I Vranje ima svoje vulkane! Severno od Vranja, u središtu oblasti koju okružuju reka Južna Morava na istoku, reka Veternica na zapadu, visoravan Poljanica na jugu i zapadu, u pravoj liniji sa planinom Kukavicom, koja je severnije, kao i varoš Vladičin Han, uzdižu se dve planine, dve kupe davno ugašenih vulkana – Oblik, visok 1310 metara, i Grot, visok 1327 metara! Vulkani, udaljeni jedan od drugog tek tri kilometra, privukli su družinu iz Planinarskog društva “Preslap”, koja je ovde provela predivan, ne prolećni, već pravi lenji dan, u nedelju, 23. maja.
Uz podršku proslavljenih planinara iz Vranja, vrhunskih sportista – Jasminke Nikolov, Dragane Ristić-Mladenović, Gorana Zlatanovića i Đurice Stankovića, vodiči Planinarskog društva “Preslap” – Miroslav Dokman i Vladimir Mitrović, proveli su pedesetak planiarki i planinara iz Niša i Vranja, stazama koje obluju lepotom i raznovrsnošću.
I pre izlaska na planinarsku stazu, družina se okupila na arheološkom nalazištu Markovo kale, iznad Vranja, na mestu gde se Mala reka i Devotinska reka spajaju i čine Vranjsku reku, koja će se niže Vranja uliti u Južnu Moravu. Utvrđenje je podignuto još u 13.veku, a nazvano je po Marku Mrnjavčeviću, koji je stotinka godina kasnije živeo i vladao ovim krajevima. Utvrđenje, čiji ostaci daju nagoveštaj njegove nekadašnje veličine i važnosti, porušio je pretedent na turski presto, Musa Čelebija, u proleće 1412.godine, tokom unutardinastičkih borbi sa svojom braćom.
Maj i jun su najlepši meseci za pohod na vulkane Oblik i Grot. I sami vulkani tada su potpuno zeleni, ali će svežina šume, zelenila, žubor vode, zadovoljiti svakoga, odagnati brige, već sa prvim koracima na planinarskoj stazi, koja počinje malo ispod Markovog kaleta, uz Malu reku. Ovo je deonica duga oko četiri kilometra, ali se družina ovde sporo kretala. Nije ni bilo razloga za žurbu, a koje mogao odoleti ovom mozaiku, ovim kompozicijama i kontrastima. Prijatna svežina guste stoletne šume, udisanje planinskog vazduha, zelena boja koja najbolje odmara oči, i brz tok malog planinskog potoka. I sve ovo – na samo četiri kilometra od centra Vranja! Još kada su vodiči ponovili svojoj družini da će i u povratku, u zadnjoj etapi trase, takođe proći Malom rekom, draž iščekivanja neodoljivo je porasla.
Ali, valjalo je pre toga u iščekivanju stvoriti slike vulkana, i zamisliti sebe na vrhovima dva vulkana. Malo li je? Kada smo išli u daleki Japan, popeli smo se „samo“ na jedan vulkan – Fudži. Evo nas sada u Vranju i popećemo se na „čak“ dva vulkana – Oblik i Grot!
Kada se konačno izađe iz Male reke, na mestu koje je nedaleko od njenog izvora, izlazi se na glavni put koji sa zapada dolazi sa velikog prevoja i raskrsnice Goč, najveće raskrsnice u okolini Vranja, koja spaja sva vranjska planinska sela sa gradom, ali odakle putevi dalje na sever odlaze dolinom Veternice ka jezeru Barje, Vučju i gradu Leskovcu! Sa širokog puta, prvi put ćemo i ugledati ogromni Grot, kupu, zelene boje, obraslu gustom šumom, Grot, koji je iz ovog ugla toliko veliki, da zaklanja čak i susedni vulkan Oblik.
Kako je završni uspon na Grot teži od završnog uspona na Oblik, to je družina najpre zaobišla Grot i uputila se na Oblik. Do Oblika, družina je odmorila na dva lepa mesta. Najpre u hladovini kod lovačke kuće, a onda i na izdašnom izvoru Tri buke. Sveža voda uvek dobro dođe, naročito ako je dan topao, a na izvoru Tri buke voda nikada ne presušuje. I zaista, tri ogromna stabla bukvi okružuju ovaj izvor, a narod vranjskog kraja bukvu naziva „bukom“ i zato je i izvor nazvan „Tri buke“.
Iznad izvora, staza najpre još uvek zaobilazi vrh Grot, sa južne i istočne njegove strane. Zatim se dolazi u područje, zaravnjeno, koje predstavlja „ničiju zemlju“, koje razdvaja dve vulkanske kupe. Sa ove zaravni prvi put se može ugledati i Oblik. Sledi blago spuštanje u dolinu podno same kupe, a onda i završni uspon na Oblik. Staza je u obliku serpentina, tako se lakše može savladati. Sve do pred sam vrh, staza vodi kroz gustu šumu. Nadomak vrha, nailazi se na proplanke i vidikovce, i pogled se otvara čak do Osogovskih planina, na istoku. Kao na dlanu vidi se Vranjska Banja, a lepo se vide i planine Besna kobila i Vardenik, te varoš Surdulica. U stvari, sa Vardenika i iz Surdulice jasno se vidi Oblik, ne i Grot, zato što kada se gleda sa istoka, kupa Oblika je ta koja „ne dozvoljava“ da se vidi kupa Grota. Sa trase iz Male reke, obratno je, Grot dobrim delom zaklanja pogled ka Obliku.
I, kako je uspon na Grot teži, strmiji, tako je bilo i učesnika koji su odlučili da se u povratku ne penju na Grot, već samo da ga zaobiđu i sačekaju družinu kod lovačke kuće. A do Grota se stiže, polako, sa čestim odmorima. Nema ravnih delova gde se možemo idealno odmoriti. Uspon je neprestan. Opet, za razliku od Oblika, odavde nikakvog pogleda nema. Od ranijih pohoda na Grot znali smo da je sam vrh u gustoj šumi. Nekako, gledajući ispred nas i iznad, videli bi gde je otprilike najviša tačka šume, to je bila orijentacija koliko još dugo valja se penjati strmo do Grota. Najzad, i tom naprezanju došao je kraj i družina je zakoračila i na Grot. Onako u hladovini, usred šume, Grot je doživljen kao još jedan sportski izazov i vulkanska kupa, uprkos nedostatku pogleda.
Silazak sa Grota izveden je zapadnom stranom vulkanske kupe, i to je bio najstrmiji i najzahtevniji deo na celoj trasi.
Trasa, koja je bila ukupno duga 20 kilometara, okončana je u kasno popodne isto onako kako je otpočela u rano jutro – predivnom deonicom kroz Malu reku.
Miroslav Dokman
Foto: Planinarsko društvo “Preslap” Niš
