Ovo je priča o onome što je bilo, što jeste i što će biti. Povezuje je Mićo Mitić, slikar, freskopisac i likovni pedagog iz Caribroda.
Priča počinje davnih sedamdesetih prošlog veka kada je Mićo uradio mural na terasi svoga stana u tadašnjoj ulici Borisa Kidriča, a danas Beogradskoj u Dimitrovgradu.
Bilo je to vreme kada se posle gimazijskih dana tek spremao da krene na neizvestan put profesionalnog, likovnog stvaranja. I krenuo je. U Beograd, ali ne da bi slikao, nego da bi radio i imao od čega da živi.
Tek posle nekoliko godina upisao je Višu školu likovnih umetnosti, koju je završio 1989. godine, no želja da se što više sazna, nauči i uradi, ubrzo ga je odvela na Akademiju Srpske pravoslavne crkve, gde je u klasi profesora Dragomira Jašovića diplomirao fresko-slikarstvo 1998. godine.
To je doba kada se retko vraćao u svoj rodni Dimitrovgrad, tek da obiđe roditelje, a svo svoje vreme posvetio radu i usavršavanju, radeći i živeći u iznajmljenim sobičcima, koji nisu dozvoljavali slikaru da se razmahne.
Zbog toga je „završio“ u Kaluđerici, u ulici koja se recimo zvala Ulica Višanja treća, bez kućnog broja i telefona, ali sa celim potkrovljem u kome je mogao da smesti sav svoj likovni pribor, boje i štafelaje i gde je udaljanost od centra Beograda postala prednost.
Naime, ceo taj prostor i vreme postali su saveznici njegovog rada, istraživanja i ne retko eksperimantisanja, a jedini svedoci Mićinog napredka iz tog perioda, su prijatelji koji su bili spremni na avanturu putovanja sa tri prevoza u vremenu sankcija, kada su autobusi bili prepuni kao „košnice“ i retki, gotovo kao Halejeva kometa.
To su isto tako i momenti, kada se zbog sulude inflacije u tadašnjoj državi, postavljalo pitanje slikati ili jesti. Mi naravno ne znamo šta je i koliko je Mitić jeo, ali svedočanstvo o tome šta je i koliko radio dobili smo koju godinu kasnije na izložbi u Narodnom univerzitetu „Božidar Adžija“ 1997. Prikazani radovi su bili likovno jaki i tehnološki savršeni, urađeni najkvalitenijim bojama kupljenim u „inflacijsko“ vreme, kada su stajale čitavo malo bogatsvo.
Čini se da je to bila „sudbinaska“ izložba Miće Mitića, jer su nakon televizijskog priloga o njoj počela da se ređaju jedna za drugom.
Posebno su upamćene dve. Obe u Beogradu. Na prvoj u holu i foajeima „Muzeja jugoslovenske kinoteke“ Mića Mitić je bio likovna najava svog velikog sugrađanina Zlatana Dudova, filmskog i pozorišnog reditelja, dramaturga i scenariste. Tada je po ideji umetničkog direktora ta ustanove Dinka Tucakvića u okviru manifestacije „Dani Zlatana Dudova“ sav „prazan prostor ustupljen Mići“ i on ga je ispunio replikama i interpretacijama velikih slikara Španije i Holandije 17. veka.
Iako nije imala katalog, o izložbi je ostalo zapisano da su po opštem mišljenju publike: „Zlatan Dudov i Mićo Mitić odlično sarađivali, pošto su i jedan i drugi sa jakom inspiracijom u španskom slikarstvu 17. veka uspeli da „provuku“ svoje zaparavo iste ideje; Mitić da je život težak, a Dudov da život uopšte nije lak.
Druga izložba „pala“ je na dan prestanka NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, 11. juna 1999. godine.
Izložbu je otvorio eminetni likovni kritačar i filmski reditelj Đorđe Kadijević u isto tako u to vreme eminentnoj „Galeriji 73“ na Banovom brdu.
Dok su padale poslednje bombe, Kadijević je govorio o Mitićevom slikarstvu i originalnosti koje je u njemu video. Niko se nije pomerao iako su se detonacije itekako dobro čule, a struja je povremeno nestajala i posle toga palila, pa je ceremonija otvaranja potrajala i na neki čudan i simboličan način označila kraj nečaga što je zlo i najavila nešto što bi trebalo da bude dobro, koje se istini za volju, isto kao i struja na toj izložbi nažalost povremeno pali i povremeno gasi.
I taman kada je moglo da se kaže da je Mići dobro krenulo u Beogradu, on se vratio u rodni Caribrod. Verovatno je želeo da završi svoju priču iz nekadašnje ulice Borisa Kidriča sa svoje terase, ali je produžio dalje u Sofiju na Likovnu akademiju na kojoj je 2003. magistrirao zidno slikarstvo kod profesora Olega Gočeva.
Posle toga je zasnovao porodicu i počeo da se bavi pedagoškim radom u Osnovnoj školi „ Hristo Botev“ u Dimitrovgradu, stupivši u za njega potupuno novu materiju-rad sa mladima i pobuđivanje inetersovanja kod njih za likovnost i likovnu umetnost.
Uporedo s tim tokom letnjih ferija, Mićo Mitić je preduzumao studijska putovanja u Dansku i Švedsku, nastavljajući svoju raniju naviku upoznavanja umetnosti na njenom izvoru, zbog čega je već obišao Italiju, Španiju i Grčku.
Mićo Mitić je izlagao u prostoru amabasade Srbije i Crne Gore u Kopenhagenu i imao je još nekoliko izložbi u Švedskoj i Danskoj.
Nije ostajao dužan ni domaćoj publici, pa je izlagao u Zrenjaninu, Pirotu, Dimitrovgradu i drugim gradovima u Srbiji, a bio je i čest učesnik likovnih kolonija, kako u Srbiji, tako i van nje, među kojima je naravno i ona u Poganovskom manastiru. Takođe je učestvovao u konzervaciji manastira Žiča.
Logično je da se često i rado prihvatao posla oslikavanja crkava, manastira i paraklisa. Tako je živopisao deo oltara u paraklisu Svetog Jovana Preteče u manastiru Sveta Paraskeva u Sofiji, deo manastirčeta iznad Caribroda, poznatog i kao Sveti Dimitar, crkvu Vaznesenje Gospodnje u selu Gradinje, uradio prestone ikone za crkvu sa istovetnim nazivom u selu Smilovci, oslikao seosku crkvu Sveti Pantalejmon u selu Senokos i započeo radove u oltaru caribrodske crkve Roždestvo Bogorodično u Dimitrovgradu.
Mićo Mitić je autor raskošnog senzibileteta i vlada raznorodnim tehnikama i formama, a nije rob nijednog usmerenja, te ga ima od gotovo apstarktnog enforemala, preko porteta, aktova i kompozicija bliskih akademizmu, potom reminiscencija i replika dalekih i velikih autora kasne ranesanse i vremena reformacije, pa do kanonizovanih fresaka i ikona vizantijskog stila. Zbog toga su mu mnoga vrata bila otvorena, te je osim u Srbiji, Danskoj i Švedskoj izlagao i u Crnoj Gori i Bugarskoj.
U njemu će se uvek boriti čovek nesputanosti i autor koga su škola i školavanje priklanjali akedemskoj dispilini, crkvenom kanonu, vizanatijskoj tradiciji i na kraju pedagoškom pristupu odnosno didaktici.
Ali upravo iz tog večitog rata, uvek iskače on i njegov lični pečat, koji ga čini prepoznatljivim ne samo u delima da tako kažemo svetovne umetnosti, nego i na ikonama i freskama, koje se rade po strogim pravilima, a za koje među mnogima, bez greške, možete da se uhvatite, prepoznate ih i kažete to je rad Miće Mitića.
Mića Mitić je od skora u penziji. Dugo nije na adresi nekadašnje ulice Borisa Kidriča. Živi u potpuno drugom delu Dimitrovgrada, gde je uspeo da stvori mesto koje mu daje i prostor i vreme i energiju da živi da bi slikao. To stanje samo ponekad mogu da poremete porodične obaveze koje ne padaju teško. Ostalo je isto, kao pre mnogo godina u Kaluđerici u kući bez kućnog broja. Mića opet živi da bi slikao.
Tako je sad. A u budućnosti? Kaže da ima samo jednu želju! Da potpuno oslika crkvu Roždestva Prersvete Bogorodice u Caribrodu.
Da li će se to dogoditi nije do Miće, to je u vlasti onog koji je iznad nas. Za neke on postoji, za neke druge on je već u želji da se nešto uradi, jer život je u suštini slika koju uglavnom pravimo mi sami.
Internet Portal FAR
Projekat “Pet nijansi beskraja u likovnom stvaralaštvu Bugara u Srbiji” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Ovaj projekat je sufinansiran i od strane Nacionalnog saveta bugarske nacionalne manjine u Srbiji.
