Četvrta izložba Georgija Josifova u Caribrodu – Umesto pozdravne reči

Neko je brojao i izbrojao da će u subotu, 12. oktobra, biti otvorena četvrta samostalna izložba Georgija Josifova u Caribrodu, gradu iz koga je potekao i koji verujem nosi sa sobom kao najdraži bagaž, kao majčin studentski paket i kao svakodnevnu uspomenu ili svež i okrepljujuć san pred svitanje. Gotovo isti onaj sa kojim je jednog kišnog oktobarskog dana pre 45 godina stigao u Beograd na studije Više pedagoške škole, sa štafelajom koji mu je napravio ujak i bojama iz Bugarske, koje mu je kupila majka.

Studirao je kod zemljaka Slobodana Sotirova, ali nikako zbog zemljaka bio najbolji. Nastavio je na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu i ne znam da li je i tamo bio najbolji, ali su već pred kraj studija drugi počeli da primećuju da je dobar, a za njegovog profesora Lazara Blanuše, opet je izgleda bio najbolji, jer ga je kao rođenog koloristu preobratio u crtača, pa je plod toga njegova studentska serija crteža sa neseserom i džinsom i izložba u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, koja ga je najavila kao autora bogatog talenta, sposobnog da sa malo likovnih sredstava izvuče suštinu i jasan likovni izraz.

Dalje se sve ćini kao uspeh, ali se treba setiti malenih stanova na Klisi, ili u drugim, ne baš raskošnim kvartovima Novog Sada, odakle su i bez ateljea potekle mnoge slike, akvareli, crteži, pasteli, pa i velika ulja na platnu. Potom su sledile godine u ateljeima za scenografiju Srpskog narodnog pozorišta, pa onda poduhvat sa figrom Sfinge na budipeštanskom NEP stadionu, koji je zbog vremena nasatanka u sankcijama propraćena i u medijima koji nisu imali rubriku iz kulture, no pravi sudar punom snagom sa veličinom dela Georgija Josifova, desio se koju godinu kasnije.

Bilo je to na njegovoj prvoj retrospektivnoj izložbi u Galeriji „Pavla Beljanskog“, jednom od najreprezentativnijih izložbenih prostora kod nas. Druga je usledila u Muzeju Vojvodine, koji svoje aule otvara samo za najveće slikare vojvođanskih prostora.

Deo toga će stići i u Caribrod, koji nije najvažnije, jer posle toliko godina teško je naći slabo mesto u stvaralaštvu Georgija Josifova.

Ono što će ovu izložbu učiniti posebnom biće prisustvo ostataka nakadašnje caribrodske čaršije, sinonima za javnost i dobar ukus, verovatno i njegov pratilac Mića Tumarić i sasvim sigurno Geogijeva Zvjezdana, bez koje mnogo od toga ne bi bilo. Biće tu i 78. po redu generacija Caribrodske gimnazije, rođena 1955. koja će odmah posle izložbe otići na proslavu četrdeset pet godina od mature.

Neće biti prisutan potpisnik ovih redova i jedan drugi čovek, njegov prvi cimer iz beogradskih dana, na koga će Georgi Josifov najviše misliti i o kome će najviše brinuti.

Slobodan Aleksić Ćosa

Foto: Saša Radivoev