Intervju: Jovanka Marović, urednica portala “Glas Šumadije” – Profesionalni novinari nikada nisu bili u težoj poziciji

Na medijskoj sceni u Srbiji nedavno se pojavio novi medij civilnog društva – portal nazvan “Glas Šumadije”.

Urednik portala, Kragujevčanka Jovanka Marović, bivša je direktorka Radio-televizije Kragujevac; po završetku Gimnazije u Kragujevcu (smer Novinarstvo) i Pravnog fakulteta, na poziciji novinara najpre je radila u kragujevačkoj “Svetlosti”, a zatim i u “Nezavisnoj svetlosti”, čiji je bila i urednik, te u Radio Kragujevcu. Takođe, učestvovala je u osnivanju Nezavisnog udruženja novinara Srbije i bila članica Izvršnog odbora NUNS-a u jednom mandatu.

Portal “Glas Šumadije” pokrenula je zajedno sa još dvoje kolega – Nenadom Živadinovićem i Elizabetom Jovanović.

Portal „Glas Šumadije“ odnedavno je počeo sa radom. Kako je i sa kojim idejama i ciljevima došlo do nastanka ovog novog medija civilnog društva?

Kragujevac je jedini grad u Srbiji u kome ni tri godine nakon donošenja novih medijskih zakona nijednom nije raspisan konkurs za sufinansiranje javnog interesa u medijima. Za to vreme grad finansira (samo u 2017. godini sa 155 miliona dinara) Radio-televiziju Kragujevac, koju je kupio Radojica Milosavljević, a čija je privatizacija prošle godine poništena. Najznačajnija medijska kuća u ovom delu Srbije pretvorila se u partijsku televiziju. Druga regionalna televizija, Kanal 9, pod pritiskom dugova program je svela na prepisivanje vesti. Pored par portala i muzičkih radio-stanica, najozbiljniji informativni program u Kragujevcu ima crkveni Radio Zlatousti, zbog lokalne dozvole za emitovanje programa, ograničenog dometa. Većina profesionalnih novinara „proterana“ je iz Kragujevca i radi po Srbiji za privatne produkcije.

Ovaj uvod pravim kako bi se shvatila atmosfera u gradu u kome je, beleži Skerlić, 1905. godine izlazilo 11 glasila.

Dvoje kolega, iskusnih novinara, i ja danima smo razmišljali koji bi bio način da se u Kragujevcu pokrene medij koji bi bio blizak građanima, a nezavisan od političkih i drugih uticaja moći.

Priznajem da smo na umu uvek imali takozvane tradicionalne medije, koji bi bili u privatnom vlasništvu. U razgovoru sa kolegama iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine, i uz njihovu podršku i savete, shvatili smo da je medij civilnog sektora, ili još lepše – lokalne zajednice, što želimo da Glas Šumadije i postane.

Koje su teme kojima se bavite i kojima planirate da se posvetite u budućem radu – o čemu informišete i šta istražujete, šta kritikujete i šta hvalite?

Navešću ponovo dva primera: došlo je do eksplozije u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu. Kragujevčani su se o tome informisali preko društvenih mreža, uz neproverene i uznemirujuće informacije. Slično se dogodilo i kod nedavnog požara u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. Pre su javili beogradski od kragujevačkih medija.

Naša ideja je da građane Šumadije pravovremeno informišemo o događajima, ali i da se kroz istraživačke tekstove bavimo temama koje su od značaja za građane, a koje se, iz raznih, najčešće koruptivnih razloga, skrivaju od javnosti.

Da li ste pri formiranju i koncipiranju portala imali uzore u nekim drugim onlajn medijima u zemlji?

Od portala slične orijentacije „gledali“ smo, pored Internet Portala Far, Južnih vesti i portala Magločistač, koji se bave temama od interesa građana u lokalnoj zajednici, i VOICE, koji je svakako medij koji bi mogao da bude uzor po otvaranju tema od interesa za širu društvenu zajednicu.

Kako portal za sada funkcioniše kada je u pitanju njegovo finansiranje i uređivanje (pogotovo kada znamo da je u pitanju mala redakcija), i kakav je odjek i interesovanje među čitaocima?

Interesovanje čitalaca je i za nas iznenađujuće. Kada je o finansiranju reč, pridružili smo se većini kragujevačkih novinara koji u ovom trenutku – volontiraju.

Što se uređivačke politike tiče, naša mala redakcija zajednički dogovara teme i ravnopravno utiče na donošenje svih odluka.

Kako ocenjujete medijsku scenu u Kragujevcu, ali i u Srbiji uopšte? Sa kakvim se problemima, iz Vašeg iskustva, suočava objektivno informisanje u današnjem društvu i koji su načini da se ti problemi reše?

Mislim da profesionalni novinari (kažem profesionalni, zato što danas u Srbiji imamo medije koji koriste nacionalno dobro – frekvencije za širenje mržnje, netrpeljivosti, neukusa i u propagandne svrhe i ti ljudi, svakako, nisu novinari) nikada nisu bili u težoj poziciji. Od ekonomskih pritisaka (vama su blizu Vranjske) do pretnji, vređanja i ponižavanja novinara.

Samo o meni je privatizovana Radio-televizija Kragujevac, čije su direktorka i urednica bile članice vladajuće Srpske napredne stranke, snimila serijal emisija u kojima je iznela niz neistina, označila me kao, maltene, najvećeg kriminalca u Kragujevcu, a vi protiv toga nemate načina da se borite.

Po čemu se mediji civilnog sektora razlikuju od državnih i privatizovanih? Koje su njihove prednosti, kakve im se odgovornosti, ali i poteškoće nameću, i kakvu budućnost mogu očekivati u Srbiji?

Trebalo bi da se razlikuju po tome što će im građani biti na prvom mestu. A kakva im je budućnost – onakva za koju se, svi zajedno, izborimo.

Kakva je, iz Vašeg iskustva, međusobna saradnja medija civilnog društva na teritoriji zemlje i postoji ili potreba da ta saradnja bude intenzivnija?

Pošto smo mi mlad medij, ne mogu da govorim o saradnji, ali mislim da je dobro krenulo. I naravno da bi morala da bude intenzivnija, jer samo kroz međusobnu podršku možemo da se izborimo sa neskrivenom željom vlasti da ugasi sve drugačije misleće.

D. Jelenkov

Foto: Glas Šumadije

Napisao/la

Dijana Jelenkov rođena je 1988. godine u Pirotu. Osnovnu i srednju školu završila je u Dimitrovgradu, nakon čega nastavlja obrazovanje na Filozofskom fakultetu u Nišu (na osnovnim studijama Srbistike) i Novom Sadu (gde završava master studije na studijskom programu Srpska filologija: srpski jezik i lingvistika). A onda seda u voz i vraća se u Dimitrovgrad. Kako je uvek bila od one dece koja više vole da ispod drveta čitaju knjigu nego da igraju žmurke, odmalena se interesuje za književnost i jezik, i naročito za dijalekat svog kraja. Leksika govora Dimitrovgrada bila je i predmet njenog master rada – rečnika sa preko 2000 reči koje su u upotrebi u ovom lokalnom govoru. U slobodno vreme bavi se pisanjem (uglavnom proze, i povremeno poezije), i prevođenjem književnih tekstova sa bugarskog jezika na srpski (a kada joj dođe, i obrnuto). Nekada davno, radove iz oblasti dečjeg stvaralaštva objavljivala je u zborniku „Radovićev venac“, pesničkoj zbirci „Razigrani snovi“ i dečjem časopisu „Drugarče“. U novije vreme, neki od njenih tekstova pojavili su se u časopisu „Nedogledi“ Filozofskog fakulteta u Nišu, te u književnim časopisima „Trag“ i „Majdan“. 2015. i prva polovina 2016. godine bile su plodne za bujanje književničke sujete – donele su joj drugu nagradu na konkursu „Vojislav Despotov“ u Novom Sadu, treću na konkursu za satiričnu priču u okviru Nušićijade u Ivanjici, kao i mesto među tri nagrađene priče na konkursu magazina Crna ovca (blacksheep.rs); svojim pisanijima zauzela je prostor i u zborniku „Crte i reze 6“ (zbirci najboljih radova sa konkursa „Andra Gavrilović“ u Svilajncu), kao i u poetskom zborniku „Sinđelićeve čegarske vatre 26“ književnog udruženja Glas korena iz Niša. Njene kratke priče našle su se među izdvojenima i na naredna dva konkursa Crne ovce. Zajedno sa kolegom Ratkom Stavrovim i gospođicom Dorotejom Todorov objavila je prozno-poetsku zbirku "Dodir". Nije odolela ni iskušenju da se oproba kao novinar – na poziciji prevodioca i autora sarađivala je sa onlajn časopisom EMG magazin, a povremeno objavljuje tekstove i na portalu blacksheep.rs.

Bez komentara

Ostavi komentar