Fotografkinja Anđela Petrovski: Svoj rad posvećujem regionu i razbijanju predrasuda o ljudima

FAR je razgovarao sa Anđelom Petrovski, autorkom fotografskog bloga “Balkanium”. Ovaj blog izdvaja se fotografskim pričama, pomoću kojih saznajemo o životu ljudi na Balkanu, kako fotografijom, tako i tekstom. Cilj je pokazati svetu drugačiju sliku Balkana i života uopšte, kaže autorka.

Zdravo Anđela! Za početak, recite nam nešto o sebi.

Zdravo! Pre svega hvala puno što ste me pozvali da se malo upoznamo.
Ja sam fotografkinja iz Beograda, prilično fokusirana i jako odlučna da svojim radom barem nekako doprinesem pozitivnim promenama, pre svega na Balkanu koji me jako inspiriše, a potom kod svake osobe koju želim da nekako inspirišem da radi na sebi i onom čime se bavi.

Volim kafu, muziku, ples i gitaru, volim da pišem, da uređujem svoj blog, volim da se borim za svoju fotografiju i da upoznajem i posmatram ljude. I najviše, volim svoju porodicu i prijatelje kojima sam beskrajno zahvalna.

Kako i kada ste počeli da se baviti fotografijom?

Počelo je naravno u osnovnoj kada sam pozajmila od zeta prvi digitalni mali aparat. To je bilo daleko od fotografije, ali tada sam imala prvu tu strašnu potrebu da napravim uspomene, što je ostalo i dan danas. Prava odluka da zapravo želim da se posvetim životno fotografiji je došla u srednjoj školi gde sam bila inspirisana svojom najboljom drugaricom Marijom i počela sam da se bavim analognom fotografijom i foto laboratorijom. Tada je pala odluka – upisujemo zajedno fotografiju ili smrt! Zvuči malo grubo, ali takav je bio osećaj i želja.

Kako biste opisali svoj stil?

Uh. Ja znam i idem uvek osećajem ka toplini i atmosferi u fotografijama. Svesna sam da možda romantizujem kroz fotografiju (sem kad je poslovni pristup). Ranije me je to sekiralo jer sam se plašila mišljenja drugih ljudi, a sada sam srećna jer sam to ja i volim da se meni sviđa. Ako ne stil, onda priča iza fotografije.

Zašto ste posebno zainteresovani za dokumentarnu fotografiju, šta je to što vidite posebno u tome?

Lepeza razloga. Reći ću najbitniji sentimentalan lični i pragmatičan razlog.

Sentimentalan, odnosno emotivan je da zabeležim neke magične trenutke u životu koji su retki, brzo ih zaboravljamo, ne pridajemo značaj i fokusiramo se na negativno oko nas, a opet ti mali momenti postoje. Zato dokumentovanje njih nije laž, samo je život težak i pun izazova. Zato volim da istaknem da uvek postoji nekad ta iskra. Kod mene na primer, kada moja porodica i ja pravimo crveni tepih od knjiga baki za njen rođendan, jer je htela da se oseća ko kraljica. Taj trenutak se desio i ja sam ga zabeležila.

Pragmatičan razlog je izazov i trening, biti u pokretu, posmatrati, reagovati. Nekad se umorim od svega toga i primetim da sve posmatram i kad treba da odmaram, ali ima nekog uzbuđenja u svemu tome. Svetlo i kadrove mi fotografi stalno pratimo i pravimo fotke koje nekad ne nastanu stvarno, ali su tu.

Učesnica ste raznih izložbi?

Jesam, kako grupnih tako i nekoliko samostalnih. Od kada imam posao, malo je to sve patilo, ali ima naznaka da će uskoro biti samostalna, a grupna je već u procesu. Učesnik sam radionice VII Academy u Sarajevu gde sa kolegama širom Balkana organizujem izložbu.

Recite nam nešto o Balkaniumu? Kako je nastao i odakle ideja za blog?

Kao što sam rekla Balkan me jako inspiriše, od malih nogu, od pesama preko priča. Nije mi bilo jasno kako se na tom mestu izdogađalo toliko strašnih stvari. Sada kao odrasla, jako dobro razumem razloge (iako su neki apsurd), ali ta nada, mogućnost „boljeg sutra“ i ubeđenja da smo svi ovde slični, iz mene nikad nisu isčezli, samo su postajali jači. Samim upoznavanjem ljudi i zajednica širom Balkana sam shvatila da svako od nas ne zna dovoljno o drugome, niti nam se prezentuje išta kvalitetno. Ako i da, nezapaženo prođe. Dok negativne informacije o npr. huliganima koji su napravili glupost slušam 10 dana na televizoru. Kako da te to ne uzruji? Još ako to gleda neko ko je malo užeg posmatranja i nahranjen predrasudama, budi agresiju. E, pa ne postoje ovde samo huligani i loši ljudi i ljudi sa predrasudama. Oni su SVUDA. Odavde pa preko cele zemaljske kugle natrag do ovde. Nisu ni nužno loši već uplašeni ili nisu imali prilike da upoznaju nekog iz druge kulture itd. I zato sam htela svoj rad da posvetim regionu u kome živim i koji volim i da malim koracima krene razbijanje predrasuda o narodima i ljudima. Makar pozitivno uticalo na dve osobe, ja sam srećna.

Shvatila sam da je, sa moje strane, to najbolje kroz fotografski magazin o Balkaniumu koji će objavljivati životne priče ljudi širom celog Balkana.

Jedan od ciljeva Balkaniuma je da okupi tim fotografa.

Jeste. To je moj san. Da jednog dana postoji „redakcija“ Balkaniuma. Mada i sada kako imam mnogo kolega koji su učestvovali i tek će učestvovati tj. objaviti reportaže, na neki način, korak po korak, sigurna sam da ide ka tome. Ko deli mišljenje, pristup i volju kao ja ka tome, verovatno će ostati tu i jednog dana – ko zna, možda se oformi ozbiljniji kadar Balkaniuma. Za sada sam tu samo ja, i učesnici sa pričama koji sami žele ili ih ja pozovem da podele priču.

Kako biste Vi definisali umetnost?

Ok. Sa jedne strane kao brigu o sebi i ekspresiju koja leči umetnika, a ta ista ekspresija ima uticaj na posmatrača. Onda, kao način da se pošalje poruka, inspiracija, emocije. To nalazim i osećam u filmskoj umetnosti. Ali moram da budem iskrena, mislim da više nego ikad umetnost, pogotovo fotografija i kinematografija, treba da bude angažovana i da se prezentuje narodu, a ne odabranim ljudima u galeriji. Nenasilno i propagandno, već kao širenje horizonata ljudima, otkrivajući druge perspektive života, ljudi, mesta i posmatranja stvari.

Teodora Petrov

Foto: Anđela Petrovski, Ivana Tešić i Danilo Mijatović