Sedamdesetak planinarki i planinara iz Srbije (Niš, Leskovac, Sombor, Vlasotince), Bugarske (Trn, Sofija, Pernik) i Severne Makedonije (Skoplje), na najlepši način provelo je predivan dan u okolini Trna, gde je središnji deo programa bio prelazak čuvene „Trnske ekopateke“ i dva kanjona – Trnskog ždrela, kanjona reke Jerme i Jablaniškog ždrela, kanjona reke Jablanice, ali je čitav dan protekao i u predstavljanju istorije, kulture i nasleđa vlasinskog i trnskog kraja. U pravom prazničnom raspoloženju, odigrala se u subotu, 5. marta, akcija Planinarskog društva „Preslap“, koju je podržalo i Trnsko planilnarsko društvo, u atmosferi dva praznika – tradicionalnog praznika „Baba Marta“, koji slavi dolazak proleća, plodnost i porodičnu sreću i u državnog praznika Bugarske, Dana oslobođenja.
Znamo sigurno da je jedini nedostatak ove akcije bilo njeno trajanje od samo jednog dana, zato što vlasinski i trnski kraj, sa svim sadržajima koje nude, iziskuju da se ovde provede mnoigo više vremena.
Nije bilo zadnje dve godine zajedničkih akcija planinara sa juga Srbije i iz Bugarske, i ovaj ponovni susret ojačao je davno podignute mostove i obnovio emocije.
A družina iz Srbije, na putu ka Bugarskoj, zastala je u selu Klisura, na mestu gde se spajaju Vučja reka i Grubina reka, odakle jedinstveni tok nosi ime Jerma, a Jerma je reka koja je i prvi motiv za uređenje „Trnske ekopateke“, reka koja ima posebnu priču, koja nastaje u Srbiji, ulazi u Bugarsku, teče kroz ravno Znepole, a od Trna se pretvara u pravu planinsku reku, i ovde, među stenama Ruj planine,obrazuje čuveno Trnsko ždrelo, i svoj tok nastavlja i dalje kao brza planinska reka, a kada primi svoju pritoku Jablanicu, ponovo ulazi u Srbiju i između Vlaške i Greben planine obrazuje novi kanjon, a na donjem toku, kraj obala Jerme podignute su dve svetinje – manastsir Svetog Jovana Bogoslova u ataru Poganova i manastir Presvete Bogorodice u Sukovu… Ispod Sukova, Jerma će se uliti u Nišavu, posle 74 kilometra toka, od kojih 45 kilometara u Srbiji, a 29 kilometara u Bugarskoj.
Nedaleko od Klisure, nalazi se i selo Palja, na padinama Bohovske planine, u kome se nalazi manastir Presvete Bogorodice, podignut na ostacima jedne od najstarijih hrišćanskih bogomolja, iz četvrtog veka, odmah po stupanju na snagu Milanskog edikta. U manastiru u Palji boravio je, i o tome ima i zapisa, i Sveti Sava. Ovaj manastir, sada družina iz Srbije nije mogla da obiđe, ali njegov obilazak bi bio obavezan kada bi se ovakva akcija organizovala u dva ili tri dana.
Po prelasku u Bugarsku, održana je beseda o nastanku pesme „Lili Marlen“, i o Ivanki Janakijevoj, čuvenoj glumici poreklom iz sela Džinčovci, koja je svom suprugu i poslužila kao inspiracija za komponovanje ove pesme 1926. godine. Zatim je održana beseda o čuvenom mikrobiologu Stamenu Grigorovu i njegovoj metodi za proizvodnju kiselog mleka, sira i kačkavalja, i bakteriji „lactobacilus bulgaricus“. Muzej kiselog mleka, jedinstven na svetu, otvoren je u rodnoj kući Stamena Grigorova u selu Studen Izvor. U susednom selu Businci, postoji i muzej keramike, a businski keramičari vekovima su nadaleko čuveni. Ova dva muzeja nova su odredišta čiju posetu preporučujemo, onda kada se u vlasinski i trnski kraj dolazi na duže.
Najzad, pre dolaska u Trn, održana je i beseda o Svetoj Petki, kao uvod u posetu paraklisu u steni, na mestu gde se u pećini, u 10. veku ova svetiteljka sakrivala od potere nevernika. U ovom paraklisu ostali su okamenjeni tragovi stopala i ruke Svete Petke, kao i okamenjena pogača, kada je svetiteljka, otkrivena od strane progonitelja, kroz otvor u pećini pobegla iz pećine.
Prelazak „Trnske ekopateke“ počeo je na ulazu u Trnsko ždrelo, na planini Ruj, gde je učesnicima akcije predstavljena i legenda o zabranjenoj ljubavi Mare i Rangela, zbog koje je, po legendi, potekla reka Jerma, a njih dvoje ostali zauvek na svojim stenama, Mara na levoj obali Jerme, Rangel na desnoj. U srcu Trnskog ždrela, Jerma je bila izuzetno snažna i bučna. Odavde se preko visećeg mosta, prelazi na desnu obalu, i ulazi se u možda i najduži pešački tunel na svetu, čiji istorijat je prestavljen učesnima akcije. Naime, tunel je trebalo da bude deo pruge Sofija – Pernik – Breznik – Trn – Caribrod, i tunel je probijen 1915. godine, ali se zbog kasnije promene granica, posle prvog svetskog rata, od izgradnje pruge odustalo. Ovoga puta, bilo je snega na trasi „Trnske ekopateke“, koji nije smetao u kretanju. Odatle, trasa je vodila ravnim delom, niz desnu obalu Jerme, do još jednog manjeg tunela, zatim pored mahale Bogojna, koja je jedna od mahala podeljenog sela Petačinci (ostale četiri mahale su u Srbiji), zatim do pogranične livade, blizu ušća Jablanice u Jermu. Odavde već „Trnska ekopateka“ izlazi na levu obalu Jablanice, i trasa dalje vodi uzvodno, od podeljene kuće u selu Bankja, do ušća Jablanice u Jermu, reka Jablanica je pogranična reka, na dužini od kilometar i po. Tako je družina, uzvodno uz levu obalu Jablanice, došla u selo Bankja, i kod podeljene kuće prešla most. Čuvena podeljena kuća, sada je obnovljena, a upravo kroz sam objekat je povučena državna granica između Carevine Bugarske i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, posle Sent Nejskog mirovnog ugovora iz 1919. godine, i ovo predstavlja istinski kuriozitet.
U centru sela Bankja, družina se okrepila mineralnom vodom, koja popravlja raspoloženje, u šta smo se uverili i na ovoj akciji. Dalje deonica „Trnske ekopateke“ vodi kroz šumu, sve do Jablaniškog ždrela. Kanjon reke Jablanice jedan je od najatraktivnijih u Evropi. Šest je visećih mostova preko kojih se nekoliko puta prelazi sa jedne obale na drugu. Novina u Jablaniškom ždrelu je što su konačno mostovi rekonstruisani i ojačani, a na strmijim deonicama, gde ranije nije bilo stepenica i ograda, sada su izgrađene. Zato je družina bez ikakvih problema, čak i po snegu prešla strme deonice Jablaniškog ždrela.
A u Jablaniškom ždrelu pogled je atraktivan, a zvuk Jablanice zaglušujući. Ovde se Jablanica probija između stena Greben planine, iznad njene desne obale, i stena Ezdimirske planine, iznad njene leve obale. Upravo je u mesecima mart, april i maj, nivo reke najveći, a Jablanica najsnažnija, najbrža i najbučinija.
Najpre se iznad leve obale Jablanice, stepenicama, dolazi do raskrsnice, gde se udesno ide do pećine Meča dupka, a levo ka donjem visećem mostu. Družina ovoga puta nije išla do pećine, zbog klizavog terena, već se uputila na most, koji se nalazi nekih dvadesetak metara iznad reke. Ojačani i rekonstruisani most pružio je potpunu sigurnost. Dalje je valjalo spustiti se niz stepenice na desnoj obali Jablanice, i doći do obližnjeg Zelenog vira, koji predstavlja srce Jablaniškog ždrela. Buka, koju je ovde stvarala Jablanica, i njena zelena, smaragdna boja, učinile su da svi zastanu i počnu da se dive ovoj prirodnoj lepoti. Voda je kuljala iz vira.
Ali, ovde nije bio kraj obilaska Jablaniškog ždrela. Valjalo je otići i do kotlova reke Jablanice. Zato je družina otišla iznad Zelenog vira, do gornjeg visećeg mosta, koji premošćava Jablanicu na trideset metara visine od nje. Sa ovog mosta, uzvodno, vide se spojeni kotlovi Jablanice. Posebno je atraktivno fotografisati kotlove pune vode, kroz sami most, kroz prostor između pragova mosta. Od ovog visećeg mosta, sledi uspon, gotovo vertikalan, stepeništem, a onda i silazak do samih kotlova. Iznad kotlova podignuta su tri spojena viseća mosta. Ovde je zvuk najsnažniji, a Jablanica kipti, ključa, iz njenih kotlova, iz tog grotla, voda, kada udara o stene i probija se između njih – zapljuskuje sve unaokolo.
Lepota „Trnske ekopateke“ uvek je dvostruko veća – zato što je i trasa za povratak identična.
Akciju su vodili Miroslav Dokman, Dragan Stevanović i Ruslan Zarev. I zaista – kolilko je sve lepo, toliko sve i brzo prođe, i valja ovde dolaziti na više dana. Uostalom, ne bi veliki Aleko Konstantinov u svojoj pripovetci „Šta? Zar Švajcarska?!“, tek tako lepotu trnskog i caribrodskog kraja stavio ispred lepota Tirola i Alpa.
Miroslav Dokman
Foto: Planinarsko društvo „Preslap“ Niš
