Predivni utisci sa vrhova Grosvenediger i Vildšpic

Pod vođstvom Zorana Pavlovića Paće, izvedena je visokogorska akcija u Alpima, u oblasti Tirol, u Austriji, sa usponom na vrhove Grosvenediger (3666 metara) i Vildšpic (3770 metara). Akcija je izvedena od 11 do 15. septembra, a pored Paće, učestvovali su i Kristina Kiki Dimitrijević, Tošo Antov i Miroslav Dokman.

Popeti se na ova dva alpska vrha u par dana, samo po sebi predstavlja veliki sportski poduhvat, ali ako se, kao u ovom slučaju, uspon na ove vrhove izvodi u sklopu priprema za naredne ekspedicije na najviše vrhove sveta, onda će i Grosvenediger i Vildšpic ostati u najlepšoj uspomeni za ceo život, kao snažno kamenje u temelju budućih uspeha. Već početkom naredne godine, Paća će povesti svoju družinu na ekspediciju na Akonkagvu, i akcija ovakvog tipa, koja je obuhvatala uspon na dva vrha viša od 3500 metara i dva noćenja u planinarskim domovima na oko 2900 metara nadmorske visine, itekako je bila od pomoći za proveru stanja organizma, za privikavanje na visinu, uigravanje družine i još dosta toga.

O lepotama pokrajine Tirol, o burnoj istoriji Tirola, koji je pre jednog veka konačno podeljen između Austrije i Italije, zavređuje da se napiše poseban putopis, a ovde ćemo staviti akcenat na sportski aspekt ove akcije, koji je, ipak, važna karika pred odlazak na Ande, a kasnije i Himalaje. O svemu tome, opet – kada dođe vreme…

Celokupan masiv Alpa deli se na mnogo manjih delova i manjih masiva. Tako se Grosvenediger nalazi u masivu Visokih Tura, a Vildšpic u masivu Olctalskih Alpa.

Vildpšpic je po visini drugi vrh u Austriji, iznad njega je samo čuveni Grosglokner (3798 metara). Grosvenediger je na četvtrom mestu u Austriji, a kako je Grosglokner takođe u masivu Visokih Tura, to Grosvenediger zauzima drugo mesto po visini u ovom masivu.

Paća je predvideo da Grosvenediger bude prvi po redu vrh za uspon na ovoj akciji. U okvirima Alpa i alpinističkih uspona, penjanje na Grosvenidger spada u lakše uspone i lakše alpske zadatke. Ali, ono što je lako na Alpima, u drugim delovima Evrope je nešto najteže, najzahtevnije, skoro pa nedostižno. Uspon na Grosvenediger teži je od bilo kog uspona u Srbiji i Bugarskoj, na primer, a na akcijama i ekspedicijama u Alpima, na vrh Grosvenediger, planinari se penju radi zagrevanja, da osete atmosferu, da se aklimatizuju! To i ne čudi, pogledajmo samo parametre uspona Paćine družine: posle noćnog putovanja kroz Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju i Austriju, i to pokrajine Koruška i Tirol, družina je dovezena do planinarskog doma Johanis hute, na oko 2000 metara nadmorske visine. Sledio je uspon, dobro obeleženom planinarskom stazom, do planinaskog doma Defregerhaus, na 2962 metara. Zanimljivo, visina Defregerhausa identična je visini vrha Cugšpic, najvišeg vrha Nemačke, na granici Nemačke i Austrije. Standard je da se na Grosvenediger ide u dva dana, a da samo najspremniji to izvrše u jednom danu. Svako iz Paćine družine poseduje natprosečnu psihofizičku spremnost, te je, očeivano, Paća odmah posle kraćeg odmora i raspakivanja u Defregerhausu, poveo svoju družinu ka Grosvenedigeru. Dakle, trebalo je, računajući od Johanis huta, savaldati preko 1600 metara visinske razlike, a takvih deonica, primera radi, u Srbiji nema! A na Alpima, ovo spada u lake uspone! Da ne govorimo o konfiguraciji terena, o večitom snegu i ledu iznad 3200 metara, lednicima i ledničkim pukotinama. Uspon na Grosvenediger obavljen je po sumornom, maglovitom vremenu. Pred prvim lednikom, Paća je odredio da treba formirati navezu. Četvoro učesnika taman je „popunilo“ jednu navezu. Vidljivost je bila slaba, ali su sve ledničke pukotine i opasna mesta mogla da se uoče. Nekoliko puta trebalo je preskočiti ledničke pukotine, koje predstavjlaju izuzetno opasna mesta na ovakvim usponima. Pre izlaska na prevoj, držina se upustila u savladavanje jedne ozbiljnije strmine. Pred samim Grosvenedigerom, valjalo je preći preko alpskog „noža“, gde je širina prostora za siguran hod manja od jednog metra, a sa obe strane su velike i duboke strmine. U uslovima normalne vidljivosti, ogroman metalni krst sa Grosvenedigera mogao bi da se uoči već sa prvog lednika. Ovako, u magli, krst se nije mogao videti čak ni sa „noža“, koji je samo stotinak metara udaljen od vrha. Naziv vrha vezan je bio za verovanje da se sa ovog vrha može videti Venecija. Zato je i značenje njegovog naziva – „Veliki Venecijanac“. Međutim, posle prvih uspona na ovaj vrh, a oni datiraju u period od pre dva veka, utvrđeno je da se Venecija nikako ne može videti. Naziv je, ipak, ostao. Paća je svoju družinu vratio sa Grosvenedigera istom putanjom.

Uspon na Vildšpic je mnogo zahtevniji od Grosvenedigera. Neuporedivo. Do Vilspšica, osim ogromne visinske razlike, koja je takoreći ista kao i na Grosvenedigeru, treba iskusiti sve planinarske, visokogorske i alpinističke elemente. Za razliku od Grosvenedigera, uspon na Vildpšic obavljen je po neuobičajeno toplom vremenu. Dan je bio sunčan, temperatura letnja. Celog dana, ne samo Paćina družina, već i mnogo drugih plannara, u Olctalskim Alpima penjala se u letnjim majicama!

U prvoj etapi uspona, planinari se potpomažu žičarom koja iz mesta Vent odlazi do visine od oko 2400 metara. Zatim se za sat i po izlazi do planinarskog doma Breslauer hute, na 2844 metara nadmorske visine. Ponovo je Paća odlučio da svojoj družini odredi samo kraći odmor u domu, i da se u nastavku dana krene ka Vildšpicu.

Od doma, staza je kamenita, uz potok, pored „gorskog oka“ – malog jezera, sve do glečera Miterarhjoh. Ovde staza postaje veoma strma, vertkalna. Obavezna je upotreba cepina, a kada se pogleda unazad, čini se kao da se izlazi iz ambisa, iz kakvog vulkanskog kratera! Ova strma deonica dovodi planinare do oštre stene i via ferate. Dužina ove via ferrate je oko 150 metara, sa visinskom razlikom od 100 metara. Samo je prvih par metara, ulazni deo via ferrate nešto manje zgodan za kretanje, posle se via ferrata rutinski prelazi. Ipak, na via ferrati su mogući zatoji, mimoilaženja, zbog mnoštva planinara koji se penju na Vildšpic ili spuštaju sa njega. Po prelasku via ferrate, dolazi se na glečer na visini od 3500 metara. Dalje je obavezno kretanje u navezi, a uspon je ravnomeran, sve do podnožja stene Vildšpica. Da bi se izašlo na sam Vildšpic, potrebno je da svako savlada stenu, izuzetno oštru, neprijatnu, strmu. Pogled prema dole je istovrmemeno i opasan i zadivljujući. Do Vildšpica bilo je potrebno oko četiri sata uspona. Na samom vrhu prostora ima tek za par ljudi, sve je oštro, sve je opasno. Pogled je bio fantastičan, ali opasnost je prisutna na svakom koraku i u svakom trenutku. Ne može se ovde previše ni uživati. Valja misliti na bezbedan povratak. Paća, koji je naravno ovde dolazio više puta, odlučio je da zbog raznovrsnosti, svoju družinu sa Vildšpica spusti obilaznom trasom. To je isiskivalo prelazak nekoliko „noževa“, i još dva velika lednika. Tokom silaska, najveći deo trase družina je prešla u navezi. Za silazak je takođe bilo potrebno četiri sata.

Miroslav Dokman

Foto: Planinarsko društvo Preslap