U okviru najnovije epizode obrazovnog serijala za decu “RIZNICE SRBIJE – očima i rečima deteta” namenjenog upoznavanju prirodnog i kulturnog nasleđa Srbije, ispričaćemo vam priču o Domaćem brdskom konju. Ova stara domaća rasa konja najviše se gaji u Jugoistočnoj Srbiji, ali i u drugim delovima zemlje.
Pripitomljavanje konja
Smatra se da su naši preci uspeli da pripitome konje u periodu od pre 4000 do 5000 godina. Bilo je puno pretpostavki o tome gde je tačno čovek uspeo da potčini konje. Dugo se verovalo da se to desilo na prostoru Anadolije, ali razmišljalo se i o Iberijskom poluostrvu, pa i o Sibiru. Međutim, nedavno je grupa naučnika objavila rezultate istraživanja koji su kao mesto pripitomljvavanja konja označili teritoriju Severnog Kavkaza. Sa tog prostora je u sledećih nekoliko vekova usledilo širenje broja pripitomljenih konja duž Azije, ali i Evrope.
Istorijski razvoj brdskih konja
Brdski konj pripada staroj domaćoj rasi. Predpostavlja se da su daleki potomci podvrsta divljih konja tarpana i prževalskog, pri čemu je prvi izumro krajem XIX i početkom XX veka. Istorija domaćeg brdskog konja nalikuje istoriji ljudi i uslovljena je i prostorom na kome su živeli i razvijali se kao rasa. Balkansko poluostrvo je oduvek predstavljalo važnu raskrsnicu puteva gde su vekovima prolazile mnoge vojske i vladali mnogi osvajači. U svim selidbama i vojnim pohodima učestvovali su i konji. Odavde bi osvajači uz teritoriju otimali i konje kao jednu od najdragocenijih životinja u posedu tadašnjih ljudi, ali su isto tako često ostavljali i svoje konje. To se posebno odnosi na period Otomanske imperije za koji se smatra da je omogućio veliki uticaj arapskih konja koje su koristili vojske svih sultana i koji su krojili istoriju Balkana. Sve to je uticalo na promene i razvoj domaćih konja, jer arapski pastuvi su često korišćeni za priplod kako bi naši konji povećali visinu i brzinu.
Opis rase
Domaći brdski konj spada u manje rase konja, u pogledu rasta. Po spoljnim osobinama pripada grupi konja u kojoj su i rase hucul (karpatski konj), karakačanski konj, bosanski brdski konj. Sličnosti među njima su izražene i sve ih odlikuje izuzetna izdržljivost. Brdski konji koristi se i kao tovarna životinja, ali isto tako može da posluži za jahanje i vuču.
Visina grebena ovih životinja je od 130 do 138 cm kod kobila, a kod pastuva visina može biti i 145 cm. Obim njihove cevanice je do 17 cm kod ženki, a do 18 cm kod mužjaka. Kobile mogu biti do 300 kg, a pastuvi i do 380 kg.
Ova plemenita životinja ima izuzetno snažnu građu, čvrste kosti i u poređenju sa drugim rasama konja otpornija je na bolesti i podnosi skromnije uslove držanja. O njegovoj izdržljivosti svedoče brdski konji koji zimu provode izvan štala. Oni, čak i po snegu uspevaju da kopanjem dođu do trave, a u takvim situacijama često u ishrani koriste i grančice kako bi se izborili sa nedostatkom bolje hrane.
Prilagođenost i neprijatelji
Bez sumnje, oni su kao i druge domaće rase navikli na ovdašnje klimatske uslove, ali malo je rasa i vrsta koje mogu čak i bez intervencije čoveka da opstanu u prirodi kao što to mogu konji. Ima slučajeva, poput konja na Suvoj i Staroj planini koji period od maja do oktobra, nekada i kasnije, provedu na pašnjacima i njihovi vlasnici tek pre ili posle prvog snega dođu po njih i vrate ih u podnožje planine, bliže selima. Ali, ima i onih koji su vremenom ili zaboravljeni ili podivljali i nekada i više generacija ostanu sami na planini, čak i zimi. Pokazalo se da je takvim konjima najveći neprijatelj ne sneg, nego ljudi koji ih ubijaju zbog mesa i naravno vukovi. Najveća pretnja za ždrebad su upravo vukovi. Kažu da u današnjim uslovima na planinama tek svako peto ždrebe uspe da preživi i izbegne napade ovih predatora.
Boja brdskih konja
Domaći brdski konji se javljaju u više boja. Najzastupljenija boja dlake je dorata. To je crveno do braon boja tela sa crnom grivom i crnim repom. Ima i onih koji su alati. Njih karakteriše jednobojnost, svetlo ili tamno riđa boja i tela i grive i repa. Može biti i vranac. Oni su potpuno crne boje dlake.
Među domaćim brdskim konjima nije retkost sresti i kulaša. Oni imaju sivu boju dlake, sa crnom grivom, crnim repom i crnom linijom duž leđa. Kulaši nekada mogu imati i poprečne, tzv. zebrine linije na nogama. Boja sivca takođe, nije retkost. Takvi konji se rađaju sa tamnijom bojom dlake, a kako stare tako njihova boja postaje sve stvetlija i svetlija. Mogu se javiti i beline po licu i one su rezultat viševekovnog upliva inostranih rasa.
Upotreba brdskog konja nekada i sada
Iako je malog rasta, domaći brdski konj se koristi za jahanje. U prošlosti je to bilo još izraženije. U planinskim predelima i dalje nije retkost naići na ujahane brdske konje. Oni su vešti i okretni, a njihova snažna kičma i zbijena građa omogućavaju da nose jahača po takvim terenima gde druge, veće rase konja ne bi dugo izdržale.
Nekada su predstavljali osnovno sredstvo prenosa robe. Oni mogu da nose tovar teži od 100 kg i zato su bili nezamenljivi sve do pojave kamiona, automobila i traktora. Za jahanje su se koristila sedla, kakva ko je imao, jahani su čak i bez njih. Za tovar se koristi samar koji je teži od sedla.
Životni vek konja
Konji u proseku žive 25 do 30 godina, ali nije retkost i znatno više od toga.
Mogu li biti opasni
Konj je snažna životinja koja može da povredi. Za odbranu koristi svoje noge i udarce kopitom, ali i ujed. Zato se konju uvek prilazi sa prednje strane i uz prethodno javljanje kako se ne bi uplašio i naše približavanje doživeo kao opasnost.
Osobina konja da munjevito reaguje na iznenadne situacije, pokrete, često može, usled loše procene da se završi povređivanjem ljudi. To je zaostavština predaka konja koji su stalno bili izloženi riziku da budu napadnuti od vukova, medveda i drugih predatora. Zbog toga su morali da imaju brze reflekse.
Reakcija konja se može predvivdeti i na osnovu položaja njegovih ušiju. Ako su povijene unazad to je znak upozorenja i njegove spremnosti da napadne. Ali, konj je pre svega izuzetno inteligentna životinja.
Stepen ugroženosti
Brojnost domaćih brdskih konja je dugo opadala. Danas je ova rasa u uzlaznoj putanji, veličina populacije se postepeno povećava i prešla je prag od hiljadu jedinki. Najviše ih ima u Jugoistočnoj Srbiji, na području Dimitrovgrada, Pirota, Bele Palanke, Bosilegrada, Surdulice, ali i u drugim delovima Srbije poput rezervata Zasavica i dr.
Internet Portal FAR
Projekat “RIZNICE SRBIJE – očima i rečima deteta – obrazovni serijal za decu namenjen upoznavanju prirodnog i kulturnog nasleđa Srbije” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
