Velča Velčev slikar i Caribrođanin iz Palma de Majorke u Španiji priređuje četvrtu „povratničku izložbu“. Ovoga puta ona se zove „Vacuum“ i biće otvorena u Institutu „Servantes“ u Beogradu, od 16. decembra ove, do 31. janura naredne godine.
To je izložba o praznini. Toliko velikoj i strašnoj da ju je autor nazavao „Vacuum“ ili bezvazdušni prostor (sa uzdahom i krikom) u kome nema života, ni osećanja. U kome čak ne deluju ni svi zakoni fizike, jer nema otpora, koji je potpuno inertan i sterilan da ne može da porodi, stvori ili proizvede ništa, pa je jedini njegov smisao da samom sebi služi i da u njemu mogu da opstanu samo mrtvi predmeti i stvari. U ovom slučaju vešalice za odeću. Začudo one su uvek nečije, ali mogu samo da ćute. Stoga mi moramo da govorimo umesto njih, pa Vida Ogjenović u propratnom teksu koji(m) će otvoriti izložbu kaže:
„Sa zida nas nemo posmatraju drvene vešalice za odelo, nalik na mrtve ptice. Jesu li se same postrojile kao pred kaznenim strojem i nepomično gledaju u ubilačke cevi. Ili stoje jedna do druge da svojim telima sačuvaju priču o onima koji više nisu tu. Da li nam to upornim pogledom postavljaju pitanje: Zašto. O čemu ćute? Viseći ovako na zidu. prazne i ukočene bolno podsećate na one čija ste odela nosile“, kaže Ognjenović i dodaje:
„Znam, vi smatrate da je vaša dužnost da ćuteći visite i gordo podnosite ljudska odela, a njima ostavljate da jedni druge ubijaju. Ipak mi se čini da u toj gordosti visite nekako žalosno, kao da sanjate smrt neke ptice“.
Smrt ptica možda i sanjanju, ali o bekstvu pred ratovima, raspadu jedne zemlje, jednog vrednosnog sistema, nametanju nečega što je došlo preko noći, pa i iz nekih od nas samih govore. I to glasno govore. Govore i o mobilizacijama, o delenju na naše i njihove, o na silu pronađenom patriotizmu, pomodno prihvaćenoj religioznosti, govore i o platama od pet maraka, o izneverenim nadama demokratizacije, govore o stvarima i pojavama o kojima mi ne bi. Ili ne bar rado.
Govore i o bezmislu i prostoti poslednjeg vremena, koja sve više postaje poželjan način javnog ophođenja. Govore i o poruzi realnosti, koja je pak način za napredak kroz sistem lažnih i izvitoperenih vrednosti. Ipak najviše govore o onima kojih nema ili o svojim vlasnicima. Oni su u begu pred svim tim, skinuli sa njih sve i ostavili ih prazne i ne sluteći da će one zauvek govoriti upravo o njima.
Jedna od tih vešalica je i autorova, jer Velča Velčev iako beogradski đak i Caribrođanin, od 1991. živi u Palma de Majorci u Španiji. U Srbiju se sa svojim izložbama, performansima i instalacijama vraća retko i obično u predprestupnu godinu, kao što je i ova.
Prvi put se vratio upravo u Institut „Servantes“, drugi put u svoj rodni Dimitrovgrad, treći u Galeriju „Haos“ i Beograd i sada, čertvrti put opet na isto mesto gde je došao i prvi put i „doveo“ svoju prvu izložbu iz Španije.
Na ovoj će biti mnogo praznih vešalica, čiji broj u bezvazdušnom prostoru sve većeg besmisla mesta i zemlje sa kojeg potiče Velča Velčev raste iz dana u dan i iz sata u sat, kao i praznina koju ne mogu popuniti, ni sećanja, ni uspomene. Koju zapravo na može popuniti ništa i jadnako je ubitačna i bezplodna, kao stvarni „Vacuum“.
Izložba će biti otvorena u ponedeljak, 16. decembra u 17:30 sati, ispred Instituta “Servantes” u Beogradu.
Slobodan Aleksić, Beograd
Foto: Igor Milatović / iz albuma Velče Velčeva
