Za razliku od pojedinca narod nikada ne zaboravlja potpuno. Ono što mu nije sasvim jasno pretvori u legendu ili u priču, ni sam do kraja svestan da ustvari tako evocira svoje trajanje i važna zbivanja iz svoje prošlosti. To se zove kolektivno pamćenje i ono je naročitio važno, ali i prisutno u izolovanim oblastima kakav je Derekul, Zvonački ili kako narod kaže Zvončanski kraj.
Lociran uz reku Jermu ili po nekima drevni Aermon, još od predhrićanskih vremena bogat kultovima, taj deo opština Dimitrovgrad i Babušnica u Srbiji i Trn u Bugarskoj, zbog slabih komunikacija ostao je dugo zatvoren.
Bez mnogo uticaja sa strane on je čuvao priče o Poganovskom i Sukovskom manastiru, Svetoj Petki Trnskoj, ali i o manastiru Muštar ili Muštur, koji je po priči bio blizanac onom iz okoline Poganova. Manastir ni do danas nije pronađen, a bio je negde između sela Trnski Odorovci i Zvonci.
Zvonački kraj je čuvao sećanje i na Cara Asena, Tila (Atilu), hajduke i Turke, pa i monahe odmetnike, koji su uvek iza sebe ostavljali zakopano blago. To je pokretač koji i danas funkciniše i mnoge šalje da ga pronađu. Jedan od centara koji baštini baš te uspomene je i selo Zvonci ili arhaično i u originalu Dzvonci, dok ga zvanična onomastika i administracija tretiraju kao Zvonce.
Zvonci je središte bugarske nacionalne manjine u opštini Babušnica i jako staro selo. To potvrđuju arheološki nalazi iz rimskog perioda iz obližnje i do skora aktivne Zvonačke banje i oni iz srednjeg veka, sa okomitog visa Asenovo kale koji dominira nad selom. Samo selo je situirano uz tri reke, odnosno uz Rakitsku i Berinsku reku, koje prave Blatašnicu, a ona pak najuži kanjon u Evropi – Cedilku. Do 1964. tom trasom je prolazio „Ćira“ do rudnika uglja u Rakiti, a Zvonci je bilo opštinsko mesto.
Prema osmanskim zapisima, selo Zvonci se pominje početkom XV veka kao Izvonče i pripadalo je Sofijskoj oblasti. Zvonci je od Dimitrovgrada udaljeno 34 kilometra u smeru jugozapad, nešto manje od opštinskog središta Babušnice, a nešto više od sedišta okruga – Pirota.
Prva prebrojavanja posle oslobođenja od Otomanskog carstva pokazuju da je Zvonci imalo bez malo 250 stanovnika, da bi ih 1948. godine bilo skoro 600. Sada ih je manje od 200.
Po narodnim predanjima selo je u XIX veku imalo čak dve crkve. Crkvu „Svetog Vaznesenja Gospodnjeg“ i crkvu „Svetog Ilije“. Obe su zajedno sa školom stradale u poplavi, pa su Zvončanci 1896. odlučili da podignu jednu u posvete je Svetom Iliji kako bi ih štitio od nepogoda.
Izgradili su je sami i od svojih para uz malu pomoć bugarskih crkvenih vlasti. Crkva je trajala do poslednjih decenija prošlog veka, a onda je počela da prokišnjava i da se urušava, a iz nje su pokradene gotovo sve ikone.
Zato su Zvončanci odlučili da je sagrade iznova. Ovoga puta su im pomogli mnogi. Od opštine Babušnica, opštine Mezdra u Bugarskoj, preko instutucija i iz Bugarske i iz Srbije, pa do meštana koji ne žive više u svom rodnom selu.
Crkva je osveštana 17. spetembra 2005. Iako je jednobrodna, relativno je velika, dimenzija 15,5 x 8,5 metara. Građena je od kamena i cigli, a debljina zidova je preko 60 centimetara. Ima jednu oltarsku, dve bočne apside, pripratu i posebno zidan, izdvojen zvonik. Iznad naosa se izdiže kube. Hram ima tri ulaza i ikonostas čije je ikone darovao Petar Jovanović, Beograđan poreklom iz sela Zvonci.
Veliki donatori bili su i Ivan Momčilov, Časlav Ignjatov i drugi, a Andera Herak Ignjatov, iz Zagreba, inače zvonačka snaja sama je uradila i poklonila hramu, ikonu – mozaik, sa motivom Svetog Ilije sa gavranom.
Crkva je smeštena ne istaknutom mestu pored reke i odmah uz kameni most kojim je nakada prolazila pruga uskog koloseka i donosila progres i opstanak, tako da u spoju sa okolnim livadama i gorom (šumom) oko nje deluje veoma živopisno.
Uostalom kao i samo Zvonci, smešeno između šumovitih brda, uz tri rečice i sa pogledom na Asenovo kale i bistro nebo nad njim i sa skoro dvesta stanovnika, očuvanim javnim objektima pa i nešto novih kuća deluje kao prava mala „čaršija“ u odnosu na skoro zapustelu i bezljudnu okolinu.
S. Aleksić
Foto: Stefan Pavić
Medijski sadržaj je deo projekta “Bugarska manjina i četiri bisera duhovnosti” koji se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, u okviru konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja na jezicima nacionalnih manjina u 2019. godini.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
