Svestrana ličnost kakav je Nenad Aleksandrov, skulptor i slikar iz sela Rajčilovci kod Bosilegrada, uz to i sportista – planinar i službenik Opštine Bosilegrad, poželeo je da svoj 44. rođendan obeleži usponom na planinu Vitošu, iznad Sofije. Umetničku kreativnost pokazali su i prijatelji Nenada Aleksandrova, koji su subotu, 10. septembar učinili izuzetno sadržajnim danom, za nezaborav.
Prozvan je “herojem Bosilegrada”, posle svog uspona na vrh Musala (2.925 m), najviši na planini Rili, u Bugarskoj i na Balkanskom poluostrvu. Prozvan je i “ambasadorom Bosilegrada”, posle uspešnom prestavljanja Bosilegrada u Sarajevu i upoznavanja sa mnogim javnim ličnostima Bosne i Hercegovine.
Nova lepa priča oko Nenada Aleksadrova, bila je i ova rođendanska, na Vitoši i u Sofiji…
Ove razglednice sa Vitoše možda neće privući pažnju svojom lepotom, panoramskim pogledima. Jednostavno, Vitoša je skoro celog dana bila u “obruču” magle. Belina i ništa drugo…ali samo na prvi pogled. Još jednom se zapravo pokazalo kolika je važnost planinarenja u Bugarskoj, kada je iz guste magle, bez prestanka izranjala reka ljudi, na stotine, na hiljade njih. Vitoša je omiljeno izletište Sofijanaca, a staza od hiže Aleko, na 1.840 metara nadmorske visine, do vrha Černi vrh, 2.290 metara nadmorske visine, najposećenija je planinarska staza u Bugarskoj, a možda i u Evropi.
Nenad Aleksandrov i njegovi prijatelji, do Černog vrha izašli su zaobilaznom stazom preko vrhova Malk Rezen (2.182 m) i Goljam Rezen (2.277 m). Do Černog vrha bilo je potrebno nešto preko dva sata laganog hoda. Na Černom vrhu, prijao je predah u zaslonu, kada već nije moglo da se uživa u pogledu ka planini Rili i vrhu Musala, a da se pogledom traže planine oko Vlasinskog jezera i oko Bosilegrada. U silasku, družina nije išla na Rezena, a tek nadomak hiže Aleko, mogla je da se posmatra, u par trenutaka, panorama Sofije.
U Sofiji magle nije bilo, smenjivali su se sunce i kratkotrajni, ali jaki letnji pljuskovi. Sofija uvek blista, zbog svoje autentičnosti, srdačnosti, svoje zadivljujuće istorije i svoje mladosti koja neprestano inspiriše kao zalog za budućnost ovog grada.
Prijatelji Nenada Aleksandrova bili su prilično jedinstveni u odabiru poklona. Umetničke duše darivale su umetnika – knjigama.
Tako je Miroslav Dokman poklonio je svom prijatelju roman Meše Selimovića, “Tvrđava”, sa posvetom: “Srećan rođendan, knjige nas vode ka uspesima u budućnosti, a znanje uvek pobeđuje!”
Čime su još skulptora i slikara inenadili njegovi prijatelji? Vožnjom sofijskim metroom. Nenad Aleksandrov, tako se prvi put u svom životu, vozio podzemnom železnicom. Uzduž i popreko, simboličn, družina se provezla kroz sve četiri linije sofijskog metroa.
Kasnije, tokom proslave rođendana u jednoj sofijskoj mehani, Nenad Aleksandrov bio je inspirativan, pokazao je umetničku dušu.
“Želja sa ovog rođendana mi je da nekada održim izložbu svojih skulptura, grafika i portreta u Sofiji. Bosilegrad i Sofija…nekad se osećam kao da smo porodica i prve komšije…nekada da smo različiti svetovi, da je Sofija suviše velika, daleka, nedostižna…Metro u kome sam se provezao za mene je i putokaz gde svako društvo treba da ide. Napred i samo napred. Evropski i svetski standardi uspotavljeni su. Možda su i građani Sofije mislili da je metro samo san, da nikada neće imati priliku da se provozaju. Tako i ja, dok gledam svoje skulpture i slike, zamišljam kako se nalaze u nekoj od sofijskih galerija. To što živim na selu, ne znači da ne mogu da radim i stvaram. I zato što sam umetnik, imam pravo da se nadam, imam pravo na svoje vizije”, osećajno govori Nenad Aleksandrov.
Miroslav Dokman
Foto: Miroslav Dokman / Nenad Aleksandrov
