Priča o braći Caribrodski

Dimitrovgrad kao da se boji svojih uspešnih ljudi. Njih gotovo da nema u zvaničnim nazivima ili u imenima prizanja. Oni žive u uspomenama i sa njima će i kao i one, polako bledeti i nestajati.

Takav je slučaj i sa četvoricom braće koji su skoro pre jednog veka, bratski u ”podjednake časti“ uzeli hipotekarni kredit i založili svu svoju imovinu. Od njega su najpre „zajazili“ reku, zatim napravili branu, vadu (kanal), savak (jezero), mlin i na kraju 1927. hidrolektranu i elektrificirali Caribrod.

Zvali su se Jordan, Georgi, Todor i Ilija a prezivali po svome gradu – Caribrodski. Sem što su Caribrod strujom i mlinom uveli u „novo vreme“, podarili su mu i lepotu, jer su vodom okružili deo koji danas zovemo „Park“, a jazerom i vrbama načinili ga kutkom za uživanje ondašnjih Caribrođana. Po jezeru su plovili čamci, a u „Parku“ pod „sajvanom“ (senikom) su se priređavili „kermesi“(narodna veselja s muzikom) i zajednički proslavljale slave i važni događaji za grad. No uprkos svoj toj gradnji reku su ostavili čistom, sa brzacima, mrenama, klenovima, rakovima i školjkama, koje su živele u njoj.

Braća Caribrodski se od centrale nisu obagatili, pošto je turbina za struju koju su nabavili u Švajcarskoj koštala mnogo, a posao sa elektrifikacijom bio skup. Vraćanje kradita su im donekle olakšale Jugoslovenske državne žaleznice, s kojima su sklopili ugovor o elektrificiranju stanice, ali je poslednja rata isplaćena samo dan pred propast Jugoslavije i ulazak Nemaca u Caribrod 1941., a da nikome od njih nije palo na pamet da je ne uplati.

Zabeleženo je da su imali običaj da za Božić najsiromašnije caribrodske porodice daruju vrećom žita, brašna i kukuruza.

U pamćenju Caribrođana dugo je ostala i priča o Đorđu (Georgiju) Caribrodskom, koji je umro mlad, pa su mu ožalošćena braća „izvela polilej“ (svetiljku) nad grobom i tako elektrificirala caribrodsko groblje.

Posle rata centrala „Braće Caribrodski“ je nacionalizovana i veći deo imovine im je oduzet po raznim osnovima, a oni su kao „narodni neprijtelji“ bili i u zatvoru. Rehabilitovani su tek nedavno.

Njihova centrala, radila je do 1958., kada je Dimitrovgrad priključen na sistem „Vrla“. Mlin je opstao i duže, a završni udarac onome što su izgradili „Braća Caribrodski“ nanet je šezdesetih godina prošlog veka, kada je turbina koja je pokretala elektranu raskovana čekićima i isečena u komade završila kao otpadno gvožđe.

Ali najveću porugu njihovom delu nanela je nikad završena regulacija sliva Morave, koja je od Nišave naparavila kanal sa mrtvajama, pa je umesto nakadašnjih prozirnih brzaka i virova sa mrenama, krkušama i rakovima u njoj izrasla trska. Regulacija je i vadu ostavila bez vode, a ostrvo kod dvomostovlja, od prirodne džungle usred grada i areala za vrbe i drugo samoniklo rastinje i skloništa za vidre i ptice, pretvorila u plac za Luna park. Na tom talasu projekta Morava, nestali su i poslednji tragovi nekadašnjeg savaka, po kome su nakada davno plovili čamci.

Danas od svega toga imamo tek tridesetak eksponata na izložbi Zavičajne muzejske zbirke u Noći muzeja. Malo sigurno, ali i dovoljno da se krene u afirmaciju braće Caribrodski, po kojima bi se makar nazvala ulica u kojoj se nalazila njihova cantrala, isto kao što bi se u gradskoj nomenklaturi našlo mesto za Dudova, Sotirova, Pačeva, Naumova, Georgija i Marka Šukareva, Vere Lukanske, Ivana Petrova i mnoge druge koji su živeli za svoj grad.

Uostalom primeri sa bibliotekom, odnosno galerijom ili sa Detkom Petrovim i Metodijem Metom Petrovim, pokazuju da se dug isplati vratiti, kao što su i „Braća Caribrodski“ svoje dugove redovno izmirivali.

Slobodan Aleksić

Foto: Stefan Pavić