Смиловци је много старо село. По старо и од името си и од христјанството и од Славјаните који денска у њега живеју. Мођилете по Стубел и Србину бару, које су са поди језерото и таја у Царину, Кацарицу или нади Видрал (зависи кој ђу ко ока), која се још види ни казују да је у деншњо или окол деншњо Смиловци имало живот још у Бронзануту епоху, или с`штевремено ка су Грците водили битку с Троајнците за лепу Јелену, прајена Микена и Тиринт, а Тезеј се једва спасил од Минотауратога у Лавиринтат на Крит.
Ако пак заровимо у њивете у Трап нади Породин, че намеримо каленице које су врснице на теје из Винчу до Белград, Караново до Стару Загору и Сескло у Тесалију у Грцију, до град Волос.
И Римсћијат период неје остал без следи у Смиловско поље. Това је у основуту Турското џаде (Via Besica) и Чербез, утврђење из време ка су Словените и друђи народи вечим пошли к`мто там дека су са.
Ипак ка је настало деншњо Смиловици кока с`с сигурнос још никој не знаје. Онова што сам чул и запомнил је од мајћу ми, даскалицу по географију и историју . Смиловци њу је било диполмсћи на Вишу педагошку у Ниш, ама је после некоме даден и неје врнут, тека да ми је и она распрајала само онова које се сечала. По прикасће на некоји стари Смиловчање, а нарочно деда Леку Бешлијинога селото је основал некој си деда Смилен. Било је некуде до деншањ Породин. Имало је само неколко фамилије. За Шуманови, Чоролејени и Чутини сам сигран да ђи је спомињала. Друђе и ја нес`м запамтил. Ко њу је распрајал деда Лека, селото се мештавало и приодиле су све нове и нове фамилије све док не стигло на деншњото место.
Т`ги напрајили цркву, гробишта и ванули воду за чешму. Манастират (Свети Ћирик) га још неје имало, а црквата била „земљанка“ и на местото дека си је и са, а гробиштата била окол њу. Живејали тешко ама сложно. Ка ђи налету Турците они вану Дрму, Видлич и Пртелашећете пештере, па ка се Турците истутњу они се врну и па почињу да збирају домаз`лк, урутће и заире.
И па њим приодиле нове и нове фамилије и прајиле се нове и нове иже, појате и кошаре. Т`ги од Косово дошла и фамилијата на деда Леку. Дошли с Турците, ко њина в`оражена охрана (Бешлија – наоружани припадник обезбеђења неког турског великаша). Дошли и остали! Дошли и друђи. Куршумлијини од Куршумлију, а преди това стигли с`што од Косово, Кордини негде из деншњу Б`лгарију, Талијанците стигли с Црнов`лнците, Манчините не знам ти одека… И тека фамилија след фамилију, човек след човека и Смиловци на времето имало толко фамилије и иже колко у некоја Височка, па и по малечка Забрдска села, неје имало човека.
Од т`ги је остала и онаја. Еееј Смиловци… или Смиловци бреј… коју ја не могу баш да разберем, понеже за мене има и друга по убава села, ама ако га погледнеш с очи на сељака-тежака може да је и тека. У Смиловсћи атар и убава земља и ливаде до воду и пут и гора и колко-толко подредени сокаци и улице и средокраћ дека минују сви Височање и Забрџање и све ти приодно, блиска и под руку.
Кажу да је на времето Смиловци имало шес кавене и најваспитану стоку. Газдата ка појде на работу, ако се запије не испредза. Говедата га чекају преди кавенуту, ко најверна дружина, или док не излезне, или док не дојде некој ижањ човек да си га потовари и са све говедата и колата закара дом.
Затова Смиловчање окају пијанице. Они па кажу наокани смо… неје тека, ама си сами распрајају ко су Швабете, три брата, три генијалца за науку, пекли рећију. Увечер отиду с кот`л на казаницу да печу, а сабале излазе с празан кот`л.
– А бе толко ли не сака да пушти, питају ђи.
– А добре си пушти!
– Па дека је?
– Ублажи ни се „пустињата“. Испимо ђу, кажу Швабете.
И тека, пијанице не пијанице, ја Смиловачање помним ко много добри и духовити човеци. Това њим признавају и друђи Забрџање. „Од кал да је ама да је Смиловчанин“, кажу. Кажу и “у Смиловци има много пијанице ама будале нема“, а ја од мајтап сакам да минем на три старе и вечим колко- толко познате прикасће.
Првата је за Манчу Неделћовога, кој си је остојал на думуту, веруту и заветат и подарил на Смиловчање манастирчето Свету Петку. Втората је за деда Игу јасновидцатога, кој предвидел кво ни време чека и третата је најмалко позната. Она је за Ћириџијева. Ћириџијев је бил учитељ у Смиловци. Дош`л је негде из Северну Б`лгарију на крајат на по миналијат век. Смиловци и Смиловачање му се толко арексали да си купил имот и почел да се занимава с`с „стопанисване по модерен вид“. Почел и да ђи учи ко се калеми, ко се роје пчеле, ко се заторује њива, с једну думу почел да њим отвара очи и да ђи праји газде. Некоји стварано приванули њиговјат адет. Од Смиловци се је отеглил 1920. но успомената на њега је била до скоро жива.
Убаво ко Ћириџијево, говорили су Смиловчање за добре сработен имот. И ставарно је така и денска скоро век по њега имотат на Ћириџијева је једна од по убаве месности у Смиловско поље.
Точно нади Свету Петку и Дрму, обрасал сас гору јед`н благо закосен вртоп с`с равнину и место дека се још познава њиговијат бунар и дека мој кум Сашко Пилето још немож` да искара воду. Че буде куме, че буде. Дека је текло па че протече, дека је извирало па че извре!
Само нема да засвири Смиловската банда, да се чује крнето на Стоила Изатовскога, флигорната на Колу Каменовога, тупанат на Магу или басат на деда Цветка. Нема ђи ни коледарите ни камиларите. Нема ни да се запуши дим из 200 или повече комина, да се поведе оро на средсело, да се Мила Грофат облече у женсће дреје на Бабин д`н, да се Васа Дуцин укачи па на тракторат, да ми Гаги каже … Еј курвар… да ме ујка Нона пречека у кавенуту, тетин Јова да ми покаже старијат пут за Славињу или деда Вога да ме моли викачком…
– Сине не си продавај станат. Ти си Цариброџанин.
– Не`см деда Воге, продадо га. Са сам Смиловчанин јед`н од педесе, колко су остали од 1.500 преди само педесе године. Ја и Мирко Стојин кој ми је врзал прсат с`с Смиловското минало.
Христос се роди, честит Ви Божич Смиловчање и остали читатеље на Фар!
Слободан Алексич Кьоса
Фото: От албума на Д. Тодоров, П. Виденов, С. Магин и С. Алексич
