Jedan dan u Pomoravlju: Sutoka Južne i Zapadne Morave i nastanak Velike Morave, istorija i kultura

Puno toga lepog i raznovrsnog možemo sebi priuštiti, u samo jednom danu, ako se odlučimo da iz Niša krenemo u obilazak kulturno-istorijskih i geografskih znamenitosti Pomoravlja. Recimo, na početku, da smo na našem izletu, koji smo izveli 26. jula posetili crkvu Svete Trojice u selu Gornji Adrovac, u okolini Aleksinca, zatim manastir Sveti Roman, u selu Praskovče kod Ražnja, manastir Svetog Arhanđela Gavrila u okolini Stalaća, kulu Todora od Stalaća i ostatke nekadašnjeg utvrđenja, onda i mesto gde se Južna i Zapadna Morava spajaju u okolini Stalaća i čine Veliku Moravu, na kraju i spomenik Sastavci kod Varvarina.

Teško je izdvojiti šta je od čega pobrojanog lepše i za istoriju i kulturu značajnije, ali ipak u naslovu ovog putopisa upućujemo na sutoku dve Morave, gde nastaje Velika Morava. Sve tri Morave, mnogo su opevane u pesmama, narodnim i iz pera pesnika nastalih, u stihovima koje slave junaštvo, večno sećanje na patnju, ali i pesmama koje opisuju onu najdivniju i najčistiju ljubav. Sutoka, nizvodno od Stalaća, mogla bi se proglasiti i srcem Srbije, simbolom Srbije, i najmanje što bi trebalo učiniti, jeste da se označi i uredi prilaz do šiljka ispred koga će se spojiti dve Morave i stvoriti treću.

Prvi put toga dana, Južnu Moravu prešli smo na mostu između Aleksinca i Žitkovca. Od Žitkovca, uputili smo se na sever, prateći levu obalu Južne Morave. Naše prvo odredište bilo je selo Gornji Adrovac, do koga se dolazi tako što se od puta Žitkovac – Đunis, skrene prema zapadu, nakon što se prođe selo Donji Adrovac, a pre ulaska u selo Trnjane. Položaj Gornjeg Adrovca je takav da se nalazi na najvišoj tački u okolini. Na istoku ostaje Aleksinačka kotlina oko Južne Morave, na zapadu od Gornjeg Adrovca je dolina prema selima Krušje i Gredetin, iznad kojih se već uzdiže ogroman masiv Velikog Jastpepca. Veliki strateški značaj Gornjeg Adrovca učinio je ovo selo poprištem važne bitke u srpsko-turskom ratu, 1876. godine, koji je vođen za oslobođenje južne Srbije i Raške oblasti od viševekovnog ropstva pod Otomanskom imperijom.

Upravo na najvišoj tački u Gornjem Adrovcu, ponosito stoji crkva Svete Trojice ili popularna “ruska crkva”, veza ovog dela Srbije sa svetskom istorijom i istorijom svetks umetnosti. Ova crkva popularno se naziva “ruska crkva”, zato što je izgrađena na mestu gde je 1.septembra 1876.godine, kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu, poginuo ruski pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski, koji je kasnije poslužio Lavu Nikolajeviču Tolstoju za lik grofa Alekseja Kiriloviča Vronskog u romanu “Ana Karenjina”. Crkva je izgrađena 1903.godine, sredstva za izgradnju darivali su mlađi brat Rajevskog – Mihail Nikolajevič Rajevski, i njegova supruga Marija. I danas je u dvorištu crkve drvored lipa, čije su sadnice donate iz Kerča, na poluostrvu Krim, rodnog mesta Rajevskog, i zasađene su odmah po izgradnji crkve.

Rajevski, veliki slovenofil, pre odlaska u srpsko-turski rat, u vreme kada su i mnogi drugi slovenski narodi bili ropski potlačeni pod čizmama okupatora i zavojevača, zaveštao je, za slučaj da strada u ratu, da se njegovo srce svakako pokopa u bratskoj Srbiji.

Stoga je naše drugo odredište na ovom putu kulture, istorije i duhovnosti, bio manastir Sveti Roman, kod sela Praskovče, u okolini Ražnja, u srcu Poslonskih planina. Ovde je sahranjeno veliko, hrabro srce velikana Rajevskog. Manastir je posvećen Svetom Romanu Sinaitskom, i prvobitno je podignut u devetom veku. I ovaj mali kutak Srbije, eto, zahvaljujući besmrtnoj hrabrosti Rajevskog i besmrtnoj genijalnosti Lava Nikolajeviča Tolstoja, zauvek je sebi obezbedio mesto u istoriji svetske umetnosti i književnosti. Pitanje je kako bi velikan Tolstoj našao inspiraciju za jedan od dva glavna lika “Ane Karenjine”, da nije bilo njegovog odvažnog sunarodnika. I svako ko se zapita ko je i šta je Tolstoja navelo da na onako genijalan način koncipira radnju i likove “Ane Karenjine”, jedan od odgovora dobiće ako obiđe crkvu Svete Trojice u Gornjem Adrovcu i manastir Sveti Roman na Poslonskim planinama.

Naš izlet odvijao se u danu kada je obeležavan praznik Svetog Arhanđela Gavrila. Nenadano, nas je put doveo do manastira Svetog Arhanđela Gavrila, južno od Stalaća, u kome su se obeležavali praznik i slava. Naime, mi smo sa magistralnog puta Pojate – Kruševac, skrenuli ka Stalaću i ušli u Stalać, u kome, mora se priznati, putokazi oskudevaju, i kada je u pitanju kula Todora od Stalaća, i kada je u pitanju odlazak do sutoke dve Morave. Tako smo se i mi uputili u pravom smeru, ka Južnoj Moravi, koja se mora preći da bi se došlo do kule, koja se nalazi između dve Morave, ali znatno bliže Južnoj. Međutim, oko Stalaća postoji samo jedan most preko Južne Morave, i to most na magistralnom putu za Kruševac! Put iz Stalaća kojim smo mi krenuli, vrlo brzo je skrenuo na jug, maltene je pratio Južnu Moravu, i doveo nas do manastira. I tek vrativši se na glavnu magistralu, naišli smo na putokaz, posle koga smo relativno lako došli do kule Todora od Stalaća.

Kula je maltene i jedino što je ostalo od nekada velikog, moćnog i važnog utvrđenja. Izgradio ga je knez Lazar u drugoj polovini 14.veka, na uzvišenju iznad Južne Morave, nedaleko i od Zapadne Morave i mesta gde se dve Morave spajaju. Utvrđenje se nalazilo na važnoj komunikaciji karavana i vojsci, iz njega je moglo da se kontroliše Pomoravlje. Zabeleženo je da je utvrđenje uništeno 1413.godine, s proleća, kada je u okviru unutardinatističkih sukoba u Otomanskoj imperiji, nastalih posle smrti sultana Bajazita 1403.godine, pretedent Musa Čelebija, u rušilačkom pohodu, preko planine Čemernik, preko Koprijana, Vrmdže i Južne Morave, došao sve do Stalaća. Narodna pesma “Smrt vojvode Prijezde”, na poseban način opisuje pad utvrđenja Stalać, kada su vojvoda i vojvotkinja, opkoljeni od Turaka, skočili u Južnu Moravu i utopili se. Ovo nas podseća da su Južna i Velika Morava, kroz istoriju i menjali svoje tokove. U srednjem veku, utvrđenje je bilo izgrađeno maltene iznad Južne Morave, danas je reka par stotina metar istočnije. Oko kule postoje ostaci zidina, koje kada se posmatraju, stvaraju utisak veličine nekadašnjeg grada, koja je za ono vreme bila impozantna.

A onda smo želeli da odemo na mesto o kome smo duže vremena razmišljali, na sutoku Južne i Zapadne Morave, na mesto gde počinje Velika Morava, koja će dalje svojim tokom nastaviti pravac toka Južne Morave. Iz pravca Stalaća, nikakvih oznaka nema koje bi nas uputile i odvele na sutoku. Mi smo se pripremili, i uz pomoć karti odredili pravac kretanja. Iz pravca Stalaća, može se makadamskim putem na desnoj obali Južne Morave, doći nasuprot mesta gde se dve Morave spajaju. Ali, za potpuni doživljaj srca Srbije, valjalo je doći do samog špica na sutoci Južne i Zapadne Morave. Za tako nešto, potrebno je krenuti niz levu obalu Južne Morave, makadamskim putem na koji se skreće sa glavne magistrale ka Kruševcu. Prostor, polje između dve Morave, kako se približavamo sutoci, sve se više sužava. U početku, svuda oko nas su beskrajna polja kukuruza. Potom, na sredini puta, nailazimo na separaciju šljunka. Od separacije, lakše je nastaviti širokim putem ka Zapadnoj Moravi, koji će nas u jednom trenutku dovesti na mesto gde se skreće ka severu i ka sutoci. Može se i dalje ostati blizu obale Južne Morave, i pratiti reka, ali ovde je već trasa slabo prohodna, urasla. U blizini sutoke, zbog toga što obe Morave plave svoju okolinu, takoreći i nema zasađenih kultura.

Sasvim blizu sutoke, začuli smo zvuk jedne istinski planinske reke. Bila je to Zapadna Morava, koja je hučala i bučala, dok se Južna Morava nije ni čula, lenjo je tekla, činilo se više da stoji nego što teče. Brzo smo shvatili sa su obilne kiše padala u slivu Zapadne Morave, i zato su joj dale toliku snagu, a samim tim i zvuk.

Ono što nas je iznenadilo na samom rtu, špicu, na samom mestu gde se dve Morave susreću, jeste jedna nadstrešnica, klupe i stolovi. Na ovo mesto se ipak najlakše dolazi čamcima. Tada nema problema ni sa orijentacijom, ni sa probijanjem kroz rastinje. I tada se istinski može uživati u boravku na malom peščanom sprudu oko sutoke, na klupama i stolovima. Dan je bio topao, pravi letnji, i videli smo i čamdžije, i ribolovce, i kupače na Južnoj i Velikoj Moravi.

Toga dana, znatno snažnija, bučnija i brža Zapadna Morava, skoro je čak i potiskivala utihnulu i uspavanu Južnu Moravu prema nazad!

Osećali smo se izrazito ponosno. Srce Srbije! Južna, Zapadna i Velika Morava – stopljeni, kao jedno biće. Stihova, pesama i moravskih priča je mnogo. Ono na šta moramo ukazati jeste – što pre urediti i obeležiti pešačke staze do sutoke. Što pre krenuti sa promocijom ovog malog, a tako važnog mesta u Srbiji. Da se barem jedan čas u prirodi, čas istorije i geografije, u svakoj školi u Srbiji, održi ovde, u srcu prelepe zemlje. Neka putokaz do sutoke dve Morave bude vidljiv svim putnicima i namernicima koji krenu Pomoravljem. Inače treba otpešačiti 4-5 kilometara, od magistralnog puta, do same sutoke, ali neka tih par kilometara ipak bude prohodno i jasno. Mesto gde se spajaju dve Morave privlačno je i kada se na njega samo pomisli, a sada je potrebno da bude i lako dostupno svima.

Na sutoci, u okolnostima kada nema obilnih padavina, snaga Južne i snaga Zapadne Morave gotovo su podjednake, a sasvim malo prevagu odnosi Zapadna Morava, pre svega zbog snage svoje najveće pritoke, reke Ibar, koja je nešto snažnija i vodom izdašnija od najveće pritoke Južne Morave – reke Nišave.

Od sutoke dve Morave, prema severu, počinje i velika geografska oblast Šumadija. Njena istočna granica je upravo reka Velika Morava, a južna granica je reka Zapadna Morava. Ipak, Šumadija se deli na više manjih oblasti, te je tako područje iznad same sutoke, između levih obala Velike i Zapadne Morave – Temnić, u kome je Varvarin najveće naselje. Temnić i oblast Levač su najjužniji krajevi Šumadije, i njihova južna granica je reka Zapadna Morava. Temnić je omeđen masivom planine Juhor, na zapadu i severu, Velikom Moravom, na istoku, te Zapadnom Moravom, na jugu. Levač, pak, kao pravi levak, po kome je i dobio naziv, nalazi se između Zapadne Morave na jugu, Gledićkih planina na zapadu, Juhor planine na istoku, i planine Crni vrh kod Jagodine, na severu. Pomoravlje, Levač i Temnić su i najbogatije regije središnje Srbije, gde svaka kultura uspeva, gde su sve parcele zasađene raznim poljoprivrednm kulturama, seoske kuće pune su života, u seoskim školama nastava se redovno odvija.

Zanimljivo je da na toku Velike Morave, sve do njenog ušća u Dunav, istočno od Smedereva, postoje samo dva veća naselja – Varvarin i Ćuprija. Razlog je jednostavan – Velika Morava često je plavila svoju okolinu, te izgradnja naselja nije bila bezbedna.

Mi smo na kraju našeg izleta otišli u Šumadiju i Temnić, i u okolini Varvarina takoreći ponovo došli na sutoku. Nedaleko od sutoke, na levoj obali Zapadne Morave, nalazi se spomen kompleks Sastavci, koji je posvećen velikoj pobedi sprskih ustanika i ruskih vojnika, u jesen 1810. godine, kada su uspeli da se odupru naletima dvostruko brojnije turske vojske. Bitka kod Varvarina potisnula je turskog okupatora i pružila dodatni manevarski prostor srpskim ustanicima. Nakon što su se srpske i ruske snage ušančile oko Zapadne i Velike Morave, turska vojska, kojom je komandovao zloglasni Huršid paša, poznat po zidanju Ćele kule u Nišu, na ustanike je navalila iz pravca sela Maskare. Ruskim vojnicima komandovao je čuveni general Džozef Kornelijus O’Rurk, Irac po nacionalnosti, a srpskim ustanicima komandovali su hajduk Veljko Petrović, vojvoda Jovan Kursula i knez Jovan Kasavić. Junaci Srbije i Rusije uspeli su ne samo da odbrane položaje, već su naterali tursku vojsku da se preko skele u Maskarama povuče ka Nišu. Time je, bar za izvesno vreme, odbranjena oblast Šumadije. Za razliku od sutoke nizvodno od Stalaća, u Temniću i Varvarinu postoje putokazi do spomenika Sastavci, i do njega vodi asfaltni put.

I sve ovo opisano, u jednom danu, može se obići, ako se na put krene iz Niša. Verovatno može i ako se krene iz nekog drugog mesta, a svakako da ovakve sadržaje preporučujemo svima, iz mnogo razloga: otkrivanje bogate istorije i tradicije, podsećanje na njih, boravak u fantastičnom prirodnom ambijentu.

Putovao, putopis napisao i fotografije snimio: Miroslav Dokman