladni dlan.
Samo ja.
A pored mene – malo napred, malo nazad
par cipela – velike i muške,
sledile su takt.

Nepovratne godine.
I prva nevina krivica.
I danas kada čujem
samo kratku reč: rat,
ja ne vidim ni smrt, ni požare,
ni uništene gradove –
vidim park i devojke drage
kako plešu
same
dve i dve,
dve i dve.

Pripremio: Ivan Ivanov

Foto: pixabay.com