U Nišu je voz menjao lokomotivu i vozno osoblje i uzimao usmerenje jugoistok, a tu me čekao drug sa flašom, kako reče, k`o zmija ladnim „Knjazom“ i ogromnom crnom kesom nečega.
– Smokve iz moju avliju u Durlan, reče.
– Mnogo, rekoh.
– Mnogo kad biju, reče.
Smokve i lagana vožnja na trasi “Orijent ekspresa”
Kako su stalno govorili da će voz zbog kašnjenja smanjiti pauzu, ja sam se pre vremena popeo u vagon i nisam uspeo da se ispričam sa drugom koliko sam hteo.
Ispade „patka“, jer je stajao i duže nego što je trebalo, ali mi svoju priču nastavismo dovikivanjem. U to je voz krenuo kroz „bajkovite predele grada Niša“, koji su se sastojali od ograda i zečelja ekonomskih zgrada sakrivenih mestimično i dvometarskom aronijom kod „Pirotske rampe“. Posle nje sam odlučio da ceo voz počastim „patrovačama sa Durlana“.
Smokve su bile toliko slatke i zrele da su se već na dodir raspadale i lepile za ruke, ali me niko nije odbio i svi su govorili preslatko, što na onoj vrućini verovatno i nije bio neki kompliment.
I kako ih je zaista bilo mnogo, za mene i moje prijatelje iz Slovenije ostalo je najmanje tri kila. Nego i njima su bile preslatke, pa navalih na bračni par iz Velikog Bonjinca da i oni nešto ponesu na „Banicijadu“ u Belu Palanku.
U to ponovo.
– Karte na pregled !
– Kolko če zakasnimo, pitah ležerno na domicilnom jeziku.
– Ja li sam bog da znam, reče. Uživaj, lagana vožnja, skroz otvori prozori pa kad stignemo – stignemo, reče mi kondukter.
Onda sam zapeo da menjam „Knjaz“ za „Radensku“, što moji prijtelji uslišiše i ponudiše mi dve, čak tri „ Radenske“ za jedan „Knjaz“.
A rekoh, ne može tri, nego jednu ćemo da pijemo, a drugu ćete da stavite u led do Dimitrovgrada. I tako i bi.
Onda se u Beloj Panaci oprostismo od ljudi iz Velikog Bonjinca za „Banicijadu“, kad mi opet zazvoni telefon i javiše mi se ovi iz „odbora za doček“ da će možda malo da kasne. Uspeo sam da im kažem za problem sa šljivom i prolazom za nuždu, na šta je usledio samouvereno – Nema problema!
Uprkos zaista laganoj vožnji, učinilo mi se da smo dosta brzo stigli do Pirot, ili Pirota, koga najavljuje ogromna i nova hala „Tigar Tajersa“, koju gle čuda kao da niko nije otvorio, kad je nije otvorio naš predsednik. Onda smo kratko stajali u Pirot(u) i krenuli zapanjujuće brzo ka „mom voljenom gradu“, pre deceniju renoviranom prugom.
Zbog te neočekivane brzine i blizine „mog voljenog grada“, u pakovanju, a i da i da nešto ne zaboravim, pomagali su mi svi Janezi i sve Diklice. Stigao sam tačno u 18 i 22. Toliko je pokazivao telefon, toliko veliki stanični sat, toliko i „Nivada“, koju su mi poklonili na odlasku iz stare redakcije, valjda zato što su me se ratosiljali.
Koliko sam vremena putovao mrzelo me da računam, jer je vrućina u „mom voljenom gradu“ bila neizdrživa. Vukući torbu, gitaru i ručni prtljag kroz ne baš malu stanicu, pomislih da nije lepo umreti u ovakvoj rupi okruženoj užaranim brdima. Onda sedoh na stanične stepenice, gde sam morao da sačekam društvo koje će me prebaciti do sela.
Od te nevesele misli otrgla su me sećanja. Ona prva iz najranijeg detinjstva, sa pogledom na blještave prozore „vagona-li“ i njihove livrejisane domaćine sa visokim i pozlaćenim francuskim kapama „ Simplon-Orijent ekspresa“. Zatim sećanja na moj prvi odlazak na more sa ocem i majkom u Crikvenicu i Kraljevicu i puta do Ljubljane istim tim najčuvenijim vozom na svetu, pa onda mojih prvih odlazaka u Trst i Veneciju po farmerke „brut“, „pino silvestre“ i „bruks“ cipele.
Zatim sam se setio svojih studentskih dana i odlazaka i povrataka u Beograd. Putovanja koja su uglavnom proticala ili u vagon-restoranu uz „Nikšićko“ ili „kod Bugarina“ u kušet kolima uz „Redenberger“, „Plzen“, a ako je to situacija zahtevala i konjak „Sunčev breg“, koji se pak u bugarskoj igri reči pretvarao u „sunčanicu“ i isto tako u stvarnosti nemilosrdno obarao s nogu, kao i ona.
Znam da su bila najmanje tri takva voza. „Panonija“, koji je bio najjeftiniji, „Marmara“, koji je uvek bio pun Turaka i do 1977. „Simplon“, koji je bio najnalicakaniji, ali ujedeno i najneudobniji, jer je piće u njemu bilo najskuplje. Kada je ukinut istočni Nemci su uveli „Mitropu“, kao njihov, a svojevremeno i Hitlerov odgovor „Orijent ekspresu“. Postojao je još jedan „Istanbul ekspres“, a sada samo jedan sa dva vagona, čije ime ako uopšte postoji nisam znao.
Da se razumemo i ondašnji vozovi su na ovdašnjoj „balkanskoj uzbrdici“ kasnili. No uprkos svemu, i za to vreme uobičajenim „ ukršetenjima“ na tada opterećenoj pruzi, do Beograda su putovali šest i po, najviše sedam sati.
Četiri decenije posle uspeli smo da taj interval povećamo za još tri sata, što je sigurno rekord samo se niko od „aktuelnih“ nije setio da ga pomene. Pomislih i na to da se negde u nekoj drugoj zemlji ljudi sve više voze vozovima, jer su najjeftiniji i najpouzdaniji, a mi ovde „vatrenim kočijama“, koje kad stignu-stignu.
I baš tada je stigao kamionet s kojim ću do sela. U njemu su bili moj prijatelj, mali, mlad i kao čigra brz snimatelj portala „Far“ i meni nepoznata osoba, koja me oslovi sa Hello!
– Englez, rekoh mom prijatelju.
– Ne. Amerikanac iz Vermont, reče.
– Pa kvo pravi u Caribrod?
– Proučava domoroci, reče.
I tako u takvoj priči uz stajanje u čaršiji za lubenicu, četkicu za brijanje i klaker stigosmo u selo i pred kuću mojih predaka, gde je „Amerikanac”, koji proučava domoroce“, uzeo motornu testeru i za tili čas sasekao i otpalu granu i ostatak prastare šljive pred kapijom.
Posle toga sam bio ostavljen samom sebi, zvezdanom nebu nada mnom i moralnim zakonima u sebi. Baš kao kod Kanta.
I ovde na visini od skoro sedamsto metara nad morem, večernje hladovine nije bilo. Zato sam stao pod česmu u dvorištu i pustio da voda spere utiske s puta i prljavštinu s mene. Za onu u meni, ako je ima, pobrinućemo se ja i Kant. Ujutru, kad se probudimo.
Te i dve naredne noći nisam zatvarao prozore. Prijala mi je čak i mukla i s vremenom teška tišina gotovo pustog sela oko mene.
Povratak ili mož` da bidne ne mora da znači
Bio je 20. avgust i vrućina nije prestajala od ranog jutra. Po mene su došli oko 9 isti oni koji su me dovezli. Doduše nije bilo čigrastog snimatelja, al` „Amerikanac, koji je proučavao domoroce“ je bio tu. Voz je trebalo da krene u 10 i 20, pa ću imati vremena da odem na burek, kupim tulumbe, urmašice i bozu za Beograd, i ujedno svratim u redakciju FAR-a.
Tako je i bilo, sem što su oko deset na talefonski poziv sa stanice odgovorili, da je voz za Beograd iz tehičkih razloga još uvek na teritoriji Bugarske i da zovem za pola sata. Posle pola sata su opet rekli da je tehnički kvar u Bugarskoj i da zovem za jedan sat. Posle su pak rekli da je u pitanju veći tehnički kvar, da je voz još u Bugarskoj i da ne mogu da mi kažu ni kada će stići, ni kada će poći.
Iz redakcije je počelo zezanje i na moj i na račun voza. Morao sam na autobus, ali iz „mog voljenog grada“ po podne nema direktnog polaska za Beograd, iako na sajtu BAS-a i u redovima vožnje drugačije piše.
Onda su iz redakcije rekli. Nema problema, prebacićemo te do Pirot(a) i ja sam rezervisao kartu u autobusu za Suboticu. Košatala je u jednom smeru do Beograda, skoro 20 evra. U dinarima naravno.
Međutim, da nije tako bilo nikad ne bih saznao razloge kašnjenja voza od 580 minuta, kako se pokazalo posle.
Naime, do Pirot(a) se mora ili iznad železničke stanice, takozvanim starim auto-putem ili pored-glavnom caribrodskom ulicom. Odlučili smo se za gornji put, sa koga su se lepo videli koloseci zakrčeni cisternama. Ispred dve od njih bila su dvoja ili troja vatrogasna kola.
Na taj način smo doznali da tehnički kvar nije u Bugarskoj, kako su nas sa stanice lagali, nego kod nas i da iz cisterni curi zemni gas. Srećom bez posledica.
Tako to sve češće biva na pruzi bez voznog reda, protiv koje se urotile i prioriteti i investiticije i navike i ljudi, koji su je zbog bržeg putovanja opredelili za automobile i autobuse.
Srećom pa smo na vreme stigli u Pirot, jer autobus za Suboticu nije kasnio, ali u autobusu se obično ne razgovara, pa sam prvo malo gledao kroz prozor po Koridoru 10, istočni krak, čije otvaranje već par godina samo što nije, onda sam probao da čitam jednu od knjiga ali nije išlo, a onda sam pokušo da se uključim na besplatni internet i nisam uspeo.
Tada sam, a šta bi drugo potonuo u dosadu, od čijeg su me razornog dejstva i spavanja, spasavali jedino naleti utisaka iz zemlje iz koje sam se upravo vraćao.
Ta zemlja nije možda zapravo baš ni zemlja i nema zapravo baš ni ime, pa se neće naljutiti i ako je nazovemo Šoplend, Čobanija, planina Balkan ili Stara planina.
Toliko je bez ljudi da tamo nema ni ko da se ljuti, i toliko je drugačija od onoga što nam je svakodnevno okruženje, da ako ne može da se nazove zemljom, onda sigurno može svetom. Paralelnim i u svakom pogledu drugačijim.
U njemu u selu sa dva stanovnika još postoji kontejner, u nekom drugom tek sa malo više ljudi i telefonska govornica koja radi i sa koje niko ne telefonira. U taj i takav svet ili zemlju autobusi i lekari retko dolaze, pa su i grobari deficitarna struka.
A upravo takva zemlja ili svet je nekada bio domovina najboljeg kačkavalja, sira, meda, najslađeg mleka, kavala i duduka, najlepših ćilimova i kuća i krajolika koje kao da su braća Grim izmaštali. On i sada na nakim mestima toliko miriše na samoniklu lavandu ili smilje, kao da ste u čulnoj zabludi.
Deo toga je i moj prtljag u glavi koji nosim za Beograd, s kojim ću uskoro morati da se sudarim i koji mi sa svojim poklonima kao od harpija, liči na isto tako paralelan, ali samoizmešten svet.
Treba izdržati vrućinu, neredovan prevoz i gužve a ne usklinuti glasno pred lepotama, Fontane koja peva, Beograda na vodi, Cvetnog trga, a uskoro i Trga Republike.
P.S. Autobus je u Beograd stigao na vreme.
Slobodan Aleksić
Foto: Slobodan Aleksić
Slobodan | September 4, 2019
|
Pozdrav za far iz toronta.