Zjapeća rupa ili Kako je Centar za kulturu u Dimitrovgradu inicirao rušenje „salona“, nekadašnjeg centra kulture u Caribrodu

Na zahtev Centra za kulturu, zbog ugrožavanja opšte bezbednosti, opštinska uprava u Dimitrovgradu naložila je rušenje zgrade u kojoj je bio smešten prvi bioskop, gde su održavane predstave i probe nakadašnjeg Caribrodskog pozorišta, koja je bila mesto za mnoga društvena i politička, pa i sportska dešavanja važna za nekadašnji Caribrod i koju stari Caribrođani znaju kao „salonat“, ili „Brezničkoto“.

Posle 1950. i završetka građenja Centra za kulturu, koji je preuzeo njene dotadašnje funkcije, ta zgrada je postala fiskulturna sala za đake i članove gimnastičkog društva. Podignuta je početkom dvadesetog veka, sa namerom da bude mesto za kulturne priredbe, druženje i okupljanje, pa je po tadašnjem običaju za nazive takvih građevina prozvana „salon“. Podigao ju je Petar Breznički, iz stare familije Brezničanje, a dvadesetih godina 20. veka u nju smestio i prvi stalni bioskop u Caribrodu.

I pre, a naročito posle otvaranja bioskopa „salon“ ili „salonat“, kako su ga Caribrođani zvali, postao je jedno od najvažnijiih mesta za grad. Što zbog pozorišta, što zbog bioskopa, što zbog amatera i Sokola(aca), počeo je da biva sinonim i simbol za kulturu, društveni i sportski život Caribroda.

Posle Drugog svetskog rata „salonat“ ja nacionalizovan, ali je u njemu do 1950. radilo kino „Prosveta“, kada je preseljeno u novoizgrađeni Dom ili Centar za kulturu, nikao tik uz jedan od njegovih bočnih zidova. Sada je upravo ta ustanova zahtevala i inicirala rušenje „salona“.

U svom prilično dugom, bogatom i nekad slavnom, a sada nemilom istorijatu, „salonat“ je početkom šezdesetih godina prošlog veka postao jedan od brojnih magacina tadašnje „Gumare“ u Dimitrovgradu. U takvoj funkciji je dočekao propast i stečaj „Gumare“, proces demokratizacije i restitucije i iz takve situacije postao privatno vlasništvo, ali van familije Brezničkih. Njegov trenutni vlasnik verovatno do kraja i ne zna pravu istorijsku, kulturnu i ambijentalnu vrednost građevine koju je kupio. Iskreno govoreći i ne mora, jer je kupac a ne radnik u kulturi, međutim nakon izjave FAR-u, pitanje je zna li to sadašnje rukovodstvo Centra za kulturu u Dimitrovgradu.

Inače, „salonat“ je samo deo venca zdanja sa početka 20. i kraja 19. veka, koja omeđuju, a samim tim i čine centralni caribrodski trg – Pavliončeto. Građevina Brezničkih je ujedno i najverovatnije mesto, gde je predloženo da se Caribod preimenuje u Dimitrovgrad, a maja 1950. zabeležili su ga i fotoreporteri tada najznačajnijeg svetskog magazina „Lajf“ (Life).

„Salonat“ ruše skoro vek posle otvaranja bioskopa u njemu, kada je većina gradova veličine Caribroda, mogla samo da sanja o takvom „čudu“.

Iza njega će ostati zjapeća rupa, ne samo na savesti sadašnje garniture koja „brine“ o kulturi, tradiciji i arhitekturi grada i usput je inicijator rušenja, nego i mnogih drugih pre nje, pa na neki način i svih u Caribrodu ili i onih daleko od njega, koji s ponosom govore da su iz grada koji se diči svojom kulturom, tradicijom, slikarima, pozorištem…. Posle ovoga vreme je da splasnemo i ne budemo ni hvalisavi, ni ponosni. Više nemamo prava na to!

Slobodan Aleksic Ćosa

Foto: Stefan Pavić

Povezane vesti:

“Balkan teatar fest” – užitak za ljubitelje pozorišne umetnosti u Dimitrovgradu Танцов ансамбъл ,,Средец‘‘ въодушеви димитровградчани В рамките на инициативата „Розите на България” училищата в Димитровград отбелязаха празника на Светите братя Кирил и Методий Dva veka stare crkve u Kragujevcu (1)