Susret sa Ratkom Stavrovim povodom najnovije zbirke „Povodom…“

Rat će možda početi sutra,
možda i neće.
Možda za četiri dana.
Neće ni tada,
Traje on već.

“Svijet me u ovoj 2022. godini podsjeća na napušteno mjesto, od koga su njegovi žitelji okrenuli glavu, sa prezrivim gađenjem. Žitelji bi, sva je prilika, rekli da je svijet to zaslužio. Svijet bi sa svoje strane vjerovatno rekao da su ga takvim napravili upravo oni koji ga se sada odriču. Tekstovi ovdje prikupljeni trebalo bi da nagovještavaju nešto kao moj odnos prema toj situaciji”.

Napisao je, između ostalog, Ratko Stavrov u svom predgovoru najnovije knjige pod nazivom “Povodom…”. Ovu svojevrsnu zbirku pesama u prozi izdala je izdavačka kuća “Punta” iz Niša, autor korica je Ratkov kolega iz dimitrovgradske gimnazije Aca Vasilev, a pogovor je napisala Mila Mladenov, rekašvi da je knjiga namenjena publici koja je u potrazi sa smislom.

A “Povodom…” je bio lep povod da Marija Bošković, učenica drugog razreda gimnazije u Dimitrovgradu napravi intervju sa Ratkom Stavrovim.

Deluje kao da ste knjigu pisali na osnovu nečije priče, a ne vaše. Da li se plašite da napišete šta zapravo osećate?

Čini mi se da sam u romanu „Jutarnje ptice“ u značajnoj meri napisao šta zapravo osećam. Pokazalo se ipak da je sve to suviše lično, da taj roman ne može da bude generacijska priča o kojoj razmišljam, da ne kažem maštam, već nekoliko godina. „Povodom…“ je zbirka nastala, kao što joj naslov kaže, povodom konkretnog događaja, rusko-ukrajinskog rata. Shvatio sam da za moju generaciju, to jest za one koji sada imaju između 55 i 65 godina, taj rat znači prekid svih spona sa našim vremenom. Kad kažem ‘naše vreme’, imam na umu, u osnovi, sam kraj šezdesetih, sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. O tome sam, dakle, i pisao, o tom osećanju cele generacije da je, na neki način, isključena iz vremena, iako bi trebalo da je još uvek rano za to. Ova knjižica, „Povodom…“, definitivno nije samo moja priča, nego i priča moje generacije. Prijatelji mojih godina, koji su pročitali knjižicu, našli su u njoj mnogo toga što prepoznaju kao nešto što im se desilo i dešava i to me raduje. Zapravo, veoma me raduje.

Da li mislite da je moguće ispraviti greške koje su se desile u prošlosti?

Pod uslovom da greške nisu već izazvale neke velike posledice, onda možda i jeste. Sadili ste neku biljku na pogrešan način, dobro, promenićete taj način i greška će, manje-više, biti ispravljena. Niste na vreme primetili da neko do koga vam je stalo ne voli neke vaše navike u odevanju. I to se može ispraviti. A da li je moguće ispraviti posledice koje je izazvalo ignorisanje nečije ljubavi, to već ne znam. Ne verujem da je moguće. A na sasvim drugačijoj skali, da li je moguće ispraviti greške, tačnije zločine, kolonijalizma? Nije, naravno. Još nešto. Čini mi se da nam je, često, mnogo žao zbog želja koje nismo imali hrabrosti da ispunimo onda kada je to trebalo i kada smo za to imali mogućnosti. Ne mislim toliko na neuzvraćenu ljubav, koliko na mnoštvo sitnica, koje su se, ako ništa drugo, mogle pretvoriti u lepe uspomene. „Šta je ostalo, pitam se, od onoga što nam se / Nikad nije desilo…“

Šta je po vama bolje, čekati “pravi trenutak” za iskazivanje emocija ili reći odmah sve što vam je na umu?

Opet zavisi od skale, rekao bih. Na nivou istorijskih događaja, oklevanje da se iznese iskren stav, koji se obično zasniva na emocijama, može imati velike negativne posledice. Takvo je barem moje mišljenje. Kada se radi o pojedincu, čini mi se da ne treba žuriti. Reći sve, ponekad je isto što i uništiti magiju.

Da li se kajete što niste rekli reči koje ste mogli da kažete, a za koje ste sigurni da bi promenile neke stvari?

Lepo i teško pitanje. U najkraćem, da, bilo je prilika kada je trebalo da kažem nešto što nisam rekao, zbog čega mi je sada žao. Nismo zaspali na beharu, nekad davno… Mogu to da zamislim, mogao bih, da umem, i da naslikam taj prizor. Ali reč… Reč, neizrečena, ostaje da boli.

Da li Vam znači mišljenje drugih ljudi?

Kao potvrda, kako da kažem, umetničke vrednosti toga što pišem, više ne. Ali važno mi je da znam kakav uticaj to što radim, pišem ima na ljude koji me okružuju. Kada mi se učinilo da je moje pisanje važno nekim meni veoma dragim osobama, bilo je pomalo zbunjujuće. Nekako mi se učinilo da je to situacija kada treba, sebi, zapravo, postaviti pitanje koje je pre koju deceniju postavio Duško Trifunović: „Da l’ bi i ti u svom srcu plak’o…“

Da li ste odlučili da kroz knjigu iskažete svoje emocije koje niste smeli da pokažete u prošlosti?

Moglo bi se tako reći. Pisanje pomaže da se sretneš sa sobom, da se ne pitaš stalno da li su i koliko oni okolo uvek i za sve krivi. Meni je, u tom smislu, pisanje svakako mnogo značilo. Suočavajući se sa sobom, uspeo sam da u ljudima koji su u mojoj blizini pronađem uistinu mnogo toga što je lepo i dobro. Ali, čitao sam o tome, to se ne dešava često. Mislim da sam imao sreće.

Sjećate li se vi mene?
Znam da tako počinje molba za pomoć u napola
napuštenom gradu baš kao što znamo da te riječi
mogu biti i samo
Radoznalost podstaknuta sujetom.
Pitanje zvuči isto, oba puta.

Biografija
Ratko Stavrov je rođen u Splitu 1963. Stanovao je na raznim mestima. Sa ove tačke gledišta nije baš siguran gde je živeo. Dakle, Split, Smederevo, Sarajevo, Beograd, Dimitrovgrad. Završio je 1987. godine studije srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti. U međuvremenu je ostao bez jezika, koji je sada prinuđen da stalno posuđuje, a književnost koju je učio zove se drugačije. Zaposlen je u Gimnaziji u Dimitrovgradu. Piše prozu i poeziju, koje s vremena na vreme objavljuje. U prethodnih dvadesetak godina izdao je deset knjiga (od kojih su dve zajedničke). Pošto nema strpljenja za pecanje, hobi mu je vođenje radio-emisija. Bavi se fotografijom i popularizacijom književnosti, filma i muzike. Saradnik je portala FAR.

Marija Bošković

Foto: Stefan Pavić