Tamo gde predplaninska polja već najavljuju najveći orografski lanac Balkana, istoimenu ili Staru planinu, smestio se manastir „Sveti Kirik i Julitа“.
Nedaleko od sela Smilovci na padinama planine Vidlič, iznad polja Zabrđe u opštini Caribrod, nalazi se ovaj hram, koji je u osnovi kasnonatička građevina u formi svedene jednobrodne bazilike sa jednom, centralnom apsidom. Iako svojom formom i elementima ugrađenim iz vremena prvobitne rano vizantijske crkve dobro evocira bogato antičko nasleđe u okolini Caribroda, Sveti Kirik i Julita dokumentovano i istorijski dokazivo, kao manastir postoji od 18. veka.
Makar ga narod pripisuje selu Smilovci, pa ga često i zove Smilovski manastir, on je mnogo više od toga. Ne samo po svojim ne baš malim gabaritima, nego pre svega po svojoj kulturnoj i prosvetiteljskoj energiji od prvih dana svoje obnove. U njemu je postojala kilijna škola, a jedno vreme je bio i ispostava samokovskih ikonopisaca, pa je u prvim decenijama 19. veka bio značajno duhovno i kulturno središte današnjeg Pirotskog okruga.
“Sveti Kirik i Julita” je takođe bio i prvo ubežište ruskih-besarabijskih kaluđerica, koje su bežeći pred terorom „oktobra“ ostavile jako značajan trag u celoj jugoistočnoj Srbiji. Manastir je nedavno renoviran, a isto tako i oba njegova konaka.
Do njega se stiže kada se iz sela Smilovci, centra kraškog polja Zabrđa ili Smilovskog polja, krene prema severozapadnim obroncima planine Vidlič. Put je nov, tačnije novoasfaltiran i vodi do manastira po priličnoj uzbrdici, prvo po završnim delovima polja, a onda većim delom kroz nisku i ne tako jaku šumu planine Vidlič. Manastir se ukazuje iznenada kao kakvo priviđenje, ali kako mu prilazite sve jasnije se ocrtavaju tri dosta velike i solidno napravljene građevine: manastirska crkva, donji ili monaški konak i gornji, odnosno vladičanski konak. Dosta ispod manastira nalazi se dekorisana manastirska česma sa nadaleko čuvenom planinskom vodom.
Manastir je od Caribroda udaljen petnaestak kilometara i nalazi se na nadmorskoj visini od 1004 metra.
Nastanak
U ovakovoj formi on je delo je majstora Kole i njegove neimarske družine iz visočkog sela Boljevdol i potiče iz 1839. godine. Međutim, priča o njegovom nastanku nije baš tako jednostavana, jer novija istraživanja bugarskih naučnika pokazuju da je manastir postojao još 1704. godine i upućuju na mogućnost još starijeg verskog središta, čiji se počeci vezuju za kasnu antiku. U njemu već 1820. godine pominju jednu od prvih škola u Caribrodskom kraju.
Mnogo detalja i specifičnosti upravo daje elemente za takvu na prvi pogled dosta nesigurnu i izfragmentiranu priču, koja svoj fundament ima u dugovečnoj tradiciji i kulturnoj energiji planine Balkan i njenih pobrđa, kakvo je i Vidlič.
Pre svih tu je sama forma manastirske crkve, koja je u osnovi jednobrodna trikonhalna (sa tri apside) kasnoantička bazilika, zatim su tu elementi starije građevine takozvani „splonumi“ ugrađeni u nju, tu je i raznorodnost materijala i načina obrade od kojih je crkva građena i na kraju mnoštvo tragova mnogo strijih vremena na Vidliču, počev od kasnonatičkog utvrđenja Čerbez, pa do puta i lokacije Via Voda, koji svojim prikrivenim latinskim imenom jasno govori o mnogo starijoj kulturi na Vidliču. Ta kultura ako nije izgradila, onda je sigurno inspirisala nastanak manastirske crkve.
Zanimljivo je da najbliže tipske paralele manastirskoj crkvi trebamo tražiti u kasnoantičkim i ranohrišćanskim crkvicama zaleđa Jadranskog i Jonskog mora, gde su isto kao u Zabrđu i na obroncima Stare planine rane crkve zbog ekonomskih prilika svedene na najbitnije i stoga su bez bilo kakvog raskoša i ukrasa, iako su im uzor bile zapravo raskošne bazilike sa ekonomski moćnih morskih obala.
Kako je i Zabrđe krajolikom i ekonomskom moći podudarno sa zaleđima Jadrana i Jonskog mora i prilično bogato kasnonatičkom tradicijom oličenom kroz put Via Besika i prateća utvrđenja, nije sasvim bez osnova tvrditi da je manastirska crkva nastala na tom tragu, možda još u 6. ili 7. veku, te da su sve kasnije građevine samo ponavljale zatečen obrazac uključujući i onu majstora Kole iz 1839. godine.
Uostalom o kasnonatičkim gradnjama u Zabrđu, na Vidliču i Staroj planini, doduše ne pominjući manastir „Sveti Kirik i Julita“, piše i Prokopije iz Cezareje, Justinijanov hroničar u delu „De aedificiis“ (O građevinama).
Ako teza o ranom nastanku Svetog Kirika i Julite još uvek traži valjane naučne dokaze i detaljnija proučavanja, priča o dekorisanju manastirske crkve gotovo je napobitna činjenica.
Crkva je dekorisana neposredno posle 1839. godine i bez sumnje su je izveli samokovski majstori.
Prema bugarskoj istoričarki umetnosti E. Popovoj, ikonostas od 15 ikona je delo samokovskog zografa Joana Nikolova Ikonopisca. Jovan ili Joan je čak neko vreme i živeo u Pirotu, koji je u to doba sedište eparhije. Trošak poduhvata, od izgradnje hrama, konaka, kupovine crkvenog nameštaja, pa do dekorisanja preuzeli su na sebe imućniji Smilovčani, piše austrijski putopisac i istoriograf Feliks Kanic.
Na taj način se nad Smilovskim poljem učvrstio prilično redak hrišćanski kult Svetih Kirika i Julite, majke i sina iz Kilikije, koji su ubijeni zbog hristove vere u doba Dioklecijana, početkom četvrtog veka. Deo njihovih moštiju čuva se u Ohridu, dok ih sam manastir nema.
Manastir je u svoje vreme bio prilično bogat jer je imao preko 170 hetara zemlje i šume. Imao je i dva metoha. Jedan na mestu današnjeg Doma kulture i Mašinskog parka u centru Smilovaca i drugi u mestu zvanom Ovčarnik, gde je napasao svoja brojna stada. Manastir „Sveti Kirik i Julita“ je proglašen spomenikom kulture, potpuno je rastauriran i njegova crkva je još uvek najveća u celom Zabrđu.
Mati Diadora
U poslednje vreme sve češće ga posećuju turisti i namernici. Uglavnom verski naravno. Tokom letnjeg perioda nije redak slučaj da jedna grupa smenjuje drugu pa njegovo sestrinstvo ima i nova zaduženja da razvodi goste.
Manastirska slava je dan Svetog Kirika i Julite 28. jul, kada se u Zabrđu nekad završavala kosidba i tek pripremala žetva. Zbog te male pauze u poljskim radovima upriličen je narodni sabor, koji je postao tradicionalan i poznat i u širem okruženju, pa nije bila rekost da ga posećuje i po nekoliko hiljada ljudi.
Pre asfaltiranja puta i renoviranja ovog hrama, taj običaj je bio skoro zamro, ali se poslednjih godina, uprkos tome što je Zabrđe sve pustije, broj onih koji dolaze na sabor sve veći i obećava da će se ponovo približiti brojci od nekoliko hiljada ljudi.
Manastir je bio ne samo verski i duhovni centar Zabrđa, nego je u mnogome određivao način života u Zabrđu pa i Visoku, te se o njemu pletu legende i priče.
Prva od njih vezana je za krdžalije – odmetnike i pljačkaše iz vojske Osmanskog carstva. Oni su u 18. veku bili apsolutni gospodari skoro svih planinskih oblasti u Otomanskoj imperiji. Po pravilu prva meta nasilja, pljački, ubistava i masovnih silovanja, bilo im je hrišćansko stanovništvo, pa su zbegovi bili česti.
Jedan od takvih, od krdžalija i od čume (kuge), koja je često pretila, bio je i zbeg Smilovčana i drugih Zabrđana, koji ih je odveo u srce Vidliča, pored izvora i prastare građevine usred šume. Ona im je poslužila kao privremeno okrilje i ubežište i spasla ih od naleta zla. U znak zahvalnosti, obnovili su je i posvetili Svetom Kiriku i Juliti, sačuvavši uspomenu na dan svog spasenja.
Međutim, priča ima i drugu istrorijsku i nemilosrdniju stranu, koja kaže da je i sam manastir postao meta krdžalijskih ubica i pljačkaša.
Verovatno najlepša i najpoznatija priča o manastiru vezuje se za 40 kaluđerica iz Besarabije. One su naletom crvenog Oktobra iz svog manastira Žabke kod Kišinjeva (današnja Moldavija), spas potražile u manastiru „Sveti Kirik i Julita“. Putovale dugo, od manastira do manastira i zajedno sa ostalim žrtvama revolucije stigle u Jugoslaviju početkom dvadesetih godina prošlog veka. U okolinu Dimitrovgrada došle su 1925. godine. Svedok tog događaja bio je prota Jovan Caribrodski, koji beleži da su svojom disciplinom, radom i pobožnošću za kratko vreme od zapustelog „Svetog Kirika i Julite“, napravile prvi ženski manastir u Niškoj eparhiji, postavši uzor svim ostalim manastirima. Prota Jovan ili pop Jova, kako ga još uvek pamte neki stari ljudi, piše i da im je u prvim danima pomagalo lokalno stanovništvo, te da je na njihovom čelu bila sestra Lidija, potonja igumanija Diadora. Kasnije je sestrinstvo počelo da pomaže svojim domaćinima.
Sama mati Diadora je veoma zagonetna ličnost, čije se poreklo dovodi u vezu sa ruskom carskom porodicom Romanov.
Kaluđerice su posle pet godina napustile Smilovski manastir i negde 1930. ili 1931. prešle u manastir Divljana kod Bele Palanke, gde su otvorile apoteku, bolnicu i dom za siročad.
Mati Diadora je nastavila svoju epopeju dalje i preko drugih manastira u Srbiji, Severnoj Makedoniji i Albaniji, završila zemaljski život u manastiru Svete Petke kod Sofije 1978. godine. Postala je vrlo poštovana ličnost, a njeno ime se izgovara sa velikim poštovanjem i danas više od četiri decenije posle njene smrti.
Manastirsko zvono
Kako je manastir u svom postojanju dugo bio i pust o njemu i njegovoj okolini ima i onih priča, gotovo legendi, koje se pričaju u potaji i samo onima u koje „imaš poverenje“. One se odnose na veliko zakopano blago negde u njegovoj porti ili njegovoj okolini. Začudo da je do skora bilo dosta onih koji su verovali u istinitost legende, pa su sve do njegovog ponovnog obanavljanja početkom 2000-ih bili dosta tragova tragača za zakopanim blagom na mestu danas obnovljene zvonare, pa čak i manastirskoj crkvi.
Ipak, najupečatljiviji detalj o manastiru uvek se događao daleko od njega. To su oni retki momenti kada vetar nanese zvuk manastirskog zvona čak u Smilovsko polje, među kosce, orače, žetvarke ili čobane pored svojih stada. Tada su svi oni nakratko zastajali i brzo bi se prekrstili uz jedva čujno – Javlja se svetcat (Обажда се светецът).
Na taj način iskazivali su svo poštovanje prema svecima, kultu i manastiru pod kojim su se rađali, odrastali, radili, živeli i umirali. I danas vetar ponekad nanese zvuk manastirskog zvona nad gotovo bezljudno Smilovsko polje.
Ovaj hram predstavlja pravi dragulj na ponos bugarske nacionalne zajednice u Srbiji i svih građana, koga sve više posećuju turisti iz Srbije, Bugarske i drugih balkanskih i evropskih, ali i prekookeanskih zemalja.
Slobodan Aleksić
Foto: Stefan Pavić
Medijski sadržaj je deo projekta “Bugarska manjina i četiri bisera duhovnosti” koji se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, u okviru konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja na jezicima nacionalnih manjina u 2019. godini.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
