Ovo je priča o Muzeju koga je muka i borba rodila. Baš ona s kojom Temštani i svi Staroplaninci vekovima zarađuju „svoj ’leb i s ’leb“, pazeći da uzmu od ne baš bogatog okruženja samo onoliko kolko im treba, i da obezbede ne samo sebe nego i genеracije iz njih, najčešče ih šaljući na veliki škole, ali sa amanetom „poštuj si lebacat koj te je odranil i ne zaboravi odeka si poš’l“.
U toj harmoniji, nastaloj u mnogovekovnom odnosu i međuzavisnosti čoveka i prirode, odrastale su generacije i generacije žitelja tog sela, čija je pak glavna energija, simbol i uspomena Temštica, reka koja je imenovala selo ili sela koje je imenovalo reku… svejedno je.
Borba, koju sami nisu hteli, nametnuta im je polovinom sedamdesetih prošlog veka, kada je počela da se gradi vršna hidroelektrana „Pirot“ i s njom „gura“ ideja da se izmesti tredesetak kilometara toka Visočice, jedne od sutoka koja sa Toplodolskom rekom čini Temšticu. To je najveća reka na srpskom delu planine Balkan, imeniteljki celog jednog poluostrva i pradavnoj planini Hemi mont, kasnije Hemus, na čijim je obroncima Aleksandar Veliki pobedio autonomne Tračane, pre nego što će krenuti u osvajanje sveta i širenje kulture prožimanja i tolerancije nazvane helenizam.
Za razliku od Tračana, Temštani svoju bitku nisu izgubili. Iako je Visočica skrenuta i njeno ušće u Nišavu, „pomereno“ dvadestak kilometra jugostočnije od prirodnog, Temštani, sa selima nizvodno od akumulacije, uspeli su da, tokom 50 godina borbe, sačuvaju ostatak toka Temštice – Toplodolsku reku. Posle toga, reklo bi se, oni su stekli iskustvo neodustajanja, pa kada su početkom druge decenije ovog stoleća krenuli planovi i projekti za gradnju malih derivacionih hidorelektrana na rekama Stare planine, Temštani su ponovo stali u njihovu odbranu. Pre kratkog vremena i ta bitka je dobijena, jer je Grad Pirot odlučio da se na njegovom području Parka prirode Stara planina ne grade takve elektrane.
Dobijena je bitka, ali ne i rat, kazao je za FAR jedan od doajena borbe za očuvanje reka Stare planine Dušan Mitić. On je bio dugogodišnji samostalni odbornik u Skupštini Grada Pirota i njegova glavna deklaracija je poštenje i nepokolebljivost u onome što radi, a njegova jedina politička platforma očuvanje prirode.
„Ne verujem im i ne smem da im verujem, jer me iskustvo uči da sam na oprezu, a mnoštvo odluka, zakonskih i podzakonskih akata, tela i nivoa na kojima se odlučuje o takvim stvarima mi ne daje nikakvu garanciju da će takva odluka Grada Pirota, biti jednom zauvek, jer je doneta zbog političke konjukture, pa sumnjam u njenu dugotrajniju iskrenost. Za to kako izgledaju Dušanove i ne samo Dušanove bitke i „ustanci“ neka posluži citatat iz poruke koju je FAR-u poslala Dragana Božinović, autorka postavke Muzeja odbrane reka Stare planine u Temskoj i aktivistkinja Saveza mesnih zajednica Stare planine u kojoj, između ostalog, piše: „Mogu da Vam kažem da su Temštani vodili čitave faze borbe koje javnost nije imala prilike da vidi. Dovijali su se mudrošću, ali i lukavstvom. Još teže im je bilo što često nisu imali čak ni podršku sela koja su uzvodno, te su njihovi stanovnici ponekad i navijali za prevođenje. Upravo juče mi je Nebojša Ilić Ćama, predsednik Saveza MZ Stare planine pričao kako su 07. 05. 2004. god. tokom predstavljanja plana prevođenja viška velikih voda Toplodolske reke u akumulaciju, doveli Dragojla Bažalca, zamenika direktora elektroprivrede i dr Đorđa Mihajlovića, pomoćnika ministra rudarstva i energetike“, piše gospođica Božinović.
„Goste su, svako svojim povodom, ispred zgrade opštine, čekali Nebojša, u ime Temštana, ali i njegov direktor Jovan Stevčić u ime hidroelektrane. Usput su tu šetali i poslani dojavljači kako bi upravu izveštavali o situaciji. Scena kao iz filma. Kada su željno očekivani gosti stigli, bili su sprovedeni pravo na predstavljanje projekta. Gostima nije bilo svejedno, jer je u sali bilo mnogo zainteresovanog sveta, a predstavljanju su, čak, prisustvovale i monahinje manastira Svetog Đorđa iz Temske (za ono vreme još nepojmljivo), ali i Vladan Vasić, tadašnji, ali i sadašnji kontraverzni gradonačelnik Pirota, bar kada je minihidrocentralama, jer je jedino pirotska samouprava, za vreme njegovog mandata, sufinansirala studiju o izvodljivosti za male hidrocentrale i, uopšte ih je veoma forsirala, čak i pre pritisaka republičkih vlasti“, navodi Dragana Božinović.
„Bilo je tu huktanja, crvenjenja sa obe strane, diskusije, a onda je Saša Jeremić (danas zaposlen u Arhivu Pirota) upitao direktora hidroelektrane Jovana Stevčića da li se seća da mu je u ordinaciji svoje žene rekao da oni nikad neće dozvoliti prevođenje Toplodolske reke, a da radovi na Toplodolskom tunelu traju i dalje. Sada je došao trenutak da se Stevčić razljuti, jer je smatrao da je održao obećanje, kako su radovi bili zaustavljeni koju godinu ranije. Sve u svemu, svi su se uskomešali i od daljih diskusija i izlaganja nije bilo ništa. Da ne zaboravim da dodam da je za to vreme Dušan Mitić borbeno pokazivao brojne mape i dijagrame za svaku tačku projekta“, seća se Božinovićeva.
Posle neuspeha predstavljanja plana, gosti su pobegli da se malo osveže, a ostalo je da zatim dođu u Temsku i obiđu teren sa dve Lade nive.
„Stigli su u Temsku, kada su već skoro svi izgubili nadu da će se pojaviti. Kako bi situaciju okrenuo u korist boraca za reke, Dušan Mitić je preuzeo vozačko mesto umesto šofera, kako bi izvršio uticaj na Bažalca i Mihajlovića… Da li Mitićevo ubeđivanje, da li nestvaran prizor manastira Sv. Đorđa sa vrha brega, da li ispečeno staroplaninsko jagnje i ceo autobus naučnika, studenata, predstavnika ekoloških pokreta i naroda koji ih je na kraju obilaska dočekao (posle celog dana zauzimanja busije), tek gosti su obznanili da prevođenje Toplodolske reke nije prioritet. Uz Temštane su čvrsto stajali Hristivoje Pejčić, mr Zvonimir Krstić, Dragoslav Pejčinović i Radivoje Mančić. Stiglo je i mnoštvo telegrama podrške iz Balkanske eko federacije i iz celog regiona“, napisala ja Božinovićeva.
Ostaje zabeleženo da je Milan Popović, predsednik Skupštine Pirota uoči predstavljanja plana – 27. ili 28. 04. 2004. god. rekao medijima da opštinska vlast staje uz narod i borbu za reke. Posle odlaska gostiju, svi su zaključili da se lagano ulazi u neko novo vreme i da za ovakvo velike uzurpacije prirode, ostaje da se lokalno stanovništvo pita, što je lekcija koju su današnje vlasti zaboravile.
„To je bilo vrlo važno, jer se lokalna vlast stalno pozivala na to da njih na prevođenje Toplodolske reke pritiska republička vlast. Ovog puta, predstavnici republičke vlasti su se izjasnili da neće ugroziti interese meštana i da prevođenje Toplodolske reke nije prioritet, čime je jedna faza borbe bila završena“, kaže na kraju Dragana Božinović u čijem tesktu stoji i ovo – „Dušana Mitića je žena podsetila kako je, umesto na prvi rođendan ćerki, otišao na neku od beskonačnih aktivnosti povodom zaštite Toplodolske reke“.
I tako kroz angedote i sećanja ponovo stižemo do muzeja. U njemu je po rečima opet Dragane Božinović 255 eksponata u fizičkom obliku. Pored toga dokumentarni film “Reke žedne slobode” i brojni materjali u digitalnom obliku. Deo eksponata (fotografije i novinski tekstovi iz Slobode i Politike) poteklo je obradom materjala iz Istorijskog arhiva Pirota, navodi ona.
„Drugi deo fotografija je preuzet iz privatnih zbirki učesnika u protestima poslednjih godina. Deo postavke čini i izložba fotografija leptirova sa Stare planine o kojima je ova planina poznata i naučnici dolaze iz celog sveta da ih proučavaju, zahvaljujući organizaciji ‘Habiprot’. Amoniti stari preko 160 mliona godina deo su postavke koju su obezbedili Rastko Marković Milica Radaković, istaknuti članovi DMI ‘Branislav Bukurov’. U još jednoj izložbenoj vitrini se nalaze artefakti i nagrade povezane sa borbom dugom pola veka – od mermerne table kriznog štaba Temska, pa sve do nagrada ‘Zeleni list’ i ‘Pokretači promena’“, kaže Božinović za FAR.
U poslednjoj vitirini nalazi se ikona Sv. Đorđa koju su borcima za reke poklonile monahinje istoimenog manastira u Temskoj, kao i fotografija zakletnika i tekst zakletve. Manastir je, na čelu sa protom Rajkom i monahinjama, bio od početaka u ovoj borbi, pružajući svaku moguću podršku.
Poslednji, ali ne manje značajan eksponat, a možda i najznačajniji je razboj, na kojem se umesto tepiha tkaju naučni radovi, jer se tu nalazi kompjuter sa bazom podataka, pres klipingom, arhivom sa dokumentima, kazala je za FAR Dragana Božinović.
Po svemu ovo je jedinstven muzej u ovom delu sveta. Po spontanosti, muci i borbi na kojima je nastao, po namerama da bude ne samo muzej podsećanja nego i inspiracija za buduće akcije, po onima koji su ga stvorili, po neobičnosti i izdvojenosti mesta u kome se nalazi, po tematici kojoj se obraća i pre svega po nauku da se priroda može menjati samo toliko, kolko ona sama dozvoli, jer sve preko njene dozvole je propast za „goru, nebo i vodu“, bez kojih ili ga nema ili se život ne može nazvati životom.
S. Aleksić
Foto: Pirotske vesti / Muzej odbrane reka
