Gubimo li dokaz ili smisao?

   Ovo je svedočanstvo o našim prilikama i o nama i o zanemoćalim vlasnicima starih kuća, koji zbog permanentne egsistencijalne bitke ne mogu da urade ništa za njih i o opštinama koje nemaju pravo u zakonu da ih otkupe i održavaju, bez obzira na njihovu estetsku, kulturnu ili dokumentarnu vrednost. Ovo je svedodačanstvo i o trenutku države u kojoj se za kulturu izdvaja samo nešto iznad jedan odsto nacionalnog dohodka i o vremenu koje potire prave vrednosti i o momentu koji misli da će opravdati svoju savest i nečinjenje ako nešto po nekome nazove i o doskorašnjim vremenima koja nisu imala vremena da zbog prečih posla i političkog oportuniteta urade bilo šta sa ovakvim kućama i  o „nemaru našem nasušnom“, zbog koga  ćemo izgubiti i poslednji dokaz da je nešto i neko na nekom mestu stvarno postojao i bio.

   Ovo je zaista i hronološki i etički tako daleko od Čerčilove maksime, da ako nema kulture onda nema ni šta da se brani i poštuje i tako blizu ovovremenskoj izreci, da ko hoće on i nađe rešenje, a ko neće – nađe opravdanje, od koje ne aboliram ni sebe!

   Ovo je kuća ili ostaci kuće u kojoj je rođen najpoznatiji Caribrođanjin – Zlatan Dudov. Filmski i pozorišni reditelj i dramaturg, koji je u prvom veku filma bio 19.  po značaju i tragu, koji  je ostavio u svetskoj kinematografiji.  Slobodno ću reći.  Sva Caribrodska kultura i tradicija do koje Caribrođani kao bajagi  “jako drže” i ponose se, bez njega neće zavređivati da stane ni u par kadrova špice njegovog filma “Prazni stomaci” ili ni na pola stranice dijalog liste, drugog njegovog filma “Hleb naš nasušni”.

   Ili drugačije kazano. Dudov je svoje mesto u istoriji obezbedio, a u odnosu prema njemu svoje mesto trebamo da obezbedimo mi, jer se na ovom svetu ništa ne može sakriti, čak i kad prođe puno vremena.

   Ako dozvolimo da se kuća Zlatana Dudova potpuno sruši, samo ćemo privremeno skloniti naš odnos prema sebi, vrednostima i vremenu u kojem živimo. Neke daleke, buduće genaracije koje budu istraživale prošlost Caribroda, preko stratigrafije ili nauke o slojevima i naslojavanju u kulturnoj  arheologiji, napisaće gotovo istovetnu priču ovoj, i znaće i ono što sada pokušavamo da sakrijemo i od sebe samih. Da nismo hteli da uradimo ono što smo mogli, ali na sreću još uvek možemo.

 

   Ovo sigurno znam, jer sam po “osnovnom” obrazovanju dilplomirani arheolog.

Slobodan Aleksić Ćosa

Foto: Slaviša Milanov