a

“Prijateljima” Ratka Stavrova – Svjetionik čije svjetlo prolazi kroz veče

Zbog tebe
Pa i zbog sebe
Popeću se
Tamo gdje samoća je
Želja
A život traje onoliko koliko može da stane u to što
vidiš.

Tekst 42 iz knjige “Prijateljima” Ratka Stavrova

FAR je bogatiji za još jednu dragocenu knjigu “Prijatelji”, koju je u redakciju doneo snimatelj Stefan Pavić. To je poklon književnika, profesora srpskog i našeg saradnika Ratka Stavrova. Zbirka sa 55 tekstova je deveta Ratkova knjiga nastala tokom proleća i leta ove godine u vreme prvog naleta korone.

Ovo svojevrsno poetsko-prozno delo čita se u jednom dahu, a zašto baš naziv “Prijateljima”?

Naslov je takav zato što, po svemu sudeći, više ne vredi pisati za nekog drugog. Bolest sa kojom je svet suočen pokazala je kako takozvani savremeni čovek nema potrebu za umetnošću. Naravno da je to strašan udar za umetnike. S druge strane, izgleda da postoji i nešto dobro u toj situaciji. Umetnik je oslobođen potrebe da vodi računa o širokoj publici. Publika sada i „zvanično“ više ne postoji, umetnik, da li da kažem napokon, dobija slobodu da sa svojim talentom čini to što veruje da treba. A publika koja preostaje je najbolja moguća, prijatelji. To, ipak, još dugo neće imati nekog stvarnog značaja naspram veoma teške životne situacije u kojoj su se našli umetnici. Umetnost nije razbibriga za dokonu elitu ni sredstvo za prekraćivanje vremena u nekoj čekaonici, time se bavi industrija zabave. Umetnost je to što nastaje za bliske ljude i zbog njih. Kao takva će opstati.

Moj utisak je da je knjiga pomalo i autobiografska?

U karantinu je okretanje uspomenama bilo nešto prilično prirodno, rekao bih. Ali i da nije bilo karantina, okretanje uspomenama je, valjda, zakonomerno kad počneš da se bližiš starosti. Svakojakih uspomena se nakupilo tokom godina, tako da nije bio problem naći u njima mnoštvo (ne samo) lepih slika. U stvari, ova moja knjiga je možda i poslednja koju ću štampati. Zbirka „Prijateljima“ zapravo je nešto kao lik u mom romanu, u njemu se nalazi dosta pesama koje su se sada našle u toj knjižici. A roman koji pominjem je zaista u značajnoj meri autobiografski i baš zbog toga ne verujem da ću ga štampati. Takva kakva je, priča tog romana možda nije nešto što bi se dopalo ljudima, a, iskren da budem, ne vidim baš neki razlog da je mogućim kompromisima učinim tobože prihvatljivijom. Moji prijatelji će znati gde mogu da nađu taj tekst, to će, verovatno, biti dovoljno. Ne kažem da će na kraju i biti tako, ali ovih dana mi se čini da hoće.

This image has an empty alt attribute; its file name is 265-1024x683.jpg

Ostaješ veran ijekavici.

Urednica nekog časopisa mi je svojevremeno sugerisala da pređem na ekavicu. „Daj mi razlog“, rekao sam joj. „Objaviću ti priču u časopisu“, odgovorila je, „ako je ekaviziraš.“ „Koju priču? A, tu… Može“, rekao sam. Ni danas mi nije jasno šta je pronašla u toj priči, koju sam, u međuvremenu, uspeo da izgubim. Ali sećam se teksta, ništa naročito. Priča jeste objavljena. Kako god, bila je to naša prva, jedina i poslednja saradnja. Ekavizacija nije doprinela njenom interesovanju za moje pisanje a ja ne bih rekao da žalim zbog toga. Ijekavica je milozvučnija, a moram reći i da je u poslednje vreme sve prisutnija u ovdašnjem, kako se to ponekad kaže, javnom prostoru. Postoji i još jedan dobar razlog za ijekavicu: pošto u svakodnevnici koristim ekavicu, pisanje na ijekavici je jedan način da se od te svakodnevnice distanciram.

Dah mora, zalazak sunca, kiša, svetionik, primorsko mesto, Brač… Sve me to podseća na tvoje kazivanje o ranom detinjstvu.

Brač, ostrvo na kome je rođena moja majka, bio je dugo poznatiji po uzgoju ovaca nego po svojim pomorcima, iako je pomoraca, naravno, bilo i ima ih. Ali, svakako, postoji mnoštvo sitnica koje neće lako otići iz pamćenja, ako se uopšte i desi da odu nekad. Rožata, koja se pominje na jednom mestu u knjižici, desert je koji mnogi Mediteranci pripisuju sebi, iako je definitivno reč o delu zajedničke tradicije. Doduše, poreklo se zna, jelo je nastalo u Francuskoj ali to ne umanjuje pravo ostalih da poslasticu smatraju svojom. Baš kao što je i jedna pesma koja je dobila ime po delu Istambula postala svojina svih koji je pevaju. Postoji i put do lanterne (svetionika) koji je, onda kada sam išao njime, u letnjim večerima, bio osvetljen svetlima kuća sa druge strane uvale… Tek toliko da vidiš gde ideš. Ali, kao što rekoh, bio je to topao mrak.

Odabrao sam još jedan tekst:

Hrabrost je ostati.
Talenat je otići
I to tako da oni koji ostanu
Razumiju zašto si ostao.

I da li je zaista hrabrost ostati?

Jeste.

This image has an empty alt attribute; its file name is 266-1024x683.jpg

Biografija:

Ratko Stavrov je rođen u Splitu 1963. Stanovao je na raznim mestima. Sa ove tačke gledišta nije baš siguran gde je živeo. Dakle, Split, Smederevo, Sarajevo, Beograd, Dimitrovgrad. Završio je 1987. godine studije srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti. U međuvremenu je ostao bez jezika, koji je sada prinuđen da stalno posuđuje, a književnost koju je učio zove se drugačije. Zaposlen je u Gimnaziji u Dimitrovgradu. Piše prozu i poeziju, koje s vremena na vreme objavljuje. U prethodnih dvadesetak godina izdao je devet knjiga (od kojih su dve zajedničke). Pošto nema strpljenja za pecanje, hobi mu je vođenje radio-emisija. Bavi se fotografijom i popularizacijom književnosti, filma i muzike.

Knjigu “Prijatelji” je izdala izdavačka kuća “Punta” iz Niša, autor korica je Aca Vasilev, a fotografija sam autor.

“Tekstovi su, u mom viđenju, povezani radošću pisanja. Bilo bi dobro da dovedu i do radosti čitanja”, napisao je u predgovoru Ratko Stavrov. A mi Vam na kraju poklanjamo tekst broj 10.

Svjetionik, čije svjetlo prolazi kroz veče
I na trenutke puni čaše na stolu.
Iza nas zveckaju kolači na viljuškama,
Iza nas se veselo smiju djeca,
Iza nas su putevi upleteni u tamnu,
tešku djevojačku pletenicu,
Na ovoj terasi
Čije je svjetlo večeras od svjetionika.

P. Videnov

Foto: Ratko Stavrov / Stefan Pavić

Napisao/la

Petar Videnov je rođen 1970. godine. Iako agronom po profesiji, u celosti se posvećuje novinarstvu. Novinarsku karijeru počinje u radio-televiziji Caribrod 1995. godine, gde kao novinar, voditelj i urednik već 21 godinu učestvuje u kreiranju i stvaranju raznovrsnih radijskih i televizijskih emisija, dokumentarnih filmova, reportaža i intervjua na bugarskom i srpskom jeziku. Posebnu pažnju posvećuje negovanju kulture i tradicije bugarske nacionalne zajednice u Srbiji. Novinar-urednik (1999-2000), član uređivačkog kolegijuma (2000-2002) i glavni i odgovorni urednik RT Caribrod (2002-2003) i (2009-2011). Dugogodišnji saradnik Novinsko-izdavačke ustanove „Bratstvo“ i istoimenog nedeljnika na bugarskom jeziku. Saradnik elektronskih i štampanih medija u Srbiji i Bugarskoj, a posebno Radio-televizije Srbije - „TV Žurnal na bugarskom jeziku“. Dopisnik nacionalnog bugarskog časopisa “Lov i ribolov“. Sa Agencijom za kinematografsku i televizijsku produkciju “Positive Production” iz Dimitrovgrada radio na izradi više dokumentarnih filmova i emisija – reditelj i scenarista dokumentarnih filmova „Trio Forte“ i „Zlatan Dudov“. Jedan od osnivača Udruženja građana „Emblema“ i Internet Portala „Far“. Bavi se publicistikom. Autor knjige „Po lovdžijski“. Član NUNS-a i međunarodne federacije novinara IFJ. Dobitnik značajnih novinarskih nagrada i priznanja na domaćim i međunarodnim medijskim festivalima.

Bez komentara

Ostavi komentar