U okviru priprema za predstojeće ekspedicije i visokogorske akcije, sedmoro visokogoraca iz Leskovca, Bojnika i Niša, iz Planinarsko-biciklistčkog kluba „Zmaj sa Radana“ iz Bojnika i Planinarskog društva „Preslap“ iz Niša, izvelo je u sredu, 16.februara, zimski uspon na vrh Musala, koji je sa visinom od 2925 metara najviši na planini Rili, najviša tačka Bugarske i najviša tačka Balkanskog poluostrva i vrh oko kojeg u prečniku kruga od 1000 kilometara ne postoji viša tačka.
Marijana Teoharević, Ivica Aranđelović, Saša Dajević, Đorđe Kocić, Miljan Dimić, Branislav Stanković i Miroslav Dokman, postigli su, slobodno se može reći zbog vremenskih uslova koji su toga dana vladali na planini Rili u vrhu Musala – podvig epskih razmera. Uspon na Musalu u zimskim uslovima duži je i teži u odnosu na relativno lagan uspon preko leta. Prve teškoće počinju već kod izlaska iz gondole, na vrhu Jastrebec (2369 m), zato što se zbog opasnosti od lavina ne može prema planinarskom domu hiža Musala ići pravo i „seći“ padina Markudžik, već se mora spustiti skoro do reke Musalenske Bistsrice, i izgubiti oko 200 metara visinske razlike. Potom sledi postepen uspon do hiže Musala. Ovo je sve dodatni napor za planinare i u danima kada je vreme lepo, a naročito onda kada je dan prohladan i duva vetar.
Naročito je od hiže Musala bivalo hladnije i vetrovitije. Opet se i ovde trasa zimskog uspona razlikuje od trase letnjeg uspona, i sada se prolaze Musalenska ezera, ka jugu, i potom se pravi oštar zaokret ka zapadu i valja savladati strmu deonicu do glavnog grebena, gde će se kod Alekovog ezera ukrstiti zimska i letnja staza. Zbog opasnosti od lavina, letnja staza zimi ne sme se korisititi.
Vidljivost je bila veoma slaba. Sa mesta odakle se po vedrom vremenu vide svi najviši vrhovi Rile, a na Musali se vidi i meterološka stanica, sada se jedino mogla videti beskrajna, zamorna belilna. Vetar bi posle par minuta nanosio sneg na tragove naše družine, te više nije bilo moguće videti tragove odakle je družina izašla na greben.
Kako se družina penjala, tako je postajalo sve hladnije. Usledila je deonica do zaslona Ledeno ezero, koje se nalazi na 2721 metara nadmorske visine. Oni učesnici koji do tada na svoje cipele nisu stavili dereze, to su sada morali da učine. Valjalo je sada uhvatiti se u koštac sa završnom deonicom ka vrhu Musala, koja se proteže uz oštar i uzani greben. Ova deonica osigurana je metalnim sajlama, ali je uspon veoma oštar! Uz sve to, sneg i led na ovoj strmini, uz vetar i mećavu, čine da je svaki naredni korak najvažniji. Oluja je često izazivala da korak napred nije bilo moguće odmah učiniti, već čekati, sakupljati snagu,čak i povlačiti se malo unazad… Neprestano se ovde penjači moraju pridržavati za metalno uže, i hodati tako da svaki korak predstavlja osiguranje, gde se oštri šiljci dereza moraju dobro zabiti u sneg i led i tako se donekle izbegne proklizavanje, od koga je rizik sveprisutan.
Čak i na par desetina metara pred vrhom Musala, nije bilo moguće uočiti ogromnu zgradu meteorološke stanice na vrhu.
A na samom vrhu – „dobrodošlica“ u vidu olujnog vetra, mećave i temperature koja se spustila na minus petnaest stepeni. Musala je bila potpuno negostoljubiva…Desetak minuta naša družina uspela je da izdrži na krovu Bugarske i Balkanskog poluostrva, desetak minuta kao na Severnom polu!
Još je teži i opasniji silazak sa Musale. Sve do zaslona Ledeno ezero, jedan pogrešan korak lako može izazvati proklizavanje i pad sa grebena! Čvrsto zabijanje obuće u led,odnosno dereza na obući, i još čvršće držanje za metalno uže, odražavaju ravnotežu! I ovde je sve proteklo sigurno…Dereze su sada svi u družini skinuli tek kod hiže Musala…Povratak na Jastrebec nije bio nimalo lak za našu družinu – uz skijašku stazu kojom se družina rano ujutru spustila, sada je trebalo popeti se…
Ali, ovime je naša družina zapravo doživela pravu „analizu slučaja“ svega onoga što će ih očekivati na budućim ekspedicijama i visokogorskim akcijama. Ovih sedmoro odvažnih visokogoraca već je izrazilo namere da u narednih godinu-dve dana, pohodi najviše vrhove sveta, i da aktivno učestvuje na visokogorskim akcijama, u organizaciji Zorana Pavlovića Paće, u organizaciji Planinarsko-biciklističkog kluba „Zmaj sa Radana“ i u organizaciji Planinarskog društva „Preslap“.
Elbrus i Kilimandžaro neka su od odredišta kojima streme ovi visokogorci sa juga Srbije.
Miroslav Dokman
Foto: Planinarsko društvo „Preslap“ Niš / Planinarsko-biciklistički klub “Zmaj sa Radana” Bojnik
