Prof. Vladimir Nešić: Svaki građanin u obavezi da prijavi sumnju na trovanje pasa, a policija da izvrši uviđaj i obezbedi dokaze

Povodom učestalih trovanja pasa na području Dimitrovgrada i nedavno podnete krivične prijave protiv nepoznatih izvršilaca ovog krivičnog dela, portal FAR je razgovarao sa prof. dr Vladimirom Nešićem, šefom Katedre za sudsku veterinarsku medicinu i zakonske propise Fakulteta za veterinarsku medicinu u Beogradu. Prof. Nešić tokom razgovora iznosi iskustvo sa katedre kojom rukovodi, a na kojoj se vrše obdukcije životinja za koje postoji sumnja da su otrovane. Naš sagovornik govori o tome kako u praksi najčešće reaguju nadležni kada se pronađe otrovana životinja, ali i kako bi zaista institucije i građani trebali da se ponašaju u takvim slučajevima.

Profesore Nešiću, po nezvaničnim informacijama u proteklih nekoliko godina na ulicama Dimitrovgrada je otrovano preko 100 pasa. Da li se kao profesor na Katedri za sudsku veterinarsku medicinu često susrećete sa trovanjem pasa?

Na Katedri za sudsku veterinarsku medicinu Fakulteta veterinarske medicine u Beogradu se obavljaju obdukcije u cilju postavljanja sumnje da je životinja otrovana, kao i uzorkovanja materijala za toksikološka ispitivanja koja se obavljaju u Nacionalnom centru za kontrolu trovanja na VMA, u Beogradu. Bitno je da se napomene da vlasnici u svim situcijama kada dođe do iznenadnog uginuća životinje posumnjaju da su one uginule usled trovanja. Upravo se obdukcijom isključuju ostali uzroci iznenadnog uginuća (torzija želuca, srčani crv, promene na srcu i slično), postavlja opravdana sumnja na trovanje i na osnovu anamneze, kliničke slike i patoanatomskih promena, upućuje materijal na toksikološku analizu u cilju identifikacije vrste toksina.

Iako se u javnim medijima mogu videti brojni slučajevi trovanja u čitavoj Republici Srbiji, kako pasa i mačaka, tako i drugih životinja (zaštićenih vrsta ptica i slično), samo u malom broju ovih slučajeva je, nakon prijave nadležnim organima (policija i tužilaštvo) i izvršene obdukcije i toksikološke analize, trovanje zaista i dokazano.

Zbog velikog broja različitih supstanci koje mogu da dovedu do trovanja, postoje situacije kada se i pored osnovane sumnje na trovanje, toksikološkim analizama ne dokaže inkriminisana supstanca koja je dovela do trovanja. Problem je i što vlasnici često nemaju materijalnih sredstava za toksikološke analize, koje iznose od oko 7.000 dinara za ciljanu vrstu supstance, pa do nekoliko desetina hiljada dinara u slučaju da se radi toksikološki profil na više supstanci. Takođe, često izostaje i saradnja sa policijom i tužilaštvom, zbog čega u mnogim slučajevima ne budu obezeđeni dokazi neophodni za dalje procesuiranje počinioca.

Iz navedenih razloga na našoj katedri se obdukuje relativno mali broj otrovanih životinja (oko deset godišnje). U dokazanim slučajevima trovanja najčešće su korišćeni pesticidi, koji se ili mogu nabaviti u poljoprivrednim apotekama ili se ilegalno nabavljaju, naročito ona sredstva koja su zbog svoje toksičnosti po životinje već duži niz godina zabranjene u našoj zemlji (kreozan, karbofuran i drugi).

Kako tumačite utisak javnosti da državni organi, pre svega policija i tužilaštvo, nedovoljno ili skoro uopšte ne reaguju na učestala trovanja pasa?

S obzirom da je ubijanje i zlostavljanje životinja krivično delo, svakako da postoji obaveza policije da po prijavi izađe na lice mesta, izvrši uviđaj, obezbedi dokaze i o svemu obavesti tužilaštvo. Po obaveštavanju, javni tužilac naređuje ovlašćenoj ustanovi (fakultet, veterinarski specijalistički instituti) da izvrši obdukciju u cilju utvrđivanja uzroka uginuća. Međutim, često se dešava da policija i tužilaštvo ne reaguju na ovakav način, pa ili ne izlaze na uviđaj ili upućuju oštećene da sami pribave dokaze, pa da ih onda podnesu tužiocu. Problem predstavlja i to što su u najvećem broju slučajeva trovanja, u pitanju nepoznata lica što otežava krivični postupak.

U kojoj meri je dokazivo namerno trovanje pasa?

U slučaju da se ispoštuje procedura obezbeđenja dokaza (obdukcija i toksikološke analize) moguće je dokazati trovanje koje je dovelo do uginuća, naročito ako su toksične supstance iz grupa najčešće korišćenih pesticida (kreozan, karbofuran, metomil), ili rodenticida (antikoagulantna sredstva). Međutim, postoje brojna sredstva koja takođe mogu da dovedu do uginuća, a koje je ili teško dokazati ili se u našim laboratorijama ne vrše ispitivanja na njihovo prisustvo.

Na osnovu Vašeg dosadašnjeg iskustva, kako smatrate da bi mogla da se unapredi primena odredbi zakona koje zlostavljanje životinja i postavljanje otrova na javnim površinama definišu kao krivično delo za koje su zaprećene i zatvorske kazne?

Iako je zakonskom regulativom za krivična dela ubijanje životinja, kao i izazivanja opšte opasnosti predviđena kazna zatvora i do tri godine, dosadašnje iskustvo je pokazalo da je veoma teško povezati određeno lice sa tim delom, pa je zbog toga u Srbiji i veoma mali broj osoba osuđeno za ta dela. Pored striktne primene postojećih propisa, kao i više sluha nadležnih organa o značaju ovog problema, neophodno je i da se propagira odgovorno vlasništvo nad psima i mačkama, kao i da lokalna samouprava efikasnije rešava problem pasa lutalica, kao i pasa u prihvatilištu, jer su oni i najčešća meta “trovača”.

Imate li saznanja u kojoj meri postoje slični problemi i u nekim uređenijim sistemima i kako se ta društva suprostavljaju ovoj pojavi?

Ovdašnja situacija je slična i u zemljama u regionu, dok se u razvijenim društvima pojava namernih trovanja takođe dešava, ali u znatno manjem obimu, kako zbog višeg nivoa svesti koje građani imaju o životinjama, tako i zbog toga što je u tim zemljama znatno teže doći u posed sredstava kojima se životinje mogu otrovati. Ovde pre svega mislim na sredstva koja se koriste u zaštiti bilja (pesticidi), a koja se u našoj sredini najčešće zloupotrebljavaju u cilju namernog trovanja pasa i mačaka.

Šta biste preporučili vlasnicima pasa, kako da reaguju, kome da se i kako obrate ako posumnjaju da im je ljubimac uginuo usled trovanja?

U slučaju da se sumnja da je vlasnički pas uginuo nasilnim putem, odnosno trovanjem, takav slučaj vlasnici treba da prijave policiji ili tužilaštvu, koji će ili sami da preduzimaju dalje radnje u cilju prikupljanja dokaza, ili će da upute vlasnike da ih oni prikupljaju tj. na vršenje obdukcije i eventualno dalje toksikološke analize.

Ko je nadležan za ulične pse koji nemaju vlasnika? Ko treba da reaguje recimo u Dimitrovgradu gde su tako česta uginuća uličnih pasa sa simptomima trovanja?

U slučaju da je u pitanju životinja koja nema vlasnika postoji obaveza lokalne samouprave, odnosno ovlašćene zoohigijenske službe da ukloni leš, kao i da u slučaju sumnje na zaraznu bolest o tome obavesti veterinara ili veterinarskog inspektora. Takođe, ukoliko postoji sumnja da je životinja uginula kao posledica vršenja krivičnog dela, kao što je trovanje, postoji obaveza svakog građanina da to delo prijavi policiji ili tužilaštvu, koje će potom da preduzme dalje radnje u cilju pronalaženja počinica tih krivičnih dela.

S. Ivanov

Foto: iz lične arhive Vladimira Nešića