a

Puževim korakom kroz Srbiju na pruzi bez voznog reda – I deo

Bio je 9. avgust, prvi dan „Nišvila“ i dan uoči „Guče“ i „Banicijade“ u Beloj Palanci. Temperatura još nije premašivala ni 33, a ja sam krenuo u rodni i voljeni Dimitrovgrad.

Voz je krenuo tačno na vreme u 9:12 sa Topčidera, odakle su nekada polazili i dolazili samo kraljevi, „Plavi voz“ i drug Tito. Razlog takvoj ekstravaganciji je što Beograd zbog „Beograda na vodi“, već skoro dve godine nema železničku stanicu.

Tako su „međunarodni polasci“ premešteni na neverovatno malu, romantičnu i lepo sređenu stanicu, smeštenu između Košutnjaka i Topčiderskog brda, gde sam od ljubazne kasirke kupio povratnu kartu za samo nešto više od 15 evra. U dinarima naravno. Kako sam sa Voždovca stigao do Topčidera, neću da vam pričam, al` lako nije bilo.

Tog jutra tu su bila dva „međunarodna polaska“ – jedan za Bar i drugi za Sofiju. Ja sam do željenog „međunarodnog polaska“ za Sofiju morao preko dugog “međunarodog polaska“ za Bar, sa sve stvarima i preko vagona i dva perona, koji nisu pradviđeni za putnike s prtljagom.

Voz za Sofiju sastojao se od dva „inter-siti“ vagona. Jednog našeg, na kojem još nisu promenjeni italijanski natpisi i jednog bugarskog, koji je verovatno isto tako stigao sa „trulog“ Zapada, ali su ga Bugari korektno prefarbali i ispisali „uputstva za upotrebu“ na engleskom, turskom, bugarskom pa i na srpskom jeziku.

This image has an empty alt attribute; its file name is 422-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 423-1024x683.jpg

Vagoni su bili, što bi rek`o Gogolj u „Čičikovljevim avanturama“, ni puni ni prazni, ni prljavi ni čisti, ni mali ni veliki, ni preudobni ni neudobni, nego taman toliko obični kakvi i trebaju da budu za „avanturu“ do Dimitrovgrada.

Meni je zapao bugarski vagon i mesto do prozora, sa prtljažnikom u koji je bez problema stala ogromna torba i gitara u koferu, koju sam poneo malo da prekratim vreme, a malo da se pravim važan, kao uostalom i tri ogromne knjige u preteškom ruksaku do sebe, od kojih, pogađate ni jednu nisam pročitao.

Ali da ne zaboravim u tom ručnom prtljagu imao sam i dva sendviča iz pekare, jednu propisno spakovanu lenju pitu, neseser sa pribrom za brijanje i higijenu, fiksator i tablete za pranje proteza marke „korega“.

Imao sam čak i dve kruške u kesi koje su se već zgnječile, pribor za pisanje, brdo hemijskih olovaka i upaljača (ne zna se ni zašto ni odkud), duvan, mašinicu i filtere za motanje, lekove – „kafetin“, čija se kutija raspala, dve kesice „ferveksa“ i isto toliko kesica antidijaretedskog proizvoda „smekta“, foto aparat „idiot“, dva punjača i pakovanje „durasel“ baterija.

Naravno, tu je bila jedna velika flaša skoro do zaleđivanja ohlađene „ flaširane vode“, i dve male, jedna crvena i kako se ispostavilo sa ukusom maline i jedna žuta, za koju nisam uspeo da odredim kavog je ukusa. Bila je tu i ogromna rolna toalet papira i pakovanje maramica, koje je puklo.

Nekakva nelagoda ili sila mi je naložila da čim sam seo odmah počnem da „ronjam“ po ruksaku, tražeći ključ od kuće u selu kod Dimitrovgrada, gde sam se zaputio, pošto sam seljak iako to ne želim da priznam.

Tako se zbog te neobjašnjive sile za par sekundi sav sadržaj našao na sedištu. Ispostavilo se da sam zaboravio ne samo ključ, nego i četkicu za brijanje i vlažne maramice, ali sam zato našao „davno izgubljeni fleš“ i futrolu od ženinih naočara.

I tu sam se „ispametio“. Ako sam zaboravio i telefon gotov sam, pomislih. Da maler bude veći u pravom „kopanju“ po džepovima farmerki i ogromne sinovljeve košulje, koja je sad moja i koja je na jutaranjoj jari odavala utisak kao da je od vatrostalnog materijala, nisam uspeo da pronađem ni telefon, ni novčanik.

U drugom pokušaju odmah sam pomislio – Možeš ti to, jednom se živi i umire jednom ne boj se! Brojao sam do 10. I u novoj pretrazi u koju sam uključio i unutrašnjost „šešira poludendi – polustetson od Kineza“ pronašao i telefon i novčanik i vlažne maramice, ali i dvesta grama ratluka od ruža za koji sam zaboravo da sam ga poneo. Pronašao sam čak i deviznu knjižicu na kojoj sam 2010. imao dosta para, a sad bi je trabalo ugasiti. No, ključeva i četkice za brijanje nije bilo.

Opsovao sam u sebi i polako i smireno, koliko sam bio u stanju, vratio šešir na glavu i što sporije i pažljivije sadržaj u ruksak. Iz tog posla prenulo me – Karte na pregled molim!

This image has an empty alt attribute; its file name is 424-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 425-1024x683.jpg

Među “Englezima”

Bio je to krupan, prilično mlad i nasmejan kondukter, koga sam odmah pitao jel` zabranjeno pušenje.
– Jeste reče, ako Vas ja ne vidim.
– Znači u WC-u
– Znači ispred WC-a, između vagona.
– A ako ja tebe tamo vidim?
– Ne sekirajte se. Tamo ja Vas neću ni videti, ni primetiti, reče.

Posle sam prvo okrenuo telefon komšije u selu koji je imao rezervni ključ i koji je već bio u kući i ostavio je otvorenu da se luftira, ali mi usput reče da nije stigao da okosi dvorište i prolaz do čučavca, kao i da je nedavni vetar oborio staru i veliku šljivu pred samom kapijom. Zatim sam pozvao meni važne ljude iz „odbora za doček“, koji će me sačekati na stanici u Dimitrovgradu i odvesti do sela, a kako se posle ispostavilo i okositi prolaz za nuždu i saseći i raskrčiti palu šljivu.

Posle toga sam bio gladan i pojeo sam prvi sendvič, pa sam probao da pojedem i jednu krušku, ali su obe bile toliko zgnječene da me je bilo sramota da ih jedem prstima, pa sam morao da ih bacim.

Tek onda sam dobro osmotrio vagon i zaključio da, što bi rek`o Gogolj da nije ni pun ni prazan, nego ili polupun ili poluprazan, što je pak samo zavisilo jedino od raspoloženja i katernog tipa posmatrača.

Nego druga stvar me je zbunila. Većina putnika je bila jako mlada, svi su imali rančeve, svi bili potpuno letnje obučeni i kako sam polako uspevao da shvatim svi govorili engleski, kojim se što zbog naznanja, što zbog „beogradskog akcenta“ nerado i slabo služim. Pomislih ništa od priče sa ovima što su pošli na „Nišvil“.

Pokazaće se da nisam u pravu, jer su krenuli na neki „metal“ festival u Varnu.Većina ih je bila iz Beograda i Bačke Palanke, a govorili su engleski zbog Mađara koji su bili deo ekipe.

Zato sam otišao da pušim na mesto, gde me kondukter „neće videti“. Tu je već bio jedan par mojih godina, obučenih do grla kao i ja, koje sam pitao – Dokle?
– Do Bele Palanke, na „Banicijadu“.
– A Vi?
– Skoro do Sofije, rekoh.
– Ja sam iz tih krajeva, iz Velikog Bonjinca kod Niša, reče čovek.
Na to „kod Niša“ počeh da se smejem i rekoh – Kod Babušnice valjda?
– Da kod Babušnice, al` za Babušnicu niko nije čuo!
– A za Bonjince jeste, rekoh, na šta čovek poče da se smeje, a onda se i žena pridruži i u daljoj priči konstatovasmo da imamo zajedničke poznanike iz nakadašnjih caribrodskih grupa koje su svirale i u njihovom, nekad velikom i lepom selu.

Kako je vrućina bivala sve veća moje dalje putovanje se sve više svodilo na šetnju od mesta za pušenje do mesta za sedenje, u ispijanju ogromnih količina vode i pušenju isto tako nenormalne količine cigareta, napravljenih od baš „oštrog“ duvana.

Skrasio sam tek pred Lapovom, pokušavajući da uhvatim dah na „prirodnoj klimi“ od otvorenih prozora i gledajući kroz zavese koje su landarale u izgorelo i žuto Pomoravlje, garnirano oronulim fasadama i odbačenim i zarđalim vagonima po sporednim kolosecima potonulima u korov.

This image has an empty alt attribute; its file name is 426-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 427-1024x683.jpg

Do Jagodine, za koju njen gradonačelnik često tvrdi da je „najbolji grad na svetu“ već smo napravili skoro sat i po zakašnjenja, a posiveli silos i fasade začelja „ higijenskih čučavaca“ i ekomskih zgrada utopljenih u visoku travu teško da su bili u saglasju sa njenom dobrotom, u koju ne sumnjam, ili što je verovatnije lepotom, na koju je gradonačelnik mislio kad je izgovarao slavopojke o njoj.

Tu se popela grupa putnika, a tu mi je zazvonio i telefon i javio mi se prijatelj iz Niša, koji je pitao kad stižem, koliko kasnim i šta mi treba, jer će me sačekati na stanici da se na kratko vidimo.

– Vodeee, rekoh, jer ono sa malinom sam već popio, ono u žutoj flaši je već imalo temperaturu i ukus zagorelog jajeta na oko, a ono u velikoj flaši, sem što je bilo pri kraju, pokazivalo je i ozbiljne znakova bljutavosti i zagrejanosti.

Odlučio sam da jedem lenju pitu, ne vodeći računa o žeđi koja će uslediti i rezultirati ispijanjem onog žutog sa ukusom prženog jajeta i nečega što podseća na pomorandžu. Od njega sam bio još više žedan, kada me jedan mladić prolazeći kroz vagon upitao pokazujući na gitaru.

– You’re a guitar player?

To je na engleskom, vi ste gitarista, i ja mu isto tako na čistom engeskom uzvratih Yes. Da se nisam bojao svog lošeg akcenta, rekao bi mu da me slobodno može zvati Hey Joe ili Hey Jud, ili tako nešto kad već ne mora Klepton.

Onda me je na opet engleskom pitao jel` može da proba gitaru i da li hoću da sviramo zajedno, jer i on ima gitaru u susednom, srpskom vagonu.

Opet sam na čistom engleskom odgovorio oh yes, a momak je bez reči skinuo pretešku torbu, prepasao preko sebe moj ručni prtljag, a mene koliko sam razumeo rekao, vi samo ponesite gitaru.

Tako smo prešli u susedni srpski vagon, sa italijanskim natpisima. Tu nas je čekala grupa nasmejanih mladića i devojaka i preko puta njih i moji raniji sagovornici iz Velikog Bonjinca.

This image has an empty alt attribute; its file name is 428-1024x683.jpg

Momak je opet pitao da li sme, i ja sam opet na engleskom rekao OK, on otvorio kofer i odsvirao prvo „Blackbird“, pa „Laylu“, pa „Engelsmana“, pa još nešto od Stinga, a ja sam polako bledeo, hladio se na plus 40 i tonuo u patos vagona, od sramote „sučim ću mu na megdan izaći“.

Odlučio sam se za „House in rising sun“, ali da nije bilo čoveka iz Velikog Bonjinca koji je viknuo – Bravo zemo, bez starca nema udarca, verovarno bi zbog svog umeća sviranje putovanje završio pod točkovima voza, negde na deonici Đunis – Donja Toponica.

Još jedna okolnost me je spasla od neslavnog kraja. Primeto sam da iz „portabla“ vade hladnu „Radensku“ i poslednjim „atomima“ svog znanja engleskog pitao odakle im.

-Iz Novog Mesta iz Slovenije, reče mi opet na engleskom jedna devojka.
Ja sam onda skoro uskliknuo – Janezi! Diklice! (srdačno oslovljavanje Slovenaca i Slovenki u bivšoj SFRJ) ali me niko ništa nije razumeo sve dok jedna druga devojka nije rekla.

– Nismo morali na engleskom, da smo znali da ste iz Srbije.
Mene je od onog nismo morali na engleskom pođe neka milina i ponos koja me je držao sve do Niša.

This image has an empty alt attribute; its file name is 429-1024x683.jpg

Potom smo prešli na srpski, zapravo hrvatski koji su svi znali, pa sam sam saznao da su maturanti iz Novog Mesta i da su odlučili da pre odlaska na studije koji će ih razdvojiti, možda poslednji put zajedno otputuju na more. U Bugarsku. Gitarista je bio đak generacije koji će upisati ili fiziku ili medicinu, a parelno sa gimnazijom, završio je muzičku školu, kao i dve od devojaka koje su pevale kao anđeli. U takvoj atmosferi stigao je i Niš sa zakašnjem od skoro dva sata.

Nastaviće se…

Slobodan Aleksić

Foto: Slobodan Aleksic

Napisao/la

Iako rođen u Pirotu 1955. godine, svojim rodnim mestom smatra Dimitrovgrad (Caribrod), gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu i gimaziju. Filozofski fakultet diplomirao u Beogradu. U novinarstvu od novembra 1982. godine, najpre u Beogradu 202, zatim u Radio Boru, pa na kratko u Studiju B, da bi od avgusta 1984. godine poceo da radi u Beogradskoj hronici, kasnijem Beogradskom TV programu. Od leta 1987. u Radio Jugoslaviji, a u Televiziju Beograd vraća se decembra 1995. Trenutno radi kao novinar na sajtu RTS-a. Osim na radiju i televiziji, sarađivao i u novinama, nedeljnicima i periodičnicima: “Danas”, “Vreme”, “Republika” na srpskom i “Balkanite”, “Bratstvo” i “Most” na bugarskom jeziku. Radio i na filmu i oko filma i bio jedan od pokretača i mentora radionice antropološkog dokumentarnog filma “Pametnik”, koja se održala na Staroj planini 2008. i 2009. i u Kanjiži 2010. godine. Priredio 2003. godine knjigu “Beskompromisni Dudov” u izdanju Doma kulture “Studentski grad”, koja govori o životnom putu i filmskoj poetici Zlatana Dudova, velikana sedme umetnosti.

Bez komentara

Ostavi komentar