U ovom teškom periodu kada se naše društvo i veći deo savremene civilizacije suočava sa širenjem virusa Covid-19, nisu retka razmišljanja koja selu daju prednost u odnosu na velike gradske centre. Izolovanost, ali i dostupnost hrane, odnosno mogućnost njene proizvodnje i relativne nezavisnosti, faktori su koji na naša napuštena sela bacaju jedno novo svetlo.
Kada su marta 2018. godine, Vesna i Nenad Petrov odlučili da u selu koje broji 5 stanovnika započnu uzgoj goveda, nisu to učinili zbog današnje pandemije, već zbog želje da započnu nešto novo čime se pre toga nisu bavili.
Od trenutka kada su oživeli dedovinu u Paskašiji i upustili se u mlečno govedarstvo pa do danas, nekoliko dimitrovgradskih domaćina je odlučilo da rasproda svoje krave i započne neki drugi posao. Tokom protekle dve godine preko 100 pedigriranih krava simentalske rase je sa tih gazdinstava prodato van teritorije opštine, a broj goveda u 2019. godini opao u odnosu na prethodni period. To Vesnu i Nenada Petrova nije razuverilo u ispravnost njihove odluke.
Sve ovo je bio razlog da FAR poseti njihov dom u Paskašiji i razgovara sa porodicom koja se jedina u protekle dve godine odlučila da započne uzgoj mlečnih goveda na području opštine.
Ljubav, humanost i poštovanje prema kravama koje uzgajaju i posvećenost cele porodice je utisak koji smo iz njihovog doma poneli. Vesni i Nenadu pomažu i deca, Sandra je student Fakulteta veterinarske medicine u Sofiji, a Miloš učenik šestog razreda osnovne škole.
O tome da li i kako od proizvodnje kravljeg mleka može da se živi, koji su problemi, a koji planovi ove porodice za FAR govore Vesna i Nenad.
Vesna, Nenade, kako ste počeli, šta je bio osnovni motiv da započnete ovaj posao i dođete u Paskašiju?
Nenad Petrov: Do 2018. godine sam bio preduzetnik, radio sam špediterske poslove. Uslovi su postali loši i rešio sam da ugasim firmu. Bilo je razmišljanja da posao potražim u Bugarskoj, ali odlučili smo se za farmu. Tada smo prvo kupili jednu kravu, Lanu, a onda su došle i Cveta, Zona, Gala, Niki, Bula i Đurga i sada ih je sedam. Imali smo traktor i neke osnovne priključne mašine, ali ne i odgovarajuću štalu i pašnjake u Dimitrovgradu.
Vesna Petrov: Osnovni motiv je bila i jeste ljubav prema životinjama. Pošto nije bilo uslova da krave smestimo u naše dvorište u Dimitrovgradu, odlučili smo se da dođemo na imanje Nenadovog dede, a dodatan razlog je bila i blizina Dimitrovgradu.
Nenad Petrov
Vesna Petrov
Dve godine su iza vas. Da li je najteži period prilagođavanja prošao?
Nenad Petrov: Da, mislim da je prošao taj period koji nije bio lak.
Kada ste imali prvu krizu ili premišljanje?
Vesna Petrov: Nismo je imali, zamisli! Kada nam je bilo najteže i kad je bilo najmanje para išli smo da kupimo još jednu kravu, naravno na veresiju. Tada smo imali samo jednu muznu kravu i dve zasušene. Jedini prihod i tada i sada je od prodaje mleka, te smo morali da kupimo još jednu kako bi povećali količinu mleka, a time i novca u kući od koga finansiramo i studenta.
Sa kojim se problemima suočavate u proizvodnji i sa ovakvim načinom života, šta je ono što vam se čini najtežim?
Nenad Petrov: Osnovni problem je nedostatak vode tokom leta i održavanje puta tokom zime. Česte su nestašice vode. Nekoliko puta je tokom prošlog leta i jeseni seoski rezervoar dopunjavan dopremanjem vode cisternama JP “Komunalac”. To nije dugoročno rešenje. Od izlaska iz Dimitrovgrada do sela je oko 3 km neasfaltiranog puta koji nije u dobrom stanju.
Vesna Petrov: Za mene je najteža ta neka zebnja kada krava treba da se oteli, tada strahujem da li će sve proteći bez problema, kako tokom teljenja, tako i nakon toga. Na svu sreću takvih problema nema, jer je zdravstveno stanje i fizička kondicija naših krava jako dobra. Nema problema sa plodnošću, sa papcima, sa teljenjem. Smatramo da je to rezultat kvalitetne hrane, ali prvenstveno redovnog kretanja. One čak i zimi po dubokom snegu svakodnevno prelaze 800 metara u oba smera do najbližeg pojila jer smo namerno hteli da pojenje bude napolju, a ne unutra u štali.
Miloš Petrov
Nenad Petrov: Možda je najteža pomisao da ćemo jednog dana morati neku od njih da izvedemo iz štale, da je prodamo i onda smo rešili da od svake krave imamo bar jedno žensko tele za naslednika.
Društveni život? U selu je pored vas još petoro stanovnika, nedostaju li vam ljudi?
Vesna Petrov: Pa i nema vremena puno za to. Obično nas dvoje sami pijemo kafu u pauzama od rada, uveče siđemo do grada i budemo sa decom.
Čime hranite vaše krave?
Nenad Petrov: Leti isključivo ispaša, bez ikakve prihrane, a sada u zimskim uslovima svako grlo u proseku dobija po pola bale sena lucerke i jednu balu livadskog sena koje smo letos spremili ovde u paskašijskom polju. Do nedavno smo im dodavali i silažu, ali to smo potrošili. Dobijaju i koncentrovanu hranu. Grla koja su u punoj laktaciji dobijjaju do 3.5 kg potpune krmne smeše sa 18 % proteina i istu količinu mešavine kukuruza, pšenice i ječma.
Radite vas dvoje uz povremenu pomoć Sandre i Miloša, zar ne?
Vesna Petrov: Da, deca nam pomažu, moj omiljeni deo posla je da izvedem naše krave u ispašu, a kada neko to drugi učini onda brinem da li će dobro da ih napase ili da li će dobro da ih čuva da ne odu u neku detelinu.
Čime raspolažete u pogledu poljoprivrednih mašina i objekata?
Nenad Petrov: Imamo traktor IMT 539 iz 1987, imamo balirku, rotacionu kosačicu, prevrtač za seno, plug, tanjiraču, a objekat je gradio još moj deda.
Može li da se živi od ovog posla?
Nenad Petrov: Može. Osnovni prihod je mleko. Trećinu mleka preradimo u sir, a ostalo prodajemo kao sirovo mleko i to tako što mleko vozimo za Dimitrovgrad. Namera nam je da nabavimo laktofriz kako bi otkupljivač direktno sa našeg gazdinstva kupovao mleko i da postepeno više mleka prodajemo mlekari, a manje prerađujemo na gazdinstvu.
Da li lako prodate sir?
Vesna Petrov: Da, za sada je potražnja veća od proizvodnje. Prerada mleka je moj deo posla. Mi pravimo beli sir u kriškama, a treba mu najmanje 21 dan da prevri i nakon toga ide u prodaju, a uzimaju ga uglavnom prijatelji i poznanici.
Zašto ne prerađujete više mleka, time dobijate više novca?
Vesna Petrov: Ne, ja bih radije da krave provode više vremena na ispaši, odnosno da to vreme posvetim njima napolju, nego li da se bavim preradom u sir, najbolje bi bilo da svo mleko predajemo mlekari. Kada sam u kući zbog prerade mleka u sir, onda su one (krave) u štali, a kada su nam krave u štali onda nisu sretne i podložnije su bolestima.
Pretpostavljam da ste pravili dosta računica oko prihoda i rashoda u mlečnom govedarstvu od 7 krava u uslovima koje vi ovde imate. Kakva je to otprilike zarada?
Nenad Petrov: Matematika je sledeća: Para nikad nema dovoljno da ih gomilaš, nikada ne oskudevaš, sve što ti zatreba za porodicu i farmu kupiš, kupimo po neku kravu i školujemo studenta, bez drugih prihoda sa strane. Jedini drugi prihod koji smo imali ove godine je novac od prodaje 10 kubnih metara ogrevnog drveta. Živimo isključivo od ovih 7 krava. Dužni nismo, a nismo koristili ni nikakve podsticaje u protekle dve godine, osim subvencija za kvalitetna priplopdna grla. Puno smo računali u početku. Predstavljam sada računicu koja se ostvaruje pod uslovom da su teljenja redovna i da nema ozbiljnih zdravstvenih problema koji mogu da smanje mlečnost. Iako značajan deo sena i zrnastih hraniva sami poizvedemo, računali smo cenu hraniva po tržišnim, ne po proizvodnim cenama, što računicu čini realnijom.
Mlečnost naših krava je veoma dobra, recimo naša Zona (jedna od 7 krava) daje više od 30 litara dnevno, odnosno oko 6000 litara u sezoni, ali prosek po grlu je oko 5000 litara mleka. Kada uzmemo u obzir da trećinu mleka prodamo preko sira, a ostatak mleka jednoj mlekari u Pirotu po ceni od 33 dinara bez premije, cena koju ostvarimo po litru je oko 45 dinara. Od prodaje mleka dobijemo godišnji prihod od oko 1.640.000 dinara, od subvencija za kvalitetna priplodna grla dobijemo ukupno 140.000 dinara, a ukupna vrednost teladi je oko 200.000 dinara. Možemo reći da je od ovih 7 krava ukupan bruto prihod oko 2 miliona dinara. Rashodi za hranu su oko 800 hiljada dinara godišnje, rashodi za troškove osemenjavanja, druge veterinarske usluge i transportni troškovi do Dimitrovgrada i nazad su još oko 200 hiljada dinara. Dakle, kada se podvuče crta, ostaje nam mesečno nešto više od 80 hiljada dinara. Zarada će biti viša ako nabavimo još jednu kravu, ali za sada nam je namera da ne idemo na više od 10 krava, odnosno najmanje 8 krava i još dve junice. To je jedna činovnička plata za celu porodicu i 4 do 5 sati dnevnog angažovanja za nas oboje.
Vesna Petrov: Ovde treba istaći da je zarada u suštini viša zato što su krave na ispaši od aprila do avgusta i tada nemamo troškove za nabavku sena i krmnih smeša, a takođe livadsko seno i deo deteline i zrnastih hraniva sami proizvedemo čime nam se prosečni neto prihod za gazdinstvo poveća sa tih 80 hiljada dinara na preko 90 hiljada dinara.
Šta je najlepše u ovom poslu?
Vesna Petrov: Najlepše je što ste okruženi životinjama, odnosi su jednostavniji, ove krave su odmor za sve, napune ti srce. Iako mi ponekada teško da ujutru ustajem u 5, čim uđem u štalu i osetim njihov miris i vidim njihove krupne oči zaboravim na sve probleme.
Da li će postojeća pandemija i ekonomska neizvesnost nakon njenog prestanka uticati na promenu stava većine i drugačijem vrednovanju onog što naša sela mogu da ponude, videće se u predstojećem periodu. Ipak, primer porodice Petrov pokazuje da zapuštenu dedovinu ne treba pre vremena otpisivati, ali ni da se bez posvećenosti životinjama i rada u stočarstvu ne može ni opstati.
S. Ivanov
Foto: Sergej Ivanov / Sandra Petrov
