Peti oktobar – stvarna promena ili “godine koje su pojeli skakavci”

Navršilo se dve decenije od „pada“ režima Slobodana Miloševića. Šta je učinak tih dvadeset godina teško je reći. Izgubilo se čak i obećenje tada izabranog predsednika Vojislava Koštunice da ćemo živeti u „dosadnoj zemlji“, gde će politika i politička zbivanja biti u drugom planu. Izgubilo se i ono što je u prvim godinama ostvareno. Da izbori i izborni uslovi budu pošteni, a štampa i sredstva informisnja slobodni.

Ono što je, ipak, objektivno postignuće je da nemamo više sankcije, da smo ponovo u UN, da ne točimo benzin iz flaša, da ja „zarobljena“ devizna štednja „oslobodjena“, da imamo više od pet ili deset maraka mesčno, da postoji kakav- takav investicioni ciklus i porasat, ali i da je ubijen jedan premijer reformator, da nisu otvoreni dosijei iz komunističkog perioda i nisu rasformirane tadašnje bezbednosne službe, da niko nije lustriran za učinjeno za vreme „balkanskog kasapina“ i da upravo to što nije rasformirano, lustrirano, ili nije otvoreno i obeladanjeno, čini srž i pokretački mehanizam sadašnje vlasti. Tako da je pad Miloševića više „pad“, nego stvarna demontaža onoga što nam je ostavio.

Pojavio se i jedan novi problem koji u vreme pobede Vojislava Koštunica nije istican u prvi plan. Tada je samo bilo važno pobediti Miloševića, pa su sankcije, inflacija i bomradovanje, koje je najvećim delom sam Slobodan Milošević isprovocirao, bile okidač za njegovo rušenje.

Najvažniji problem je odjednom postalo Kosovo. U prvi plan ga ja iznela realnost, ali mu je dodatnu snagu dao i sam Koštunica, kao što je grupacija oko njega odbila da na neko vreme zabrani bavljenje politikom onima koji su bili vlast i ogrešili se u njenom vršenju i odbio da dirne bezebednosni sistem zacementiran još od vremena Josipa Broza Tita. Sve to u sprezi sa novopečenim ratnim bogatašima i danas čini osnovu, koja omogućava sistem vladanja, koji sada osećamo.

Koštunica je odbio i plan Martija Ahtisarija, koji je po svemu što se sada čuje o rešavanju kosovskog pitanja bio mnogo povoljniji za Srbe i druge manjine na Kosovu, od svega što je ponuđeno u pregovorima pod pokroviteljstvom EU.

Kasnije epizode sa Tadićem su samo varijacije iste teme, uz sve veću korupciju i kohabitaciju sa SPS-om, simbolom Miloševičevog vremena i zaista gorku pilulu, koju je progutao zbog saradnje sa Haškim tribunalom. To je Tadića učinilo nepopularnim, a „patriotskim“ snagama dalo dodatna krila.

I upravo tu leži snaga aktuelnog režima. Što su pobedili kao „trvrdokorne petriote“, a postali zakleti „evoropejci“, a onda i u odugovlačenju pregovora o Kosovu, u poluinformacijama koje dopiru sa njih, u gušenju slobodne štampe, u sprezi sa bezbednosnim službama i tajkunima, u izbornim uslovima, koji su daleko od demokratskih i u maniru koji je imao i sam Milošević, da se vlada čvrstom rukom i da svako mišljenje suprotno njegovom proglašava za izdajničko i neprijateljsko.

Dodamo li tome i rialitije i tabloide, koji formiraju javno mnjenje, evo svih uslova za „vlast, pa i opoziciju kakvu zaslužujemo“. Uz stabilan kurs dinara, redovnu isplatu penzija i dobro plaćeni i ogromani javni sektor, eto glavnih tajni Vučićevog političkog uspeha.

No dvadeset godina je ipak mnogo, pa je za sumiranje tako dugog perioda i njegovog učinka možda najbolji očigledan primer. Na primer, ako nam se učini da je Bugarska, koja je uprkos sankcijama bila iza Srbije, manje napredovala za poslednje dve decenije, Peti oktobar je uspeo. Ako je pak ocena suprotna, onda je i odgovor suprotan.

Činjenica je, ipak, da sve više ljudi svoj životni put traži van Srbije, pa i u Bugarskoj za koju srpski mediji često i doduše sa argumentom, vole da kažu, da je to najnerazvijeniji deo Evropske unije.

Činjenica je i da najveći broj onih koji nisu kupuli diplome, nego stekli znanja i pošteno diplomirali sve ređe razmišljaju o ostanku u Srbiji.

Takođe je sve više činjenica da Peti oktobar postaje uspomena na spontanu pobunu naroda ili što bi rekao slavni Caribrođanin Zlatan Dudov, opisujući Drugi svetski rat „ekspoloziju razvejanih nada“, a dvadesetogodišnji period posle njega na „Godine koje su pojeli skakavci“, kako je Borislav Pekić nazvao svoje zatvorske dane.

Peti oktobar se, inače, desio zato što Slobodan Milošević na izborima za predsednika Savezne Republike Jugoslavije održanim 24. septembra 2000. godine, nije hteo da prizna pobedu Vojislava Koštunice, kandidata Demokratske opozicije Srbije.

Koštunica je u prvom krugu osvoji 50,24 odsto glasova, dok je Milošević imao 37,15 procenata.

Tog dana u Beogradu se okupilo više od pola miliona ljudi, verujući da će sutradan biti sve drugačije.

Piše: Slobodan Aleksić Ćosa

Foto: Beta (arhiva)