Knjiga “Pismo-glava” bugarskog pisca Dejana Eneva pred ljubiteljima književnosti u Srbiji

Izdavačka kuća “Heliks” iz Smederava objavila je zbirku priča “Pismo-glava” bugarskog autora Dejana Eneva, u prevodu Jasmine Jovanović.

Enev je pisac kratkih priča koji iza sebe ima petnaestak zbirki i jednako toliko književnih nagrada. Većina njegovih dela je prevedena na mnoge svetske jezike, a knjiga “Pismo-glava” na srpski jezik.

Životni put Dejana Eneva obeležen je tranzicijom devedesetih, surovim kapitalizmom, siromaštvom i celokupnom degradacijom svih ljudskih vrednosti usled otuđenja, brzine savremenog života i glorifikacije sitnih interesa pojedinca. Upravo sa svim ovim kobnim tekovinama civilizacije Enev se obračunava na fenomenalan način u svojoj zbirci kratkih priča “Pismo-glava”, koju imaju mogućnost da pročitaju i ljubitelji književnosti u Srbiji.

Njegove priče spadaju u retka karakteristična književna dela u kojima apsolutno ne postoji mimetički višak. Svaki detalj u narativu nabijen je anticipacijama, simbolikom i svojevrsnom gorčinom. Ako kao pisac, autor veruje u mogućnost poboljšanja ljudskog društva, on će svim silama pokušati da kroz svoje delo raskrinka nedostatke i da ukaže na potencijalni izlaz iz problema. Zato njegove priče odišu izvesnim optimizmom koji se čita samo između redova, vešto iznijansiranim humorom koji ostavlja „kiseli“ osmeh na licu. Iako na prvo čitanje deluju pesimistično i nihilistički, one su amblematične, pisane sa stanovišta nepopravljivog optimiste i u tom pogledu one ostavljaju snažnu poruku svakom čitaocu.

Teško da možemo nešto pozitivno sagledati u priči u kojoj romska porodica ostaje bez oca, jedinog člana koji je donosio hranu; ili u priči u kojoj Kalina, najlepša a siromašna devojka iz škole odlazi na maturski bal u luksuznoj šeikovoj limuzini; ili u onoj gde Ludi Maks biva pušten iz ludnice, pa pretučen na demonstracijama; takođe, potresne su i priče o vernom psu koji je izrešetan mecima samo zato što je čuvao svoje stado; kao i priča o hromoj Fatimi koja je u pomahnitaloj gomili izgubila svoje dete.

Priča pod nazivom „Princ“, o hromoj Fatimi i dolasku princa Čarlsa, možda najbolje ilustruje veličinu sugestivnosti kojom vlada Enev. U trenutku kada Fatima shvati da više ne drži svog mališana za ruku, a ljudski stampedo je vuče u nepoznatom pravcu, kroz samo nekoliko rečenica Enev je iskazao toliko napetosti i tragičnosti, za koje bi nekome bio potreban čitav roman.

„Drhtavo se okrenula i kaput joj se razvukao i pocepao… ’samo da ga nisu pregazili, dragi bože’. Fatima je zaplakala i krenula u suprotnom smeru od gomile ljudi. Njihove oči su bile široko otvorene i niko je nije primetio. Ona kao da je plivala uzvodno, uz reku koja je nanosila balvane… Samo da nađe svog Ača, svog malog vrapca. Kaput joj se sasvim rasparao. Fatima je odbacila rukave da joj ne smetaju. Ceo vek je prošao pre nego što se gomila razredila…“

Priče iz zbirke “Pismo-glava” su prozne minijature poput slikarskih. Svaki lik oživljen u ovim pričama je filmična individua koju lako možemo zamisliti u svom komšiluku. Nije tranzicija pogodila samo Bugarsku, već je reč o jednoj evropskoj, pa i svetskoj krizi koju Enev prikazuje i banalizuje. Međutim, antropološki pesimizam odlika je nekih drugih književnosti. Enev uspeva da izgradi likove koji imaju svest o moralnim vrednostima i traže način da ih ostvare.

Horizont preobražaja čoveka stvara internacionalne junake, a autorov talenat oseća se na tom horizontu neograničeno slobodan. On smelo i pravo gleda istini u oči, a njegova duboka i sveobuhvatna subjektivnost živo se očitavaju u svakoj pojedinoj priči. Ponegde je moguće pronaći i autobiografske detalje i reference na književne uzore i autoritete koje Enev poštuje.

U priči „Skretničar“ reč je o piscu Geni koji nema kada da piše jer mora da zarađuje i prehrani porodicu radeći kao skretničar na maloj železničkoj stanici.

„– Pišeš li? Pitam ga. – Ne – govori i guta knedlu a vene po vratu mu iskočile kao kod neke marve. – Samo za grejanje dugujem petsto leva. I telefon su mi isekli. Kako da pišem? Već sam prodao celu biblioteku. I Čehova sam prodao. – Čehova nije trebalo da prodaš – kažem.“ Jer, Čehov je neprikosnoven, Čehov se mora poštovati, što je i uočljivo u samom konciznom stilu i poetici Dejana Eneva.

Pripovetka kakvu je zasnovao Čehov nastavlja da postoji kroz priče Dejana Eneva gotovo dva veka kasnije. One ne poseduju nagli obrt i „nečuveni događaj“. Matrica koju nastavlja Enev podrazumeva trivijalnosti, običnog čoveka, svakodnevne sižejne zaplete, inovativnost u kompoziciji. Bez tradicionalnih fabula, bez epigonstva, ali sa atmosferom potpunosti života. Tehnika koju zastupa Enev zasnovana je na implikacijama životnih situacija, na evociranju scena i dijaloga iz svakodnevnog života. Njegove priče su oličenje neizvesnosti. Baš poput Čehova,

Enev „ulazi u priču bez kucanja“, a tok same priče prekida se bez izrečene završne poente ili naravoučenija. Poenta je kod Eneva uvek samo jasno nagoveštena, i u tome je lepota njegovih priča. Stoga se kratkoća ispisanog ne uzima kao nedostatak već se pokazuje da se kratka priča od romana razlikuje samo kvantitativno, ali ne svojim sadržajem. Velike teme poput, recimo, posrnulih žena, Enev ne uzima u metafizičkom ključu njenog „vaskrsenja“, već problematiku svodi na banalnost svakodnevice, kao u pričama „Devojka na poziv“ ili „Portret“.

Poput Čehova, opet, Enev „pripoveda, a ne propoveda“. Enev je možda najbolji savremeni pripovedač kratke proze i njegove priče će se zasigurno pažljivo čitati i u budućnosti.

Izdavčka kuća “Heliks” do sada je čitaocima u Srbiji predstavila modernu bugarsku književnost i kroz delo Ine Valčanove, a u pripremi su i Perničke priče, bugarske autorke Zdravke Evtimove.

Izvor i foto: Heliks / FAR