Završna dva dana svog boravka u Tanzaniji, “družina snova” provela je na safariju u severnom delu ove zemlje, prvog dana u nacionalnom parku Tarangire, narednog dana u zaštićenom području Ngorongoro.
Teško je rečima opisati ono što je družina doživela na ovim mestima. Svi smo, kao školarci, voleli da gledamo emisije iz britanskog serijala “Opstanak”. Upijali smo svaki kadar. Ove emisije prikazivale su se i tokom školske godine, a naročito intenzivno tokom zimskih raspusta. Preko malih ekrana, ulazili bismo tako u čudesne predele širom sveta. Posebno mesto u našim srcima zauzimale bi tada emisije snimljene u Africi. Nimalo čudno, ekvatorijalna Afrika je kutak naše planete koji, uz Amazoniju, poseduje najveću raznolikost živog sveta. Sve buja od života. Uostalom, i homo sapiens se razvio upravo ovde, u središnjoj i istočnoj Africi.
Maštali smo kao deca da nekada dođemo u ove krajeve i uživo vidimo taj čudesni biljni i životinjski svet. Nismo samo sa strašću gledali “Opstanak”, već smo u ona davnašnja vremena, kada nije bilo interneta, drugovali i sa knjigama o životinjama i sa enciklopedijama. Prikupljali smo znanja, naučili tada – teoretski, mnogo toga o životinjskom svetu Afrike.
Kao deca i nismo bili svesni da je sam naziv popularnog serijala “Opstanak”, određen nimalo slučajno, da bude – tako jednostavan, a od takve suštinske važnosti. Samo bitisanje životinja u savanana, džunglama ili pustinjama, jeste neprestana borba, gde je priroda odredila ulogu svake životinjske vrste na ovom svetu, a to je priroda savršeno uredila. Reč “opstanak” je ključna u prirodi, a odrastatajući počeli smo da shvatamo i da je “opstanak” od najveće važnosti i među ljudima. Sada, mnogo decenija kasnije, uz napredak nauke, tehnike i tehnologije, zaklučićemo – čovečanstvo opstaje zahvaljujući znanju! Znanje pobeđuje!
***
Neverovatno deluje podatak da se na više od deset procenata teritorije Tanzanije nalaze nacionalni parkovi, rezervati i parkovi prirode! Ukupna površina ovih zaštićenh pordučja je površine kao jedna i po Srbija! Zaštićena područja Tanzanije ravnomerno su raspoređena uzduž i popreko ove ogromne države. Postoje čak i morski parkovi, odnosno zaštićena područja na Indijskom okeanu, oko Zanzibara. Za turiste, ljubitelje prirode i istraživače, najčešća odredišta su zaštićena područja na severu Tanzanije.
Vlasti u Tanzaniji odavno su shvatile da je turizam ključna delatnost za ekonomski rast i razvoj Tanzanije, a da je aktivnost safarija nešto što će prvenstveno privlačiti turiste iz celog sveta. Safari, logično je, lakši je od uspona na Kilimandžaro, te je je safari i najčešći razlog posete stranih turista, a za njime slede letovanja na Zanzibaru i penjanje na Kilimandžaro. Nemali je broj onih gostiju koji tokom boravka u Tanzaniji, upražnjava i uspon na Kilimandžaro i safari, ili odlazak na Zanzibar i odlazak na Safari.
Najpoznatiji i najveći nacionalni park je Serengeti, istovremeno i najposećeniji, s tim što je za doživljaj Serengetija potrebno nekoliko dana boravka i obilaska.
Naša družina nije imala tu mogućnost, već je obišla dva područja u blizini Serengetija, od kojih se Ngorongoro i graniči sa Serengetijem, a nije daleko od Ngorangora ni Tarangire.
Skoro sve životinje koje žive u Serengetiju, sa izuzetkom krokodila, žive i u Tarangireu i u Ngorungoru.
Važno je znati da se na području severne Tanzanije i južne Kenije, odigrava najveća seoba životinja na svetu.
Selidbu pokreću gnuovi, afrički papkari, njih skoro dva miliona, negde u januaru i februaru svake godine. Njih prati obavezno i veliki broj zebri, a gnuovi i zebre često se zajedno brane od grabljivaca – lavova, hijena, geparda i leoparda. Naravno da velike mačke i hijene prate svoj plen, koji predstavlja obilje hrane za njih. Prilikom prelaska reka, krokodili napadaju manja i slabija goveda. Gnuovi i zebra sele se kako bi tražile izdašnije pašnjake i bežale od kiše. Selidba počinje u Ngorungoru i vodi ka Serengetiju. U februaru mesecu gnuovi se otele i na svet dođe par stotina hiljada teladi, od kojih tek mali procenat preživi.
Od aprila do juna, gnuovi i ostale životinje koje ih prate, ostaju u Serengetiju, a tokom jula prelaze u nacionalni park Masai Mara u susednoj Keniji. Ovde ostaju do kraja oktobra, kada se okončava sušna sezona. Potom se nepregledna krda ponovo pokreću i tokom novembra i decembra stižu i borave u Serengetiju i u Ngorungoru. Gnuovima, zebrama, antilopama, gazelama i impalama smeta vlažan i vodom natopljen teren, zato što njihova njihova kopita mogu da se deformišu. Zato ovolike životinje i beže od kiše, da ne budu izloženi kiši, ali itekako koriste ono što kiša pospešuje – izdašnije travanjake i pašnjake.
Sve ovo nepogrešivo se odigrava svake godine. U ovom delu Tanzanije, izrazito kišni periodi godine su april, maj i juni mesec.
***
Ista agencija koja nam je organizovala uspon na Kilimandžaro, bila je angažovana i za organizaciju safarija. Na safari smo krenuli iz Mošija, a nas jedanaestoro rasporedili smo se u dva “Tojotina” džipa, proizvedena devedesetih godina prošlog veka, specijalno za safari. To znači da su ovi džipovi nešto duži od serijskih, u njima može da stane sedmoro putnika, imaju veliki prljažni prostor, i znanto su ojačani, kako bi mogli da se voze, nekada i prilično oštro, po često neravnim terenima zaštićenih područja. Na džipovima se krov otvara tako da svi putnici mogu, tokom vožnje zaštićenim područjima, da stoje i posmatraju, fotografišu i snimaju živi svet i predele.
Vozači džipova istovremeno su i vodiči na safariju. Naš vodič bio je Rodžers Mtui, 32-godišnjak iz Mošija. Njegova pojašnjenja o prirodi Tanzanje, o biljnom i životinjskom svetu, o ponašanju životinja, o najsistnijim detaljima, a da je sve vreme držao našu punu pažnju, bila su poput predavanja univerzitetskog profesora. Neverovatno je delovalo da neko ko nije diplomirao na fakultetu biologije, toliko znanja ispoljava, a pri tome i vozi džip po ne baš zahvalnom terenu za vožnju. Zato smo Rodžersu na kraju dali pozamašan bakšiš.
Prvo područje u kome smo izveli Safari bio je nacionali park Tarangire, koji ima površinu od oko 3000 km2, a nalazi se prekoputa jezera Manjara. Mi smo u ovaj park ušli nešto pre podneva, a vreme je bilo toplo i sunčano.Tarangire je ogromna visoravan na oko 1100 metara nadmorske visine, uglavnom područje savane.
Prvo što smo uočili, jesu ogromna stabla baobaba, koje je najveće drvo u Africi. Tarangire ima veliku populaciju slonova, koje uočavamo nedaleko od ulazne kapije. Tu su bile i zebre, impale, antilope i gazele.
Veliku atrakciju smo ubrzo doživeli. Uočavamo čopor lavova, nedaleko od glavnog puta za safari džipove. Lavovi, lavice i lavići odmaraju u hladu baobaba. Uto se jedna lavica izdvojila iz čopora, krenula je prema nama i prešla na drugu stranu puta. Lavica se kretala prema jednom baobabu, a njeno kretanje je izazvalo pokret svih safari džipova koji su u tom trenutku bilo na ovom mestu, a vodiči su toki voki uređajima o lavici obavestili i udaljenije džipove. Odmah smo videli i razlog zašto je lavica prekinula svoje dremanje. Mužjak impale, na samo pedesetak metara od baobaba i lavice, mirno je pasao travu. Lavica zauzima položaj za napad! Lavica je skupila zadnje noge, spremna je za skok i trk! Svi ukljčujemo kamere, da pravimo zapis. Ovde su turisti iz celog sveta. Neko čak traži da se impali da znak da je u opasnosti?! Naravno, sve je ovo opstanak, sve je ovo priroda – neko je grabiljivac, neko je plen…neko je mesožder, neko je biljojed, neko je lešinar…I ljudi kada jedu meso, ribu, jaja, sir…za tako nešto moraju lišiti života neku životinju ili je iskoristiti. Sve je ovo opstanak!
Gledamo i dalje…mužjak impale ne primećuje, za sada, opasnost. Lavica smo što nije skočila…onda mužjak impale uočava lavicu, zahvaljujući povetarcu koji je promenio smer i naneo je miris lavice ka impali. Deluje da je lavica u prednosti. Impala gleda u lavicu. Obe životinje su skamenjene. Prošlo je pet minuta u ovom položaju, lavica ne napada. Impala se sklanja sa svog mesta, ali i dalje nije daleko od lavice. Rodžers objašnjava – u svetu lavova, lavice su te koje najčešće love, a lavovi uglavnom čekaju hranu na gotovo i tu su da štite lavice i mlade. Međurim, lavovi ne ubijaju samo zbog ubilačkog nagona, već isključivo radi obroka. Rodžers dalje objašnjava da je lavica relativno skoro ručala, te da su lavovi racionalni, ne troše uzalud energiju, a njen nagon upozorio je lavicu da ovaj lov možda, zbog vrućine, ne bi bio uspešna.
I još se nešto dogodilo, što bi, kako Rodžers kaže, bio dobar savet i za ljude da ako se ikada nađu u takvoj situaciji, pokušaju da spreče napad lava – impala je lavicu gledala pravo u oči! Dakle, čovek, ukoliko bi se našao pred lavom ili lavicom, sigurno bi bio napadnut ako bi počeo da beži, a imao bi šanse da zbuni lava ili lavicu ako bi ih gledao parvo u oči. Valjda ćemo se setiti ovog saveta, a najbolje bi bilo da u ovu situaciju nikada i ne dođemo?!
Uočavamo krda slonova, sa mnogo mladunaca. Saznajemo da je u svetu životinja, slonica jedna od najboljih i najbrižnijih majki. Čitave dve godine uz sebe drži mladunče i neprestano brine o njemu. Slonovi su relativno mirna stvorenja, ali slonicama sa mladima nikako ne bi trebalo prilalaziti, zato što će ispoljiti veliku agresiju.
Uskoro viđamo i žirafe, kao brste krošnje drveća. Biva nam postavljeno trik pitanje – ko može obrstiti više delove drveća, da li žirafe, koje mogu da narastu i do 7 metara, ili slonovi, koji dostižu visinu od 5 metara? Odgovor je – slonovi. Ali, ne uz pomoć surle, jer i sa njihovom surlom, opet je žirafa viša. Slonovi, naime, skidaju koru baobaba i ostalog drveća. Ljušte, gule, toliko duboko, da drvo više ne može da se hrani, truli i pada. I tek tada, na oborenom drvetu – slovnovi brste njegovu krošnju. To žirafa ne čini. S druge strane, žirafe nisu baš brižne majke, mladunce rađaju tako što ih ispuštaju sa visine od 2-3 metra. Mladunče žirafe odmah može da hoda i trči, ali majka o njima ne brine ni izbliza kao što slonica brine. Tek, slonovi čak spadaju i u štetočine, zbog opisanog uništavanja drveća.
Svedoci smo i simbioze ptice i žirafe. Uglavnom, na leđima odraslih žirafa obitavaju ptice koje žirafama dobro dođu da im malo očiste kožu od parazita, ptice pokupe otpatke iz drveće koje ispuste žirafe, ali su ove ptice i dodatni osmatrači na opasnosti po žirafu. Ukoliko ptica naglo odleti sa leđa žirafe, to je za žirafu znak da je neki grablivac u blizini.
Iznenada dobijamo preporuku da obratimo pažnju na drvo, iznad jedne manje doline. Šta vidimo? Lešina divlje svinje, poprilično pojedena, na drvetu je. Leopard! Tako lovi leopard, iz zasede, jednim skokom, i svoj plen penje na drvo. Ali, gde je leopard? Pokušavamo na sve načine da ga pronađemo, koristimo i dvogled, ali ga jednostavno nema. Rodžers kaže da je najverovatnije ispod drveta, u dolini, i zato ga iz našeg ugla ne vidimo.
Odlazimo na mesto predviđeno za odmor i ručak i bivamo napadnuti od jedne životinje! Srećom, napadaju nas plavi majmuni! Sve biva simpatično, jer plavi majmuni uzimaju hranu turistima, tako vešto, kao da to čovek radi. Uzimaju posebn meso, posebno hleb, uzimaju bananu koju ljušte i pravilno jedu, a uzimaju i sokove koje pravilno piju. Čim uzmu bilo šta, sklone se na drvo, i ispuštaju zvuke kojima se podsmevaju ljudima. Ne ljutimo se, naprotiv…
U Africi postoji grupa životinja koja se naziva “Velikih 5”. Ovde spadaju slon, nilski konj, bivo, leopard i nosorog. Saznajemo da su po čoveka najopasniji oni koji su biljojedi – bivo i nilski konj. Bivoli žive u velikim krdima, ali vremenom, stariji mužjaci bivaju proterani iz krda od strane mlađih. Kako stare, tako se u bivolima razvija hormon koji podstiče agresiju. Upravo su samotnjaci najopasnij. Bivo je toliko veliki, da čak ni dva lava ne mogu da ga savladaju, već sew u lov na bivola mora uključiti čitav čopor lavica i lavova. Bivoli itekako mogu da povrede lavove, te lavovi njih i ne love tako često, kao što love zebra, gnuove, impale, gazele, antilope, divlje svinje.
Nilski konj je životinja sa najizraženijim ubilačkim nagonom, iako deluje kao tromi biljojed. Na godišnjem nivou, u proseku 2500 ljudi u Africi biva ubijeno od strane nilskih konja. Nilski konji su izrazito teritorijalne životinje, i napadaju ostale životinje ukoliko im naruše površinu koju su su zaposeli, u vodi ili na kopnu. Štaviše, nilski konj sa dve tone telesne mase na kopnu može trčati 36 kilometara na sat, i od takvog napada spasa zaista nema.
Za razliku od lava, nilski konj ubija samo da bi ubio…
Po završetku prvog dana safarija, otišli smo u selo zanimljivog imena na večeru i noćenje. Selo se zove Mtu wa Mbu, što na svahili jeziku znači “reka komaraca”. Dovoljno upozorenje da koristimo zaštitu od ujeda komaraca.
U Tarangireu nismo videli nijednu crnu mambu ili zelenu mambu, ni kobru, ni pitona. Objašenjenje je jednostavno, ove opasne zmije žive u Tarangireu, ali su dobro skrivene, i kada love, to biva noću.
Pre nego što smo otišli na spavanje u kampu u Mtu wa Mbu, odigrala se šaljiva miijatura, koja u stvari i govori koliko je čovek slab u ovakvom prirodnom okruženju. Neko je, ispostavilo se, u šali, uzviknuo “Zmija, zmija, zmija…” – na šta su svi skočili od straha, poleteli…
Sutradan, veoma rano, sa prvim zracima sunca, bili smo na ulazu u zaštićeno područje Ngorongoro. Procenjuje se da je pre 12 miliona godina, ovde usledila erupcija vulkana, posle koje se formirala geološka struktura kaldera, koja je nalik vulkanskom krateru, ali ipak ima svoje specifičnosti, te nije krater. Na području Ngorangora, kaldera se formirala postpeno, do prečnika od čak 25 kilometara, i najveća je kaldera na svetu.
Ngorongoro dobio je naziv od strane stočara iz naroda Masai, koje je ova reč podsetila na zvuk zvona na kravama.
Zaštićeno područje Ngorongoro obuhvata i područje kaldere i područje izvan nje. Tako se nekoliko sela Masai naroda nalaze izvan kaldere ili na njenom rubu. Pre silaska u krater, nailazimo na troje Masai dečaka koji su pošli u školu. Ostalo nam je nešto čokoladica, čak i nekih proizvedenih u Srbiji, i poklanjamo im. Danas već ima prilično pripadnika Masai naroda koji žive u skladu sa civilizacijskim tekovinama, školuju se, odlaze u gradove, rade, a ima još prilično i onih koji su zadržali tradicionalni način života.
U kalderi Ngorongoro pronađeni su i najstariji ostaci ljudskih predaka, majmuna hominida. Procenjena starost je 2 miliona godina. Dakle, svi mi potičemo iz Ngorangora? Zbog bogatog biljnog i životinjskog sveta i značaja za razvitak ljudkog roda, i zbog Masai naroda, područje Ngorangora je pod zaštitom UNESCO-a.
Sa vidikovca iznad kaldere gledamo celo to ogromno područje. Kaldera je okružena uzvišenjima i planinama, i zato neobično deluje priča da odavde kreće seoba miliona jedinki gnova i zebri ka Serengetiju, koji se nalazi iza tih planina. Međutim, sve ove životinje lako nalaze prolaz. Obod kaldere, kuda smo mi prošli, je na nešto više od 2.000 metara nadmorske visine, a sama unutrašnjost kaldere je na oko 1.800 metara nadmorske visine.
Pavijani ili babuni – dva su naziva za ovu vrstu majmuna, dočekuju nas na ulazu u kalderu. Velika je njihova zajednica, bučni su i svadljivi između sebe, a nepoverljivi prema ljudima. Idemo lagano ka sredštu kaldere, i jezeru Makadi, čija se površina višestruko razlikuje u sušnoj sezoni, kada smo mi bili u Ngorungoru, u odnosu na kišnu sezonu. Veliko stado gnuova i zebri prelazi put, to je prethodnica velikog povratka koja će u novembru uslediti iz susednog Serengetija.
Zanimljivo je i kako se na ispaši zebra međusobno čuvaju grabljivaca – pasu u parovima, jedna drugoj su okrenute leđima, i tako pogledom obuhvataju veću površinu. Ovakva zaravnjena savana idealan je teren za napad geparda na antilope, impale, gazele, pa i zebre.
I jedno krdo bivola prešlo je put, a neki od niih su prilično preteći gledali ka nama. Setili smo se priča koliko su afrički bivoli zapravo agresivn i opasni.
Ulazimo u šumu, i nailazimo na krdo slonova. Jedan od njih se čak okrenuo prema našem džipu. Nije bilo prijatno da ispred nas nervozne pokrete proizvodi grdosija od nekoliko tona i pet metara visine!
U daljini se jedva vidi nosorog, ušao je u šumu da se počasti lišćem. Ne možemo doći do njega, a on kao da ne želi da priđe bliže, ka putu na kome smo. Tu je još i mnogo ptica i neizbežni pavijani.
Odlazimo dalje, skoro do samog jezera. Nailazimo na dve lavice koje deluju potpuno nezainteresovano. Kada ogladne, gnuovi i zebre su svuda oko njih.
Velika afrička droplja je najveća ptica na svetu koja može leteti. Dostiže i 20 kilograma težine. Uglavnom provodi vreme na zemlji, a nju smo videli na obali jezera. Ova ptica nalazi se i na grub susedne države Ugande.
Od atraktivnijih ptica, srećemo i pticu “sekretara”, gracioznu pticu afričkih savana. Naravno, ptice lešinari su svuda unaokolo, i samo čekaju da po zakonima prirode, grabljivci odrade svoj posao ili da neka životinja ugine.
Par pegavih hijena osmatra sa obale kretanje potencijalnog plena, ali samo osmatraju…
U jezeru je podjednako živo kao i izvan njega. Vidimo bele i ružičaste flamingose. Onda konačno nailazimo i na nilske konje. Deluje da nilski konji ovde uživaju, uglavnom su u vodi, koža im je osetljiva na toplotu, i potrebno je da se stalno prskaju. Ali, ne sme se zaboraviti, to su najopasnije ubice u Africi!
Opet nailazimo na lavicu, u hladu drveta, koja i ne kostatuje naše prisustvo…
I, kao što je prvog dana naša hrana bila na udaru plavih majmuna, sada se na mestu za ručak pojavio novi lopov – soko! Neverovatnom preciznošću se sa okolnih drveća sokolovi obrušavaju na tanjire turista, otiomaju batake, sendviče. Sve traje toliko brzo da turista nije ni svestan šta se događa, a svi se unaokolo smeju tom događaju. A onda, i oni koji se smeju, ostanu na isti način bez dela obroka!
***
Ova dva predivna dana na safariju, i uopšte desetodnevni boravak u Tanzaniji, gde je svaki minut bio ispunjen, zavšili smo posetu Masai selu, u okolini varošice Makujuni.
Ovo su bili Masai koji su zadržali tradicionalan način života. Neki od njih govore engleski jezik. Najpre su nam odelnuli njihovu odeću, koja podseća na ogrtače. Dobili smo i Masai štapove. U jarkim je bojama. Počeli su da igraju svoj ples, a onda su u igru uvodili postepeno i nas. Posegno igraju žene, posebno muškarci, te su i žene i muškarci iz naše družine stoga bili razdvojeni. Nije nam bilo teško da se uklopimo u njihov ples, sve se svodilo na lagane skokove i lagano kružno kretanje.
Muzičkih instrumenata nema, već Masai ispuštaju zvuke i pevaju, i tako određuju ritam. Kada se završio ples, Masai su nam priredili ritual paljenja vatre, pomoću drveta i trave. Kada je i vatra upaljena, počeli su da nas uvode u svoje kuće. Masai kuće izuzetno su male površine, neosvetljene. Okruglog su oblika, i u jednom kraju je improviovana sobar, u sredini je vatra za pripremu hrane, na drugoj strani je otvor za ulaz i izlaz, vrata nema. Kuće su od blata i pruća.
Masai muškarci mogu imati i više žena, i svaka od tih žena može rađati decu.
Sa stanovišta Evropljana, ovakav način života je neprihvatljiv. Ali, ovakav način života obogaćuje različitost koja postoji na ovom svetu.
****
Naša “družina snova”, u različitim izdanjima, proputovala je svetom. I tek će putovati. Ali ovoliko proizvedenih emocija, kao na ovoj avanturi u Tanzaniji, nije bilo.
Teško nam je pao rastanak sa Tanzanijom, sa prirodom, sa ljudima, sa Kilimandžarom…
Iza nas je putovanje koje ćemo pamtiti celog života. Da nismo otišli – kajali bismo se. Uglavnom, ovo što je doživljeno u Tanzaniji za samo deset dana – bogatstvo je za sva vremena. I, ko zna, ne treba dva puta reći – ako se ukaže prilika da ponovo odemo u Tanzaniju, itekako ćemo otići.
Naučili smo kako da dođemo u stanje zvano “hakuna matata”.
Miroslav Dokman
Foto: Miroslav Dokman
