U samo dva dana, priroda je priredila izvanrednu, sjajnu – zbog neprestano sunčanog vremena – dobrodošlicu planinarima sa juga Srbije, na planini Vitoši i planini Rili, u Bugarskoj.
Veliki podvig ostvarilo je Planinarsko društvo “Preslap” na visokogorskoj akciji u Bugarskoj, koju je organizovalo 15 i 16. februara. Dva čarobna zimska dana, okupana suncem, koje se presijavalo na snegom pokrivenim planinskim lepoticama, dva dana obojena u čistu, jasnu plavu boju neba, dva dana koja su protekla u radosti, ushićenju i uzbuđenju južnjačke družine i njenog susreta sa tri vrha Vitoše i vrhom Musala na Rili. Jedna od najlepših planinarskih akcija ikada, na kojoj je Planinarsko društvo “Preslap” po ko zna koji put iskazalo svoju sabornost, svoju ulogu stožera na jugu Srbije u organizaciji velikih planinarskih, sportskih i kulturnih događaja, jačanja dobrosusedskih odnosa, izgradnje nevidljih, a snažnih mostova saradnje u ovom delu Evrope.
Na ovoj akciji učešće je uzelo 22-oje visokogoraca, i onih iskusnih i onih koji su upravo sada napravili prve visokogorske korake, ali korake usmerene ka jasnom cilju.
Prvog dana akcije, izveden je uspon od hiže Aleko, sa visine od 1840 m, do Černog vrha, koji je sa 2290 metara najviši vrh Vitoše, te na obližnje vrhove Goljam Rezen (2277 m) i Malk Rezen (2182 m). Lagani uspon na Vitošu, i noćenje u hiži Aleko, bili su od velike važnosti za dobru aklimatizaciju pred sutrašnji pohod na Musalu, najviši vrh planine Rile, države Bugarske i čitavog Balkanskog poluostrva.
Spektakularnu atmosferu na usponu na Vitošu proizvelo je iznenađenje koje je Planinarsko društvo “Preslap” otkrilo na samom polasku na uspon – kada se u ulozi drugog vodiča, koji je pomagao Miroslavu Dokmanu, pojavio veliki Zoran Pavlović Paća! Desilo se stoga nešto, što će se teško ikada ponoviti, a to je da vodički tim, skupa, ima ubeleženih četredesetak uspešnih uspona na najviše svetske vrhove iz programa “Seven Summits” i “Nine Summits”! S tim, da Miroslav Dokman ima “samo” po jedan od nekih od tih vrhova, a ukupno četiri, a sve ostalo postigao je Paća. Ali, zato je ovaj vodički tandem mogao da se pohvali sa po četrdesetak uspona na Vitošu i Rilu, gde sada Paća ima “samo” po nekoliko njih.
Predivne boje prirode, kontrasti, vesela družina – sve ovo pojačalo je utisak nesvakidašnjeg i spektakularnog uspona na Vitošu. Naravno da je družina, koju slobodno možemo nazvati i “družina snova”, bez ikakvih poteškoća dosegla i Černi vrh, i Goljam Rezen, i Malk Rezen, i da se za pet sati provedenih na Vitoši dovoljno nadisala vazduha na ovoj visini, i uz miran san u hiži, spremno je dočekala sutrašnji dana kada je valjalo krenuti u ostvarenje snova i ispunjenje glavnog cilja ove visokogorske akcije.
A kako se samo tokom celog dana videla Sofija sa Vitoše? Večni grad koji neprestano raste, a nikada ne stari. Nadomak Černog vrha, Sofija se videla u svoj svojoj ogromnoj širini pravcem zapad – istok. Dobro poznate i drage zgrade, beskrajne zelene parkovske površine Zapadnog parka, Borisove gradine i Južnog parka. U gradu se prepoznaje svaka važnija zgrada – a ima li uopšte građevine u Sofiji, a da nije iole značajna za istoriju ovog dela Evrope?
Nema u krugu prečnika 1000 kilometara, opisanog oko vrha Musala, više tačke od Musale. Simbolično, Musalu nazivamo i “krov sveta”. Zato i ne treba dva puta reći da ćemo se penjati na Musalu…
Na usponu na Musalu, drugi vodič, pored Miroslava Dokmana, bio je legendarni Cvetan Cekov. Rila, kao i Vitoša dan ranije, bila je snažno osunčana. Sve vreme, vrh Musala, kao krajnji cilj, video sa staze. Onako oštar, pod snegom, visoko je parao plavo nebo. U zimskim uslovima, uspon na Musalu odvija se tako što se u prvoj etapi, od vrha Jastrebec (2389 m), od zadnje stanice gondole, valja spustiti na oko 2100 metara, skijaškom stazom Markudžik, a onda tek lagano se popeti do hiže Musala, na 2389 m. Odatle, zimska staza vodi pored Musalenskog ezera, kada treba savladati strmu deonicu do visine od 2550 metara i Alekovog ezera, gde se zimska i letnja staza ukrštaju. Sneg pod nogama pršti, škripi, sneg je dovoljno prohodan, a nije težak za hodanje, kada ga valja probijati.
Sada je Alekovo ezero bilo prekriveno snegom, te se poznati prizor – ogledanje vrha Musala u savršeno čistoj vodi Alekovog jezera, što stvara prikaz poput umetničke slike, u kome se gubi razlika između vode i neba – sada nije mogao ocrtati. Naredna etapa vodi laganim usponom do zaslona Ledeno ezero na 2721 m.
Konačno, izuzetno strma, oštra deonica, pravolinijska, za razliku od letnje staze, jeste završni uspon od zaslona. Ova deonica osigurana je čeličnim sajlama, a družina je ovde stavila dereze, za svaki slučaj. Mnogima je ovo bilo i prvo nošenje dereza. Od velike su pomoći dereze na strmim, zaleđenim terenima. Valja i znati pravilno ih nositi i pravilno se kretati sa njima – široko, u stilu „pačijeg hoda“.
Tek, u savršenom skladu, kompaktno, uz najveću koncentraciju, u tišini koja je označavala samo jedno – punu posvećenost, družina je posle više od pet sati uspona od Jastrebeca, zakoračila na Musalu! Sreća, radost i euforija zasluženo su se ispoljili.
Čak trinaestoro iz družine po prvi put, ne samo u zimskim uslovima, već uopšte, izašlo je na vrh Musala. Svi oni su podjednaki heroji. Svi oni zavoleće i visokogorstvo kao granu planinarskog sporta. Već na opasnom silasku sa vrha Musala ka Ledenom ezeru – ma i najmanja trema je otklonjena, i družina se niz stenu spustila kao da je svako u družini to činio bezbroj puta do sada. I tako se rađaju novi visokogorci, podno sunca, a na vrhu Musala.
Miroslav Dokman
Foto: Planinarsko društvo “Preslap” Niš
