Jedva da smo zagrebali po površini Tanzanije za dan-dva boravka u gradu Moši, na severu ove velike zemlje. Pun doživljaj zato nam je priredila planina Kilimandžaro, a osećaj da smo se vratili u detinjstvo bio je sveprisutan tokom dva dana boravka na safariju, u nacionalnom parku Tarangire i u rezervatu Ngorongoro.
A da je ova ekspedicija „družine snova“ i putovanje u Tanzaniju bilo nešto drugačije od ostalih avantura, videlo se i po teškom, emotivnom rastanku sa našim vodičima i sa Tanzanijom uopšte.
Predstavili smo čitaocima dvojezičnog portala „Far“, u nedavnom putopisu, naš epohalni uspeh kada je „družina snova“ zakoračila na vrh Uhuru (5.895 m), najviši na Kilimandžaru, u Tanzaniji i krov cele Afrike.
Ispisuju se već redovi putopisa i avantura sa safarija, i posete Masaji selu, koji su ništa drugo do čuvena emisija „Opstanak“.
A u narednim redovima, pokušaćemo da predstavimo Tanzaniju, kroz doživljaj grada Moši, kroz koji smo više usput prolazili, negoli što smo u njemu boravili.
Naš odlazak u Tanzaniju odigrao se u tri etape. Najpre smo automobilima došli na aerodrom u Sofiji. Potom smo za jedva sat vremena leta došli na aerodrom u Istanbulu, koji je jedan od najvećih na svetu. Konačno, iz Istanbula poleteli smo ka Tanzaniji i aerodromu Kilimandžaro, koji se nalazi između gradova Aruša i Moši. Odlazak do ovog aerodroma olakšao je organizaciju i logistiku naše ekspedicije, zato što smo od grada Moši bili udaljeni nekih sat vremena vožnje, a posle je od Mošija do ulaska na Marangu trasu uspona na Kilimandžaro, trebalo još oko sat i po vremena vožnje minibusom. Drugačije i teže bilo bi da smo leteli ka Dar es Salamu, najvećem gradu Tanzanije, donedavno i glavnom gradu, koji se nalazi na obali Indijskog okeana i odakle bismo se znatno duže vozili minibusom do Mošija ili Aruše. Ovako, odlazak u Moši bio je najbolji izbor za ostvarenje osnovnog cilja odlaska u Tanzaniju, a to je uspon na Kilimandžaro.
Današnja Tanzanija je jedna od većih država i u Africi i u svetskim okvirima. Površine je 947.303 km2, a broji oko 65 miliona stanovnika. Celom površinom nalazi se par stepeni južno od ekvatora, koji prolazi preko teritorije susednih Kenije, Ugande i Demokratske Republike Kongo. Osim sa ovim zemljama, Tanzanja se graniči i sa Mozambikom, Malavijem, Zambijom, Ruandom i Burundijem. Od 1996.godine, glavni grad je Dodoma, u središnjem delu zemlje. U Dodomi živi nešto više od 2 miliona stanovnika. Dar es Salam je ostao daleko najveći grad, a u nekadašnjem glavnom gradu sada živi blizu 7 miliona ljudi.
Oko 40 procenata građana Tanzanije se izjašnjavaju kao hrišćani, islamskoj veri pripada skoro isti udeo građana, a 20-tak procenata su pripadnici tradicioalnih afričkih mnogobožačkih religija.
Više je od stotinu naroda koji obitavaju na prostoru Tanzanije, ali najveći deo njih su srodni narodi. Dve velike grupe naroda su Bantu narodi i Nilotski narodi. U Tanzaniji je zvanični jezik svahili, kao i u Keniji, u Ugandi i u Ruandi, ali engleski jezik je u širokoj upotrebi i svi ga govore.
Tanzanija se sastoji od 31 administrativne oblasti, od kojih je 26 na kopnu, a 5 su na Indijskom okeanu – ostrvo Zanzibar ima 3 oblasti, a ostrvo Pemba 2 oblasti.
Tanzanija, u sadašnjim granicama, kao nezavisna država postoji od 1964. godine, kada su se ujedinile Tanganjika – kopneni deo države, i Zanzibar i Pemba – ostrva u Indijskom okeanu. Prethodno, 1961.godine, i Tanganjika i Zanzibar proglasili su samostalnost posle kolonijalne vladavine Velike Britanije.
Područje današnje Tanzanije, izuzetno bogato mineralima, najpre je kolonijalno zauzela Nemačka, 1885. godine, i njime upravljala sve do kraja prvog svetskog rata. Tada se ovo područje nazivalo Nemačka Istočna Afrika. Posle prvog svetskog rata, po odredbama mirovne konferencije u Parizu, Velika Britanija i Belgija podelile su nekadašnje nemačke kolonije, tako što je Velika Britanija zaposela Tanzaniju, Keniju, Ugandu i Malavi, a Belgija je zaposela Kongo, Ruandu i Burundi.
***
Naš prvi susret sa Tanzanijom odigrao se malo posle ponoći, kada smo sleteli na aerodrom Kilimandžaro. Jedino građani neke od zemalja Komonvelta u Tanzaniju ulaze bez viza, ali se vize mogu dobiti i na samom aerodromu, i koštaju 50 američkih dolara. Inače, u Tanzaniji je američki dolar najpopularnija strana valuta, sve se izražava u dolarima, a za 1 dolar dobija se 2300 tanzanijskih šilinga. Prosečna plata je oko 220 dolara.
Po izlasku sa aerodroma dočekalo nas je prijatno i sveže vreme. Tako je bilo i tokom boravka u Mošiju, nimalo neprijatno, naprotiv, reklo bi se vremenski uslovi bili su poput večitog proleća. To i ne čudi, s obzirom da se Moši nalazi na blizu 900 metara nadmorske visine.
Ono na šta odmah treba obratiti pažnju, jesu komarci, koji u ovom području mogu preneti i malariju, zato se valja zaštiti raznm gelovima i sprejevima, ne dozvoliti da do ujeda komaraca dođe. Doduše, svaki milioniti komarac je, prema nekim istraživanjima, nosilac malarije, ali i sama spoznaja da malarije i dan danas ima u ovim krajevima, nije prijatna.
Za ulazak u Tanzaniju nisu neophodne vakcine protiv tropskih bolesti, što nije slučaj kada se ulazi u zemlje sa kojima se Tanzanija graniči. Tokom najintenzivnije epidemije covid-19, u Tanzaniji nikakve mere nisu uvođene. To ne znači da je takva odluka bila ispravna. Jedna od žrtava covid-19 bio je 2021. godine i tadašnji predsednik Tanzanije, Džon Magufuli. Sada Tanzanija ima predsednicu, i to je prva žena liderka u Africi, Samia Suluhu Hasan, rođena na Zanzibaru.
U hotelima, doduše, iznad svakog kreveta postoji zaštitna mreža, koja sprečava napade komaraca. Još jedno važno upozorenje je da se u Tanzaniji nikako ne sme piti voda iz vodovoda. U delu Tanzanije gde smo boravili, kupuje se flaširana voda marke „Kilimandžaro“. Kasnije ćemo videti da se skoro svaki proizvod ili usluga ili firma…ovde naziva „Kilimandžaro“, postoji i pivo Kilimandžaro, koje je vrlo ukusno i prijatno…
Jedva smo dočekali da se malo odmorimo i da preko dana izađemo iz hotela, prošetamo Mošijem, kupimo preostale potrepštine za uspon na Kilimandžaro.
Koristimo priliku da pogledamo detalje…menjamo novac u menjačnici, osim dolara, mogu se zameniti i evri i britanske funte. Ali se ipak sve iskazuje u dolarima. Moši ima oko 200 hiljada stanovnika.
Komunalna uređenost u Mošiju, a i u Tanzaniji, možda može dobiti prelaznu ocenu, ali poseduje kontraste. Glavne saobraćajnice jesu asfaltirane, ali trotoara nema. Zemlja, pesak i prašina su svuda unaokolo ulica i puteva, te zbog toga i na putevima ima dosta prašine. Zemlja, pesak i prašina su u dvorištima kuća, u međublokovskom prostoru zgrada, oko hotela čak, u školskim dvorištima, na pijacama…Školarci se igraju u prašnjavim dvorištima, a roba se na pijacama izlaže na zemlji.
U Mošiju takoreći nema semafora i pešačkih prelaza. U Tanzaniji se vozi levom stranom, što je deo britanskog nasleđa. Narod Tanzanije deluje opušteno, usporeno, prijatno…Na svahili jeziku, njihov način života i razmišljanja naziva se „Pole pole“, što znači „polako, polako“. „Pole pole“ je od ključne važnosti za uspešan i bezbedan uspon na Kilimandžaro, i „pole pole“ dovodi do stadijuma „hakuna matata“, što znači „bez brige“. Tako je „pole pole“ pristup prisutan u svim aspektima života, nekada se i zakasni, ide se i po gradu nogu pred nogu, sporo pristižu narudžbine u restoranima. Ali, u jednoj oblasti „pole pole“ ne važi – to je vožnja motornih vozila. Sada se uvodi „pravilo jačeg“, odjedanput, ulice postaju poput trkališta. Nije važno šta kaže saobraćajni znak, raskrsnicu prvi prolazi onaj ko je najjači i najveći. Pešaci prelaze, pretrčavaju ulicu koristeći retke trenutke kada vozila ne jure svuda unaokolo. Vozi se tako da se „upada u makaze“.
Vozni park je posebno zanimljiv, dominira japanski proizvođač „Tojota“, i to sa modelima kakvi se u Evropu ne uvoze. Bez obzira da li su u pitanju automobili, autobusi ili kamioni, prepoznatljiv znak japanskog proizvođača je ubedljivo najviše zastupljen. Nekako, ova vozila su i najpogodnija za puteve u Tanzaniji.
Moši je grad u koji dolazi puno stranaca, neki zbog uspona na Kilimandžaro, neki zbog safarija, a neki, kao što je bila naša družina, zbog oba razloga. Stranci odmah privlače pažnju lokalnih stanovnika. Kada se stranci kreću ulicama Mošija, oko njih se odmah oformi kolona pratilaca, koji počinju da nude svoju pomoć u snalaženju u gradu i da prodaju suvenire. Čak i kada stranci ignorišu svoje pratioce i komuniciraju između sebe, pratioci se uključjuju u razgovor… Evropljani, recimo, kao izraziti individualci, nikada neće obratiti pažnju na svog suseda ili prolaznike, ali u Mošiju je nemoguće otići i do prve raskrsnice, a da se ne dobije ova neobična pratnja. Za nama oni ulaze i u prodavnice, prate nas do restorana…
Deca su simpatična, školarci nose lepo skrojene plavo-bele đačke uniforme. Za razliku od odraslih sugrađana, deca iskreno, kulturno i ljubazno pozdravljaju strance.
Otišli smo, na preporuku naših vodiča, u jedan restoran, gde smo napravili predah uz „Kilimandžaro“ pivo i ručali hranu koja je bila vrlo slična evropskoj: neko je naručio piletinu, neko govedinu, neko ribu, sve to preliveno ukusnim sosom. Salate su slične našima, a uz svaki obrok služi se i sveže voće – lubenica, banane, ananas, mango, papaja…U Tanzaniji se hleb jede mnogo manje nego kod nas, ali zato se pirinač jede mnogo više. Saznajemo da u Tanzanji postoje dve vrste pirinča – beli i braon, a da se više ceni braon pirinač. I tog dana, a i kasnije na planinarenju, pirinač smo dobijali uz svaki ručak i večeru, i prijao nam je, kao i sva ostala hrana.
Saznajemo da u Tanzaniji uzgajaju tri vrste banana: zelene banane se izvoze u Evropu, i do dolaska do naših prodavnica, one dobijaju žutu boju, sazrevaju. Međutim, postoje i žute banane, koje su žute od početka, i one se koriste za proizvodnju piva. Postoje i male, patuljaste banane, koje se pohuju ili se od njih pravi voćna salata.
Zanimljivo je i plaćanje računa u restoranu. Taman kada smo mislili da smo platili iznos po dobijenom računu (a račun je bio rukom ispisan), stigao je i drugi račun. Objašnjenje – prvi račun je bio za jelo, a drugi je za piće. Svakako ostavljamo napojnicu, a svi su zbog toga zahvalni.
U prodavnicama se, barem je tako propisano, može plaćati i karticama, ali nailazili smo na slučajeve da ili čitači kartica ne rade ili je veza sa serverom slaba. U tim slučajevima ostaje jedina mogućnost da platimo u gotovini, šilinzima ili dolarima.
Ono što nas je pratilo i u Mošiju, i na Kilimandžaru, jeste pesma i igra. Tanzanijci su izuzetno muzikalni i raspevani. Pevaju svi, i pevaju svuda. Deca uz pesmu idu u školu, odrasli uz „pole pole“ ritam, idu na posao, ali i pevaju dok hodaju ulicama ili zemljanim „trotoarima“.
Naši vodiči neprestano su pevali, i u gradu, i na safariju, i na Kilimandžaru…
Prijalo nam je to. Tanzanijci, ma koliko male plate imali, ili čak i da su bez posla, neće biti razočarani. Naprotiv. Pesma leči? Možda nas Evropljene leči. Ali Tanzanijce nema od čega da leči, jer oni deluju toliko bezbrižno, da mi Evropljani taj nivo bezbrižnosti ne možemo i ne smemo ni da zamislimo.
Uveče smo izašli u restoran prekoputa hotela…. Za par minuta tu se stvorio ulični orkestar i predivno nas je zabavio.
Pesme koje su nam pevali ovih desetak dana, itekako su uticale da se na kraju teška srca rastanenmo od njih.
Tako smo se, takoreći i ne stižući sa njim da se dobrano i upoznamo, napustili Moši…
Na kraju našeg boravka u čudesnoj Tanzaniji, usledila su dva neverovatna dana u Tarangireu i Ngorungoru, i to će biti naredna priča za čitaoce dvojezičnog portala „Far“…
Miroslav Dokman
Foto: Planinarsko društvo “Preslap” Niš
