Pravoslavni vernici koji poštuju Julijanski kalendar 8. novembra obeležavaju praznik posvećen Svetom Velikomučeniku Dimitriju Solunskom, u narodu poznatiji kao Mitrovdan ili Gmitrovden. Sveti Dimitrije je živeo u trećem veku i zaštitnik je grada Soluna, gde se čuva najveći deo njegovih moštiju.
Prikazuje se kao vojnik, što je u mirskom životu bio, a njegov kult je rasprostranjen širom Balkana, jer se njegovo miro smatra čudotvornim. U srpskom narodu poznat je i kao hajdučki rastanak, a u Caribrodskom kraju Dimitar je jedno od najčešćih imena.
Iznad samog grada je mali, zavetni manastir posvećen upravo njemu. Interesantno je da je svojevremeno čak dosta neupućenih ljudi smatralo da se Dimitrovgrad zove baš po Svetom Dimitriju. Bilo kako bilo, u kolektivnom sećanju Dimitrovgrada ili Caribroda, Sveti Dimitar ima važnu ulogu. Njemu je posvećena tradicionalna ulična trka, čest je imendan mnogih, iznosi se molitva na njemu posvećenom manastirčetu. Sve će to zbog korone biti privremeno odloženo.
Zbog toga prilažemo priču nastalu i objavljenu pre tačno deset godina u listu „Danas“, koja celu situaciju vidi iz ugla, kada koronavirus niko nije mogao ni da sanja, a kamo li predpostavi. Evo je!
Svi koji su bili u Caribrodu, a nisu bili na manastirčetu, kao da ga nisu ni posetili, umeju da kažu Caribrođani. Ali šta je manastirče i kakva se to lepota krije u njemu?
Na prvi deo pitanja je lako odgovoriti. Manastirčeto je zapravo manastir Svetog Dimitrija udaljen nepuna dva kilometra severoistočno od centra grada. Podignut je 1870. godine i u vreme nastanka verovatno je imao i sabornu ulogu za deo varoši koja se zove Čuj petl. Sem toga bio je i škola, jer je tu Goga Stamenov Šušejin obučavao decu azbuci, rukodeliju, veroučenju, računu i muzici.
Još ga je lakše opisati. To je nevelika jednobrodna građevina sa pripratom, duga petnaestak i široka desetak koraka, sa konakom ili mađernicom u kojoj su nekada boravile kaluđerice. Smešteno je uz zapadnu stranu Bučumeta na dvestotinak koraka ispod gradine iz kasne antike, koju zovu Kale. Preko puta njega je šumovita Mrtvina.
Krase ga veliki borovi iz vremena kada je nastalo, a deminutiv kao ime je posledica njegovih malih dimenzija. Ostalo je lepo, ali ne toliko da bi ga Caribrođani stavljali toliko ispred znamenitosti koje, koliko-toliko taj grad ima.
Biće da je štos u nečem drugom, što vremenima koja su za nama daje lepotu koju objektivno mоžda i nisu imala. U događajima koji se pamte, u zbivanjima koja su se na manastirčetu odvijala i koja su mnogo više bila u vezi sa svakodnevnim nego sa onostranim svetom.
Zapravo manastirčeto je postalo mesto hedonizma, gde se i pred božijim očima i u svakojakim vremenima uživalo u malim stvarima koje život znače.
Indikativna je priča o Agi Džadžinom, bonvivanu s početka prošlog veka, koji je s društvom i bidonom vina imao običaj da ubija vreme na manastirčetu. Imao je i naviku da kada se vino popije najmlađeg iz kompanije sa bidonom i ceduljom u njemu pošalje svom ocu u grad. Na cedulji je uvek ispisivao isti tekst: „Mili tate Sande! Još vino! Aga!“ Veza je dugo funkcionisala, sve do dana kada se bidon vratio prazan, a cedulja je u otporuci imala odgovor: „Mili sine, nema vino! Nestade! Sanda!“
Lepa je priča o klarinetisti Đenči Cekovu, violinisti Gagi i njihovoj bandi, Bardilu, Momeli i Goši Žolji. Orkestar je bio mešovit: cigansko-bugarski, ali bi ga najpravilnije i po onome što su svirali i kako su izgledali i ophodili se prema muzici i ljudima, trebalo zvati gospodski.
Iza klarinetiste Đenče ostalo je strahopoštovanje među kolegama za njegovu interpretaciju Monti čardaša, iza Gage, danas bi rekli autorska stvar – „Vaso Džuvalea“, a Bardil je zbog pesme „Volare“ dobio nadimak Modunjo.
No, manastirčeto pamti i mnogo oporije priče, kao onu o Ivanu Buzi, koji je 60-ih odbio da sa manastirčeta ode na „informativni“, zbog nekakvog sitnog incidenta sa psom, pa su na manastirčetu „litnule“ (odletele) „nekolko milicionersće šapće“, a Buza dobio „specijalni tretman“ na otoku Golom. Nepravda prema njemu nikad nije ispravljena.
Tako je to bilo u pograničnim područjima. A sada? Pa još uvek je lepo imati tiho mesto za uživanje u malim stvarima. Upravo onakvo kakvo je manastirče.
Slobodan Aleksić Ćosa
Foto: Stefan Pavić
