Američki saksofonista Marcus Strickland, jedan od predvodnika nove američke jazz generacije, nastupiće na ovogodišnjem Nišvilu sa svojim sastavom Twi-Life 17. avgusta.
Strickland ima nekoliko Grammy nominacija, po anketama kritičara magazine Downbeat ga je priglašavao za najboljeg mladog sopran sakofonistu (2008) i tenor saksofonistu (2010), a po anketi čitalaca magazina „Jazz Times” proglašen je za najboljeg mladog izvođača 2006. godine, a još 2002. godine zauzeo je treće mesto na prestižnom Internacionalnom „Thelonious Monk” konkursu. Postavu njegovog Twi – Life kvarteta čine i Charles Haynes – bubnjevi, Mitch Henry – klavijature i Kyle Miles-bas.
Strickland je rođen na Floridi gde je i odrastao, a kako sam kaže, ključna figura koja je na njega ali na njegovog brata blizanca (takođe poznatog jazz muzičara, bubnjara E.J. Stricklanda) uticala da zarone u jazz bio je njihov otac – advokat koji je iz hobija svirao bubnjeve u jazz sastavima. Prvi uzori na saksofonu su mu bili Joe Hemderson, Wayne Shorter i Whit Sidener čija muzika mu je pomogla da usavrši harmonijsko znanje u kontekstu saksofona. Još kao tinejdžer je transkribovao složena izvođenja velikana kao što su Charlie Parker i John Coltrane, a takođe ističe da je o kulturi i tradiciji sviranja saksofona mnogo naučio i od Brannforda Marsalisa. Godine 1997. dobio je stipendiju za studije na The New School for Social Research u Njujorku, na kojoj je 2002. godine diplomirao jazz izvođenje.
U Njujorku je pokrenuo sastave „Jazz Orchestra Ensemble ” (sa veteranom legenadrne izdavačke kuće „Blue Note” Charlesom Toliverom) i Blakey Ensemble – čiji je suosnivač bio dugogodišnji kontrabasista Johna Coltrane-a – Reggie Workman. Na studijama se sprijateljio sa kolegama Robertom Glasperom i Bilalom … i kako kažu hroničari džeza: novi zvuk je počeo da dobija jasnije obrise. Bilal ga je upoznao sa članovima hip hop grupe Slum Village i reperom i producentom J. Dilom. I dok je prva faza njegove jazz karijere bila obeležena savladavanjem bazičnih džez idioma – posebno be bopa – i to u pratnji trojice bubnjara koji su obeležili različite faze džeza: Roy Haynes (2002 – 2005); Jeff Tain Wats (2004-2013) i Chris Dave (od 2013. do danas).
U nastavku je do izražaja došlo njegovo razmišljanje o muzici na „veoma pomešan način”, što je kod njega bilo prisutno od dečačkih dana. „Oduvek sam slušao i klasičnu hrišćansku muziku, ali i afro američke spirituale. Uvek su tu bili prisutni i afro kubanski ritmovi, južnjački rep, a i otac je stalno puštao različitu muziku: Coltrane, Stevie Wonder, P-Funk”. Markusov konceptualni projekat i istoimeni bend „Twi – Life” svojevrsni je spoj džeza i hip – hopa. Igrajući se značenjem reči sumrak (Twi – Twilight) on naglašava dihotomiju kao i vezu između dana i noći. Strickland kroz ovaj projekat obrazlaže neophodnost umetničkog protezanja van granica kategorija ili žanrova. Njegov muzički video „On my mind” u kojem su učestvovali i Bilal, MC Pharoahe Monch, uz ulične pleasače „Storyboard P” promovisan preko organizacije „Afropunk” koja popularizuje Crnu kulturu i različitost kroz muziku i druge umetnosti – proglašen je za najbolji muzički video na Festivalu nezavisnog filma u Filadelfiji, kao i na Londoskom muzičkom – video festivalu.
Objavio je desetak autorskih albuma, a nastupao je i snimao i sa takvim imenima kao što su: McCoy Tyner, Tom Harrell, Nicholas Payton, Wynton Marsalis, Lincoln Center Jazz Orchestra, Carnegie Hall Big Band, Dave Douglas, Christian McBride, Jose James, Keyon Harrold, Mos Def…. Vreme provodi između Njujorka i Majamija gde predaje na odseku za studijsku muziku na muzičkoj školi Univerziteta Frost u Majamiju.
Izvor: Nišville team
